Аутор текста и илустрација: Дејан Комненовић, дипл. економиста

У времену дигиталног империјализма и неоколонијализма, преживеће само она друштва која буду имала своје знање и кадрове, аутентично здраву мотивацију и аутономну организацију. То је реченица којој се увек морамо враћати. Објављујемо завршни, 6. чланак.

Оно о чему пишем на овом месту је опис „средњег пута“ Светог Николаја Српског и како тај средњи пут традиционалне економије српског народа оживети. Овакав светоназор речено једном речју, односно назирање, перцепцију света, данас има већина интелектуалаца у Србији а у наредним годинама, захваљујући „закону времена“ из Концепције друштвене безбедбости, биће их најмање девет од десет који на овакав начин размишљају. Промена у светоназору је оно што доноси и политичку али и економску промену. Свети Николај Српски је средњи пут православне српске економије по значају стављао у исту раван са Косовским заветом и Карађорђевим устанком. У свом делу „Рат и Библија“ је изнео библијски опис историјских шест периода падања у ропство јеврејског народа и шест ослобађања из ропства захваљујући обожењу и враћању ономе што Бог воли.

Приступни фондови српских интеграција

Средњи пут у економији је пут за економско ослобођење српског народа из ропства у које смо пали 1941. године, па све до данас. Тај економски аспект наше стварности, толико значајан, а толико закопан и сакривен, треба разоткрити макар на еСтварности. На српском језику, до сада, на овај начин, покушавајући да обухвати целину, нико није писао. Последица тога је хаос у српској економији и немање идеје у чему је излаз. А излаз је у моделу „интегриши и унапреди“.

Први приоритет у националној економији мора да има сопствена унутрашња консолидација и интеграција, па тек када се то постигне, отварање ка свету у светске интеграције и конкуренцију. Прво треба да се усагласимо сами са собом и са оним што јесмо, па тек онда да разговарамо о ЕУ и сличним усаглашавањима. Тренутно Србија економски, демографски, етички, нестаје јер се неконсолидована и неинтегрисана, недовољно своја, отворила свету који је дели, расељава, граби и осиромашује. Српска консолидација и српска интеграција су први приоритет који морамо спровести након прекида актуелних ЕУ дезинтеграција Србије и распродаја свега српског. За враћање на средњи пут у економији, решење су инвестициони фондови пољопривредне банке Србије као бескаматни и засновани на концепту новца који служи животу а који је неспојив са западним банкарством и зеленашким концептом новца. Бескаматно банкарство значи да зајмодавац и зајмопримац деле пословни ризик. Светоназор по ком је зајмодавац имао доминацију и обезбеђење у односу на зајмопримца, престаје да постоји. Саме речи коришћене у банкарству добијају нов садржај.

Сва политичка решења у економији од 1941. године до данас су потрошена уз рушилачки резултат по Србе и Србију. Потребно нам је српско решење које епистемолошки комуницира са духом Светосавља, кореном српског светоназора, средњим путем у економији. И овај као и претходни чланци у серијалу чланака, су намењени стручној јавности и људима који се баве политиком. Обичан сељак се и без њих мора снаћи да ово разуме јер туђа рука свраб не чеше. „Нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке“ – како написа Његош. Само у такву наду се српски радник и сељак могу уздати. Политички пут ка томе су – СРБЗЕМ, пољопривредна банка и њени инвестициони фондови као – приступни фондови српских интеграција. Без њих не може бити унутрашње консолидације српске пољопривреде. Унутрашња економија Србије мора да буде заснована на домаћинском служењу, бризи за све, хришћанској врлини а не на егоизму и хедонизму. Човек је човек само онда када ради оно што Бог воли. Домаћинско уређење свог дворишта је приоритет који стоји пре отварања капија за свет. У претходном чланку наведосмо пример енглеског навигационог акта који је важио 400 година али и могућем навигационом акту српског задругарства. За Србију је пољопривреда оно што је за Енглеску било морепловство. Трајна консолидација коју је Енглеска остварила у примарним областима своје привреде треба да оствари и Србија. Инструмент за то је бескаматно банкарство као блиско православљу, блиско обожењу и ослобођењу из ропства у ком смо. Српске интеграције су повезивања на нивоу породица у оквиру идеје мултиполарности „свака породица – сопствена будућност“. Довољан је можда само један пример унутрашње консолидације који доносе приступни фондови српских интеграција. Реч је о потреби уклањања српске унутрашње „империјалне аристократије“ – слоја породица које владају Србијом на династичком принципу а о чему нико не говори као – стварности.

98 одсто приватног сектора у Србији држи „бизнис клуб“ породица комунисто-капиталиста

Пољопривредна банка Србије представља групу инвестиционих фондова који би радили на принципима бескаматног банкарства. Ови приступни фондови српских интеграција – бескаматне пољопривредне банке су начин за оздрављујућу социјалну промену која је данас Србији неопходна. Инвестициони фондови пољопривредне банке могу да повећају број сељака и радника као приватних предузетника и власника капитала. Тај број се у задњих пола века драстично смањује. Прилику да постану власници капитала сељацима и радницима, пружају бескаматни инвестициони фондови јер они припадају домаћинској економији а не хрематистици. Раслојавање на богате и сиромашне је све израженије у нашем српском дворишту, које најпре треба средити, пре отварања ка свету. Институт за социолошка истраживања, филозофског факултета, универзитета у Београду је пре једне деценије спровео истраживање под називом „Нови трендови у класнослојној покретљивости у Србији 2012“ из ког је видљиво смањење броја директора и власника приватних предузећа који потичу из реда радника и сељака. Тако је њихов број 1989. године био чак 60 одсто.

У време петооктобарске жуте револуције 2000. године број им је спао на 43 одсто да би их 2012. године било по процени око 20 одсто, иако је анкета показала да се само 2 одсто власника крупног приватног капитала изјашњава да је са сељачким или радничким пореклом својих родитеља. Видљив је тренд саморепродукције тог „бизнис клуба“ у ком се чак 98 одсто чланова жели приказати са „династичким“ пореклом из истог слоја, уз припадност новој аристократији комунисто-капиталиста као друштвеног феномена дугог трајања о ком пише професор Петар Анђелковић. Комунисто-капиталисти су то постали не као прави капиталисти кроз иновације, патенте, економију обима, давање доприноса расту БДП-а државе у којој су настали, већ само и једино отимањем и редистрибуцијом у сивој зони партократије, правних „лекс специјалиса“ и кроз позиционе ренте, где никаквог доприноса друштву нису дали иако су постали богати. Комунистокапиталисти стога нису капиталисти. Они су класа стерилних социјално економских мутација без икаквог стварног доприноса заједници. Лажна елита о којој професор Слободан Антонић каже : „Они нису наша елита а ми нисмо њихов народ“.

Инвестициони фондови бескаматне пољопривредне банке су пут у то да се капитал врати у руке сељака и радника на начин да држава улаже адресно и одговорно капитал у сеоску економију и задружни сектор чиме би се обновио средњи слој, средња класа у српском друштву. Задружне акције које емитује и којима тргује искључиво пољопривредна банка су израз капитала у рукама сељака и радника и пут за остварење народног капитализма. Традиционално српско друштвено-економско уређење је тако назвао Свети Николај Српски. То друштвено уређење је интуитивно својим одлукама градио кроз мали приватни посед српског сељака и Милош Обреновић средином 19. века. Постоји начин да се вратимо сами себи као народ али померањем у страну класе комунистокапиталиста као паразита који црпе снагу народу и држави. Уколико су породице комуниста који су 1945. године насилно заузели виле на Сењаку и Дедињу у Београду данас власници 98% домаће приватне имовине у привреди Србије а остатка странци ... то је јасно да никакве транзиције или промене у задњих 30 година није било. Народ нема суштинско власништво ни над чим судбински важним у Србији. Комунистичка партија је пропала али се комунисти и даље добро држе, па чак и јачају. СРБЗЕМ – алтернативни економски модел је начин да се продужена и прикривена владавина комунистичког режима прекине и изазове промена у корист народа.

Капитал вратити народу је суштинско залагање али и нужност опстанка државе и народа. Приступни фондови српских интеграција, замисао је да интегришу сеоска породична газдинства улажући новац као зајмодавац уз дељење ризика са зајмопримцем. Притом појмови „зајам“, „зајмопримац“, „зајмодавац“, бивају другачије дефинисани него у конвенционалном банкарству. Дељење ризика подразумева и укључивање зајмопримца у репродуктивне ланце СРБЗЕМ-а како би се бизнис план учинио реалним са реалним добављачима и купцима. Портфолио менаџери инвестиционих фондова пољопривредне банке су уједно и ментори породицама укљученим у репродуктивне ланце СРБЗЕМ-а. Улагање је власничко, кроз задружне акције. Зајам је у ствари инвестиција у специфичну власничку хартију од вредности којом се не може трговати ван задружног сектора који контролише пољопривредна банка. Задружна акција каква је постојала пре другог светског рата је израз капитала обичних људи и будући главни финансијски инструмент у грађењу „најмоћније пољопривреде на Балкану“ од стране Пољопривредне банке Србије.

Други корак – отварање ка свету, али по српским стандардима

Са илустрације унутрашње консолидације у свом дворишту, прелазимо на однос према свету и принуди којој смо изложени због штетне и рушилачке отворености по мантри – либерализуј, дерегулиши, приватизуј, владајућих комунисто-капиталиста.

Аутономна организација српске привреде мора бити неспојива са западним неоколонијализмом. Тад ни њихова принуда и надмоћ неће имати никакав деструктивни утицај на Србе и Србију.

За то је неопходна мотивација припадања а не поседовања, бити а не имати. За то је потребно знање о концепту новца који служи животу – бескаматном банкарству у ком штедиши нико не гарантује камату на депозит од рецимо, 6%, већ му директор или службеник банке објашњава у шта се новац улаже и колики профит може да се оствари али и не мора. Такав инвеститор/штедиша бива заинтересован за све токове у друштву а не само за свој интерес јер тај интерес зависи од свих дешавања у окружењу. За СРБЗЕМ је потребно и знање о задругарству као реалном правном и моралном оквиру за заштиту и развој сеоске економије. Све зависи од реалне привреде у привређивању по бескаматном концепту новца који служи животу. Штедиша је у ситуацији бескаматног банкарства нужно свестан и одговоран према стварности, заинтересован за сва дешавања у друштву ком припада. По западњачком размишљању поседовања и гарантоване камате, штедишу није брига за заједницу, ни пре а ни после улагања јер он друштву не припада, он жели да га поседује. То се мења концептом новца који служи животу. Хипотеке, јемства и јавни извршитељи у бескаматном систему немају улогу какву данас имају у позападњаченој Србији. Кадрови у српском привредном амбијенту имају личну вредност по основу припадања. Бити честица (чест) и чинити друге већима од себе (част), значе задовољство и у ситуацији неуспеха, фокусираност захваљујући подршци заједнице и захвалност и поверење након успеха. Западни концепт поседовања генерише депресивност и агресију, анксиозност при раду и личну гордост – небригу према заједници.

То на крају у Србији резултира и у масакрима од 3. и 4. маја 2023. године у Београду и околини Младеновца. А Србија не припада западној цивилизацији. На самиту БРИКС-а у августу 2023. године се могло чути од представника Индије, о мултиполарности света спуштеној на ниво породице. У психологији смисла кроз припадање, мултиполарност света има назив „свака породица – сопствена будућност“, што је више од оне мултиполарности између држава какву нуди БРИКС, то је мултиполарност за сваку породицу као место припадања. Самосталност сваке породице је извор и самосталности српске економије независне од света и јаче од света, као деструктивног и склоног ентропији и дезинтеграцији. Уз приступне фондове српских интеграција нам не треба ни исток ни запад као нужност. Држава којој је неопходна спољна помоћ да би опстала, суштински и не треба да постоји. Зато су нам потребни приступни фондови српских интеграција, само наши, и на средњем путу српске економске традиције.

Трећи корак – унутрашњи предиктор Србије

Најпре рекосмо да треба консолидовати унутрашњост Србије а тек затим се отворити ка свету по принципу припадања а не поседовања. Да ли је то довољно ? Није. Треба целовито сагледати свет и према томе заузети додатно другачији – глобални став. Слика у наставку описује тај став. Предикција је стварање прича. Етика претходи економији. Реч је у почетку свега. Треба говорити. Садржински треба зауставити декаденцију српског друштва. На све лоше што видимо треба одмах и да реагујемо, говоримо и поправљамо. Размишљање „ћути, мене ће ово мимоићи“ или „ћути, ово се мене не тиче“ није тачно. Сви смо ми једно и свака неправда и срамота су претња правди и моралу свуда у Србији. Утичу и на нас лично и тичу се нас лично. Прву реченицу у овом чланку пре слике о приступним фондовима српских интеграција треба схватити као опипљиву ствар којој се треба враћати као опомени. Србија нестаје и нестаће потпуно уколико не одбранимо и не развијемо аутентична знања, кадрове, аутентичну организацију и са западном неспојиву мотивацију – нашу причу.

Овакви какви смо, паралисани западном аномијом, нестаћемо нема сумње. То је друштвена чињеница онако како наглашава Емил Диркем, оснивач савремене социологије. Диркем посматра друштвене чињенице као ствари, пошто су друштвене чињенице у суштини објективне, постоје и развијају се независно од човекове свести. Друштвене чињенице су опипљиве, независне од човековог посматрања или жмурења пред њима. Уместо гурања главе у песак, треба реаговати и критиковати, треба говорити и усмеравати. И то треба да схватимо најозбиљније, исто онако како схватамо за озбиљно поседовање куће или аутомобила, зграду предузећа у ком радимо или опипљиви аутопут. Подједнако са економским привређивањем је важно реаговати на етичка дешавања у заједници којој припадамо. Како треба утицати ? Одговор је – предикцијом, стварањем јавних наратива. Интересантан је у том смислу одговор на питање : „Ко управља државом ?“ Одговор је да државом али и шире, целим светом, управљају креатори прича, наратива – новинари. Дакле, не управљају државом председници или политичари, већ новинари – људи који креирају доминантне приче у јавности. Они изазивају догађаје и праве општу атмосферу која отвара или затвара простор за појављивање и деловање политичара. Уколико су новинари толико важни, ту онда има места и за удео обичних људи у интеракцији којом се мења наратив или ствара нови.

Новинари као предикори – иницијатори прича, трендова и лајтмотива, креатори сингуларности или у психологији дефинисаних Јунгових синхроницитета, стварају ситуацију где људи сами сусрећу истомишљенике и наилазе на подударности, мислећи да су они сами креатори онога што раде, власници идеја које су се „склопиле“ ... а у ствари је то изазвао предиктор, иницијатор предикције – креатор когнитивне инфраструктуре. Државом па и светом дакле, управља предиктор. Тај појам је битно разјаснити пре сваке приче о економији – као средству управљања.
У претходном чланку је описано шест приоритета управљања државом и средства по сваком од приоритета. Они су : 1) светоназорни, 2) хронолошки, 3) идеолошки, 4) економски, 5) средства геноцида и 6) оружани ратови.

Свих њих се дотиче предиктор – креатор прича и иницијатор трендова и дешавања. Предиктор, стваралац приче или стваралац дискурса, односно наратива, зависно од мање или више научних концепата које имамо на уму, може бити : 1) глобални предиктор, што значи светски и 2) унутрашњи предиктор, унутар једне државе, у нашем случају Србије.

Глобални предиктор утиче на свих шест приоритета упрвљања државом а пре свега на прва три као информациона. Његово управљање је беструктурно, безадресно, у отвореном систему елемената. Догађаји које он изазива иду „цик – цак“, „напред – назад“ али ствари сталним емитовањем информација води као намераваном циљу. Најштетнији по Србију су полуинтелектуалци са академским титулама академика, професора, доктора и магистара, који се труде да препознају све то „ново“ и пренесу „савремено“ из углавном енглеског говорног подручја у српски језик и међу младе, ученике и студенте. Такви полуинтелектуалци су друштвени феномен дугог трајања или сељачки речено младари на воћкама, пијавице, карцином који испија снагу на њеном извору. Трансмисија деструктивне туђинске приче у Србији је најприсутнија међу факултетским професорима. То показује и лажна представа да постоје само три гране власти – судска, извршна и законодавна. Глобални предиктор утиче кроз пет а не само три гране власти : 1) концептуалну, 2) идеолошку, 3) законодавну, 4) извршну и 5) судску.

Концептуална власт има два облика: 1) за живот и 2) за смрт. Први облик се дефинише са „интегриши и унапређуј“ а други се дефинише са „подели, завади, па владај“. Први облик концептуалне власти свет посматра као једно, као целину, холистички. Други, деструктивни облик власти, креира безброј идеологија, како би редукцијама стварности, што идеологије јесу, изазвао поделе и сукобе у свету а затим из сукоба и ратова извлачио богатство за себе. Глобални предиктор је „дубока држава“ о којој је у претходним чланцима овог серијала писано детаљније из угла западног концепта новца и лихварског банкарства.

Извор: https://www.facebook.com/photo/?fbid=1153048271480409&set=p.1153048271480409

Декаденција (разградња и нестајање) у Србији је изазвана од стране западног глобалног предиктора или грубо преведено „предвиђача“, оног који измишља предвиђања (ЕУ стандарде, напр.) и помоћу њих управља људима. Србији је потребан унутрашњи предиктор како би се сузбили деструктивни утицаји ГП – глобалног предиктора. Сви декадентни елементи наратива ГП су и ГМО храна и сурогат мајке и родна равноправност која нема везе са равноправношћу полова и људска и дечја права која немају везе са људима и децом и дигитална надзорна економија и социјалне карте и новокомпоновани народи и новокомпоновани називи. Ово је слика о којој треба причати. 1) Глобални предиктор има главни фокус на стварање наратива и мењање наратива у политици али и у култури и економији и то чини преко новинара и власништва над медијима. Не предвиђа већ предиктује – генерише приче мењајући стварност – беструктурним управљањем. 2) Не управљају државе глобалном предикцијом, генерисањем наратива (креирањем Јунгових синхроницитета – трендова) већ глобални предиктор. Државе унутар својих граница могу имати унутрашњег предиктора са сврхом елиминисања штетног деловања глобалног предиктора. 3) Битна чињеница је да се не сме сакривати постојање – глобалне политике ... оне коју креира својим наративима ГП. Министарства не треба називати „за унутрашњу или за спољну политику“ јер свуда где је неопходно, мора бити додато и „за глобалну политику“. Концепција друштвене безбедности полази од глобалне политике – шире од држава, шире од Србије, шире од ЕУ или „светских“ организација. То је угао посматрања којим се сагледава потпуна стварност.

Тек у тачки сагледаног читавог света можемо почети причу о СРБЗЕМ пројекту као начину уређења сопственог српског „дворишта“.

СРБЗЕМ је подухват организовања у српској пољопривреди са циљем да се створи национална, инкопатибилна са глобалном предикцијом, аутономна организација која ће преживети и одстранити сву декаденцију којом смо затрпани од споља. Погледајте слику о СРБЗЕМ-у која показује шест средстава управљања државом.

Аутономна национална организација овог типа припада четвртој групи средстава управљања државом и јесте средство економске борбе – за сигурна радна места. Можда не можемо као Руси да се супротставимо ГП-у у шестом приоритету управљања државом али можемо и то чинимо у петом а свакако треба и у четвртом, економском, стварајући неспојив са утицајима ГП и његовом глобалном политиком, глобалним наративом, аутентичан алтернативни српски економски модел. У постидеолошком добу и Кина и Русија а камоли мање земље, не успевају да владају са више од три најнижа приоритета управљања државом. Ни идеологија, ни хронологија, ни светоназор, нису под пуном влашћу највећих држава света већ планетарног ГП који располаже већим „богатством“ у новцу и хартијама од вредности, него што вреди златна планета Земља. То богатство је ГП-у, „дубокој држави“, дао каматни концепт новца супротстављен животу.

Да би дошло до стварања СРБЗЕМ аутентичног агроекономског модела, потребан је унутрашњи предиктор Србије – центар утицаја, политичка партија или коалиција са кластером својих медија, новинара, удружења, комора, задруга, предузећа, манифестација итд. И сви они треба да говоре о СРБЗЕМ националном агро кластеру са српског становишта и кроз средњи пут у економији.

СРБЗЕМ је решење за декаденцију, у добу када је друштво несвесно сопствене декаденције колико и појединац који је неспреман да каже оно што види и супротстави се. Најбоља илустрација декадентног слабљења и опадања су стихови из песме Владислава Петковића Диса „Наши дани“ из 1910. године:

„Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.“

Поново се враћам на приступ Емила Диркема у вези признавања чињеница. Декаденцију треба посматрати као објективну ствар, као чињеницу независну од људске воље, независно од човековог посматрања, моћи, кривице, права или одговорности које су субјективне. Декаденција постоји. То треба признати. Декаденција је последица егоизма, индивидуализма или хипер-индивидуализма ... где се заједнице разарају и живи у лажи. Приче о „златном добу“ и Србији као „економском тигру“ су изрази декаденције. Лаж, лажно знање као узрок свих несрећа овог света, има извор у индивидуализму мале групе људи означених са ГП – глобални предиктор.

Мултиполарност по моделу „свака породица – сопствена будућност“

Са чиме им се може супротставити унутрашњи предиктор – обичан новинар или било који човек – такозвани блогер или инфлуенсер на друштвеним мрежама ? Објективним друштвеним чињеницама – је одговор. Индивидуализам код Срба је позитиван из угла етногенезе народа и јесте објективна друштвена чињеница. Мали сеоски посед и породична баштина су сељаштво учинили најширом носећом структуром народа. Индивидуализам је код Срба изашао и заузео објективни простор пре 200 година. Индивидуализам је код Срба масован и уобичајен као традиционална породична баштина. Ту објективну ствар, ту друштвену чињеницу треба промовисати и о њој говорити кроз визију мултиполарности света „свака породица – сопствена будућност“.

Те објекте, те индивидуализме, традиционалне баштине, треба повезати у колектив на начин који би парирао свему декадентном што емитује ГП. Доминантна у медијима лажна знања која финансира ГП треба одбацити. Њима треба супротставити причу о алтернативном и аутентичном агроекономском моделу – са сигурним радним местима и неразрушивим репродуктивним ланцима. Тек тада ће СРБЗЕМ бити могућ као облик колектива који уважава српски индивидуализам – породичну баштину и штити је од глобалне декаденције као оружја геноцида.

Свако има неко имање на селу. Враћање на идеје наших дедова, организовања аграра од пре Другог светског рата, какво је предузетничко задругарство са задружним акцијама, капиталом у задругама, уз подизање организације савременим научним достигнућима, су супериорно српско решење. Не треба се у колективном вратити на ниво чопора или хајдучке дружине. Алтернативни економски модел значи повезати објективне друштвене чињенице – традиционални српски индивидуализам, на нов, савремен начин. Владајуће ГП табуе лажног, туђег знања, ЕУ „стандарда“, треба спалити као тотеме варвара, које је 988. године спалио Владимир Велики Крститељ Русије. Варварски тотеми су данас у Србији заменили наше врлине, знања, храмове и верске симболе па чак и здрав разум. Егоизам изгубљених појединаца је карактеристика данашњег варварства у ком Србија живи. Реагујте и тражите ред увек и свуда.

Горки плодови непостојања вере у себе

Уводни приступ СРБЗЕМ-у завршавам сумирањем резултата глобалног предиктора у задњих пола века, давањем битне илустрације о томе да је нереаговање и отупелост појединца последица деловања ГП-а кроз шест средстава управљања државом. За то је хронолошки симбол, разделница – пад Берлинског зида 1989. године. Сценариста Синиша Павић у ТВ интервјуу помиње управо то да писање сценарија за серије какве су „Врућ ветар“ или „Отписани“ пре пола века и данас, има битну разлику у смислу – за кога се пишу ти серијали. Пре пола века публика је веровала да може да промени и свет и судбину своје државе, судбину свог града и комшилука и судбину своје породице. Данашњи гледалац и данашња публика у Србији не верује да може да промени ни сопствени, нити живот своје породице, комшилука, места у ком живи, града или државе. Зато је у сценаријима за ТВ серије и филмове пуно више хумора и забаве, а нема идеја о стварности, смисла, порука о стварности.

Ескапизам, бекство од стварности је главни тренд у медијима. Откуд потиче та обесхрабреност? Њено порекло је у поразу човека као бића на нивоу прва три приоритета управљања државом па и светом, а што је постигао ГП – „дубока држава“. Светоназор односно перцепција света је деформисана и свест појединаца о назирању и прозирању света око себе не постоји, затрпана је, управо захваљујући масовним медијима под влашћу ГП. На другом нивоу средстава управљања државом су хронологије. Генерацијска повезаност и подршка на нивоу породица и преношење знања са деде на унуке, ако не са оца и мајке на сина и ћерку, је покидано. То је последица украдених личних, светоназорних, епистемолошких средстава управљања.

Трећи ниво средстава – идеолошка су „нестала“ након поменутог пада Берлинског зида. Ушли смо у време постидеолошко или чак време антихришћанске постистине након 1989. године. Као у експерименту о наученој беспомоћности психолога Мартина Селигмана људи не верују ни сопственим очима, нити најближима у породици а ни широј заједници из које допире фрагментисање свести, разарајућа медијска мултифренија. Сасвим је онда лако да се уништавање економске самосталности у данашњој Србији промовише као „златно доба“ а нестајање државе и народа описује као нормално и нешто на шта се треба навићи и да то изговара председник државе. Е па не треба се навићи. Унутрашњи предиктор Србије је оквир за отпор, за веру у себе.
СРБЗЕМ подухват је начин да се успоставе сигурна радна места за садашњу и све будуће генерације у Србији а да државни национализам као целовит имуни систем народа и државе добије свој привилеговани простор за неометан живот. СРБЗЕМ је начин да се у савременим околностима вратимо светоназору „Средњег пута“ који има значај Косовског завета и Карађорђевог устанка. Привилегија ће постати – бити Србин и сви ће поново желети да буду Срби „сва три закона“, како се говорило у време ослобођења 1918. године. Толико је ова тема значајна.

Да ли смо као народ осуђени на пропаст?

Освестимо потребу за стварање наратива о националном агро кластеру Србије. СРБЗЕМ је начин да се заустави демонтажа народа и државе. Прозападни политичари сматрају да Србија и производња хране могу без српских села. То је њихов актуелни рушитељски модел. Вештачко месо, џендер политика, чиповање људи, истополни бракови и слично.

Ми Срби, можемо да говоримо о алтернативном економском моделу – са постојањем српских села у производњи хране. Биће привилегија бити Србин настанком СРБЗЕМ-а. Алтернатива пропасти и уништењу постоји у националној економској историји. Актуелни антихришћански систем грађен у Србији од 5. октобра 2000. године до данас, под влашћу антисрба, води у сигуран нестанак народа и државе. Лав Гумиљов у књизи „Етногенеза и биосфера Земље“ разликује позитиван и негативан национални систем и каже : „Позитиван етнички систем се интегрише и изграђује изнутра кроз свој поглед на свет и самосвојан контакт са светом – своју доктрину која је најчешће религиозна. Антисистем је негативни облик развоја нације и настаје код НАРОДА ОСУЂЕНИХ НА ПРОПАСТ“.

СРБЗЕМ је прелазак са негативног на позитивни етнички систем. СРБЗЕМ-ом се можемо супротставити тренду да Срби постану мањина у Србији као по неким прогнозама већ 2036. године. За то може послужити и следећа „кутија порука“ ...

Снага народа је у његовом јединству, власт народа је у његовом власништву, част народа је у законима, по којима он живи. Све то ће бити уткано у СРБЗЕМ национални агро кластер чији успех зависи од формирања пољопривредне бескаматне банке. Вратити част народа уклањањем аномије ЕУ закона који су супротни српском народном моралу је прво. Друго је успостављање власништва народа кроз народни капитализам, унутар задруга организованих на задружним акцијама. То власништво значи власт народа у Србији а тиме и постизање јединства нације. Имуни систем народа – то је национализам, то је родољубље ! Мада су сукобљени, постоји истинита заједничка тачка пресека грађанског и етничког национализма, коју износи Лав Гумиљов и гласи : „Губљење етничке подлоге доводи државе до пропасти“. Србију данас напушта њен народ ! Албер Ками је написао мисао која каже: "Љубав према отаџбини зависи од правде у њој". А правда држи земљу и градове...

Љубав према отаџбини се јача враћањем на средњи пут у српској економији који је праведан, без камате. Ту понављам мисао писца Радослава Павловића да – свако ко је жив, ако је нормалан, мора имати наду и мора имати оптимизам. Нормалност је борба за решавање проблема а напредак је у коришћењу могућности. Да бисмо поново били нормални морамо се вратити смислу и одбацити страно безумље као проблем, декаденцију. Коришћење могућности је у промени власти на изборима и након тога у оснивању пољопривредне бескаматне банке и СРБЗЕМ-а кроз предузетничко задругарство са задружним акцијама.

Пољопривреда банка Србије – методологија, улога, начела, инструменти, садржај рада

Овај део је можда најнезанимљивији али главни и без њега се не може. О методологији изрде стратегије развоја пољопривреде је нужан осврт код описа рада пољопривредне банке. Стратегију одређује структура али и структуру дефинише стратегија. Самим стварањем СРБЗЕМ-а измениће се структура а тиме и стратегија развоја српске пољопривреде. Уместо произвољне стопе раста од 9,19% као општег параметра из стратегије развоја пољопривреде 2014-2024. захваљујући СРБЗЕМ-у, биће могуће за параметар раста пољопривреде Србије поставити као кључан – профит пољопривредника, раст богатства породичних пољопривредних газдинстава. Овај параметар је конкретнији и мерљивији, микроекономски а не макроекономски. Припада концепту „свака породица – сопствена будућност“. То је онај профит који је спинован и онемогућен задругарством совјетских колхоза који је и данас актуелан у Србији ... а на жалост заступан и промовисан и на свакој катедри за задругарство и агроекономију пољопривредних факултета у нашој земљи.

Наравно, то је резултат утицаја ГП – глобалног предиктора, коме баш зато, дадох толико простора у овом серијалу чланака о СРБЗЕМ-у. Досадашњи идеолошки приступ селу и пољопривреди и у време комунизма (1945-1990) и у време неолиберализма (1990-2023) био је уз искључивање права сељака на конкурентно организовање, ускраћивање права на предузетништво и права на богатство али и подршку државе. Третман сељака је био и јесте третман какав имају државни непријатељи. И то се мора променити организовањем алтернативног економског модела – СРБЗЕМ-а као конкурентног организовања. Стара стратегија развоја пољопривреде 2014 – 2024 је истекла. Писање стратегије развоја пољопривреде треба да буде измештено из министарства у СРБЗЕМ, из политичке у деполитизовану сферу научних института. Деполитизација је незаобилазна. Предузетништвом портфолио менаџера Пољопривредне банке Србије као ефективном и ефикасном се једино и може супротставити доказаној чињеници Николаса Калдора да је пољопривреда дугорочно увек у паду због пропуштене производње и изгубљених профита. Недостатак предузетничке иницијативе је оно што је срж проблема пољопривреде. За то је потребно омогућити повратак капитала – задружних акција у задруге.

Задругарство притом остаје недоступно као и до сада, за власништво странаца и правних лица која нису задруге. То је гарант прехрамбене суверености земље али и суверености аграра у организационом, безбедносном, финансијском и политичком смислу. Структура формирана од интегрисаних породичних пољопривредних газдинстава, као нова друштвена чињеница настала из сопственог интереса за приватно улагање у задруге – мора диктирати сваку стратегију развоја пољопривреде у будућности. СНС стратегија развоја пољопривреде 2024-2034, биће писана на основу туђинске методологије добијене у „донацији“ 2002. године, EXCHANGE 2, којом је бачено под ноге 150 година домаће економске мисли. Да бисмо се вратили себи и на главни пут развоја пољопривреде, СРБЗЕМ треба да врати у употребу подзаконски акт „Заједничку методологију за израду стратегија развоја“ из 80-тих година прошлог век, а која има низ предности и значи отклон од штетног страног утицаја. Домаћа методологија израде стратегија развоја је садржајнија и подразумева постојање три средњорочна плана развоја унутар стратегије као дугорочног плана. По страној ЕУ методологији, на жалост, данас се стратегијама развоја називају и трогодишњи планови руралног развоја за шта је пример општина Љиг. То је тако јер планови у данашњој Србији имају само формални значај и држе се у фиоци од стране оних који уништавају привреду и не раде по написаним стратегијама већ директивама странаца. Приступ портфолио менаџера Пољопривредне банке Србије ће бити другачији јер ће они бити животно заинтересовани за то да правци раста, методи раста, темпо раста и флексибилност раста увек буду реални и у складу са могућностима. Унутар ПБС се неће моћи десити ситуација да стратегија развоја садржи пројекте који су дужи од периода за који се пише стратегија или да се јавне расправе одржавају са децом основних и средњих школа као у општини Баточина. Непрофесионализам се неће толерисати јер ће плате и радна места службеника ПБС директно зависити од остваривости написаног у документу.

У хрематистици у којој живимо – стратегија развоја пољопривреде је одувек политички памфлет власти у предизборној кампањи. И то је постало уобичајено у Србији јер је таква судбина свих досадашњих стратегија аграра. Улога агитпроп стратегије развоја није имала и нема пољопривредну већ ванпољопривредну – политичку сврху. Стратегија развоја, када буде писана унутар СРБЗЕМ-а а не унутар министарства, имаће само и једино сврху раста богатства држављана Републике Србије који живе и раде у аграру. Министарство ће учествовати у писању стратегије развоја преко свог представника у скупштини СРБЗЕМ-а, међу око хиљаду посланика из око хиљаду сеоских општина из целе Србије. Пракса, а не политика мора да постане врховни критеријум истине. Досадашњи приступ по ком је политика власник истине је зло из ког се треба отети. Деполитизација пољопривреде је битна улога СРБЗЕМ-а.

Начела рада ПБС

Начела рада ПБС су далеко јаснија и једноставнија у односу на каматно, деструктивно банкарство. Једноставност бескаматног банкарства се огледа у стратегијама банкарског менаџмента које су сведене и из којих је искључена шпекулација. У каматном банкарству претерана ликвидност обично смањује профитабилност, претерана солвентност може да угрози и ликвидност и профитабилност а уколико нема ликвидност банци прети пропаст и поред високе солвентности и профитабилности. Све те „главобоље“ банкарског менаџмента у бескаматном банкарству нису тако изражене јер је ово банкарство ближе пројектном менаџменту и управљању путем пројеката. Ризици ликвидности, солвентности и профитабилности се своде на ниво појединачних пројеката и диверсификација ризика на тај начин чини оптималнијом него у каматном банкарству. Раст као основна карактеристика живота је генерална стратегија. Опције генералне стратегије менаџмента банака у бескаматном управљања банком се фокусирају на раст – нове производе, нова тржишта и метод органског раста целине који води у раст зараде менаџмента и профитабилност банке као последице профитабилности реалне економије. Значај Народне банке Србије је споредан. И профитабилност и солвентност и ликвидност бескаматне банке се прилагођава пројектима у реалној привреди и потребама реалне привреде. За њу је мање битна монетарна сфера и колебања у финансијском сектору. Са аспекта инвестирања, бескаматна банка не остварује добит путем камата на дате кредите. Дужнички инструменти у бескаматном банкарству се заснивају на размени физичког предмета за новац, што не обухвата кредитне послове према закону о банкама. Закон о банкама стога мора бити измењен и прилагођен новом алтернативном економском моделу развоја пољопривреде.

Путем бескаматних послова се не може остварити једна од главних функција актуелне српске банке – улога посредника између понуђача и потраживача новца ради финансирања потрошње и инвестиција. ПБС неће учествовати у дневном међубанкарском трговању новцем. Шпекулација је немогућа у смислу да „новац прави новац“ код бескаматног пословања ПБС. Где је онда простор за развој послова бескаматне банке по аналогији са актуелним законом о банкама и законом о тржишту капитала ? То су послови са хартијама од вредности односно брокерско – дилерски послови. Ове послове, по Закону о тржишту капитала, банка може обавити као "овлашћена банка", уз претходну дозволу Комисије за хартије од вредности. Све што данас пише у ова два закона мора да се измени зарад пословања ПБС. Послове са хартијама од вредности ПБС може обављати доминантно унутар СРБЗЕМ-а а трговину задружним акцијама искључиво унутар задружног профитног дела СРБЗЕМ-а. За послове са задружним акцијама јој не треба појединачна дозвола Комисије за хартије од вредности јер на београдску берзу излазити неће. Мешања каматног и бескаматног банкарства не може бити. Шта даље каже актуелни безалтернативни ЕУ закон о банкама?

Врсте каматних банака по садржају њихових послова су: 1. емисиона централна банка, 2. депозитне (комерцијалне) банке, 3. пословне банке, 4. универзалне банке, 5. специјализоване и гранске банке, 6. инвестиционе банке, 7. хипотекарне банке, ломбардне банке, есконтне, акцептне, девизне итд.

Улоге, правила и принцип стварања ПБС

ПБС ће имати право емитовања хартија од вредности за затворено тржиште задружних акција и хартија од вредности сеоских општина. По садржају својих послова ПБС је најближа трећој врсти – пословним банкама. Овај облик банкарских организација је карактеристика западне цивилизације на високо развијеним тржиштима која су јако структурирана и са прописаним нормама понашања. Наши прозападни полуинтелектуалци у звању професора економије их из тог разлога обожавају. Зато их и треба узети за пример. Пословне банке располажу са великим сопственим капиталом. Њихова делатност је усмерена ка крупним индустријским предузећима. То је модел јапанског кеирецуа о ком смо писали у првом чланку из овог серијала. За пословне банке је карактеристично да повезују интересе финансијског капитала и интересе индустријског капитала. У активностима пословних банака доминирају сопствени послови, што значи да финансирају оснивање и проширење сопствених предузећа.

У случају ПБС то ће бити задруге и пословни задружни савези. ПБС неће имати право да улаже у предузећа ван задружног сектора, ван СРБЗЕМ-а. Ту је битна разлика од пословних банака на западу. Пословне банке се понашају као самостални привредни систем са својим правилима унутар општег националног привредног система стварајући свој холдинг, труст, концерн. Четири стуба привредног система : 1) својина, 2) систем делегирања одговорности, 3) мотивациони систем и 4) координациони механизам, у случају холдинга који ствара пословна банка са предузећима у свом власништву, могу бити специфични. Својина у профитном делу СРБЗЕМ-а мора бити народна и изражена задружним акцијама. Други стуб привредног система – делегирање одговорности, зависи од одлука непрофитног дела СРБЗЕМ-а као скупштине агро кластера. Мотивациони механизам је утемељен у припадности породици и економији као управљању домаћинством, где је бити, важније од имати, и заједница главни приоритет а не лични егоизам. Координациони механизам су бизнис планови, краткорочне и дугорочне планске одлуке као и код сваког микроекономског ентитета. Једина разлика је у томе што овај микроекономски ентитет, алтернативни економски модел организације аграра, мора иза себе имати национално предузетништво државе и претензију учешћа на домаћем тржишту хране изнад 50% као минимум. Нема централно планске привреде као илузије комуниста већ се полази од микроекономије и економске стварности.

Пословне банке као дакле узор за рад ПБС, су власници већег броја предузећа и на тај начин, преко профита предузећа, увећавају сопствени капитал. Не преко камата већ преко профита. Пословне банке су типични представници финансијског капитала, које се на финансијском тржишту појављују са сопственом емисијом хартија од вредности. ПБС ће имати ограничење на интерно тржште ХОВ унутар СРБЗЕМ-а, без права за излажење на београдску или друге берзе ХОВ у свету. Западна пословна банка се не бави платним прометом и другим банкарским пословима који су ван домета финансирања концерна и трустова које је формирала својим инвестицијама. Послове платног промета ПБС ће обављати у оквиру задружног сектора и сеоских општина, након што се привредни живот у оквиру кластера развије до потребне критичне масе. Величина капитала пословних банака често је већа од апсорпционе моћи финансијског тржишта земље. ПБС послујући унутар СРБЗЕМ-а, капитално ће бити опремљена од стране државе и постати агент промена, инструмент трајне државне интервенције, финансијски моћнији од министарства пољопривреде.

Смисао термина „пословна“ означава предузетништво банке у производњи. Пољопривредна банка Србије као неконвенционална банка имаће текуће рачуне без камате на уложена средства. Ни штедни рачуни у ПБС неће имати камату на уложена средства и стога ће „вируси“ и напади иновативним банкарским производима из конвенционалног западног банкарског сектора на ПБС бити са те стране онемогућени. Систем у систему, држава у држави, политика у политици, биће СРБЗЕМ у сврху постизања суверности у производњи хране. Омеђити простор за живот Пољопривредне банке Србије у савременом свету је могуће и из искустава са римокатоличким фондовима КБЦ банке у Белгији или Института за верске послове што је назив Ватиканске банке у Риму или исламског банкарства које се интензивно развија растући годишње по стопи од 15% или искустава Руске православне цркве са „Ергобанком“ или „Софрино“ црквеном банком или „Внешпромбанком“ или „Пересвет“ банком. Покојни протојереј Всеволод Чаплин је покренуо иницијативу формирања православног финансијског система Русије.

Улоге ПБС су из свих тих искустава следеће :
1) Пољопривредна банка Србије је банка различите технологије банкарства – генерацијска дугорочна финансијска институција у оквирима колективне имовине средњег пута као културног обрасца српског народа, у служби народа – народног капитализма, која не послује као конвенционална банка нити је део система конвенционалних банака у Србији.
2) Пољопривредна банка Србије је најефективнија трајна државна интервенција у пољопривреди, која решава проблем увек присутних губитака и пропуштене производње, због којих робна пољопривредна производња није могућа без сталне државне подршке а што је доказао економиста Николас Калдор у својој теореми „паукове мреже“ из 1934. године.
3) Пољопривредна банка Србије има представништва и огранке у свим државама у којима постоје заједнице Срба и интегрише економске и финансијске потенцијале држављана Србије у једну целину на нивоу читавог света.
4) Пољопривредна банка Србије мора бити државна и никако се не може дозволити веза са новцем цркава било које конфесије.
5) Пољопривредна банка Србије почива на одвојености световног и теолошког и никако се не може посматрати као у исламу из угла јединства теолошког и световног, јединства цркве и државе, односно теолошких одбора који управљају исламским банкама.
6) Пољопривредна банка Србије мора бити независна банка и никако део портфолија веће конвенционалне развојне банке какве су биле Развојна банка Војводине или најављивана Развојна банка Србије или сличне банке у титоистичком времену или данашња Пољопривредна банка Русије – Россельсхозбанк, а које су политички ангажоване.
7) Пољопривредна банка Србије почива на јасним приватним својинским односима појединаца и нема везе са друштвеном својином и фондовима узајамне помоћи комунистичког режима и рецидива тог режима у Србији данас.
8) Пољопривредна банка Србије онемогућава експлоатацију зајмопримца од стране зајмодавца и послује на принципу заједништва у дељењу ризика – принципу саборности.
9) Због утицаја инфлације, као циљ, Пољопривредна банка Србије мора у делу свог портфолија поседовати четвртину капитала у злату или више.

Банкарска правила ПБС су :
- забрана камате,
- забрана немерљивог ризика који излази из оквира неопходности и јасноће уговора,
- забрана хазардних игара (коцкања и клађења) и
- забрана улагања у неморалне делатности.
Све забране одговарају томе да банкарство мора да генерише додатну вредност, ствара производ и профит, кроз учешће у подухватима који подразумевају потпуно дељење ризика, прихода или губитака са партнером у производњи или делећи све то у трговинској делатности код прихода од препродаје.

Принцип стварања је у сржи оваквог банкарства а не принцип редистрибуције као у комунистичком и социјалистичком банкарству које је у великој мери узрок пропадања Србије у другој половини 20-тог века. Услов свих услова је прелазак са хазардерског и арбитрарног принципа редистрибуције, на макро нивоу државе, на државну подршку микро принципу стварања као животном принципу који је деценијама уназад маргинализован у Србији. Лично банкарство и менаџмент ризика на нивоу породица као клијената су главни правац пословних активности ПБС из покољења у покољење.

Инструменти рада ПБС

Основни инструменти финансијске делатности ПБС су :
- препродаја са трговачком зарадом,
- заједничка делатност и улагање,
- лизинг,
- одложено финансирање – продаја на зелено,
- испорука робе на унапред одређени дан, по цени, квалитету и квантитету – и одложена исплата по куповини одређеног економског добра,
- учешће у профиту и губитку,
- агентске услуге.

ПБС не послује са финансијским дериватима иза којих не стоје реални уговори, роба и стваралаштво. Трансакције ПБС подразумевају стварање вредности која дозвољава зарађивање за обе стране. Закључак је да су набројани финансијски инструменти Пољопривредне банке Србије мање ризични јер зајмодавац дели ризик са зајмопримцем! Стопу раста ПБС треба очекивати до 15 одсто годишње јер је то стопа раста овог облика банкарства у свету. И поред тога обим учешћа ПБС на укупном банкарском тржишту Србије ће бити ограничен и скроман, величине неколико процената учешћа јер се све заснива на расту реалне економије. Тај раст ће међутим бити трајан и кумулативан. Наравно уколико се уложи 457 милиона евра у оснивање ПБС то може да промени и величину учешћа у укупном банкарском тржишту. Толико је министар Бранислав Недимовић уложио у, по резултатима немерљиве, пројекте министарства пољопривреде у периоду 2016 – 2020. године.

Да би био одржив финансијски систем ПБС мора да реши неколико проблема:
- нису потребни само обједињени регулаторни стандарди, већ и јасна дефиниција сваког производа ПБС, што ће помоћи да се избегне ерозија граница њеног финансијског система;
- ПБС треба да процени своје зајмовне ризике, према којима би требало поступати опрезније;
- растућа конкуренција између старих и нових играча на банкарском тржишту представља изазов не само у смислу борбе за тржишни удео, већ и у смислу стварања иновативних производа и потирања граница конвенционалне и неконвенционалне банкарске технологије из ког угла прети опасност на коју треба обратити пажњу.

Скупштина СРБЗЕМ националног агро-кластера

Уколико претпоставимо да Србија има између 3 и 4 хиљаде села а да просечна сеоска општина као организациона јединица (инвестициони центар рачуноводствено) унутар Пољопривредне банке Србије окупља 3 до 4 села као и пре другог светског рата, то значи да би укупан број сеоских општина у оквиру СРБЗЕМ-а био око хиљаду. Свака сеоска општина би имала посланика или другачије названог представника који би гласао унутар СРБЗЕМ-а. Уз помоћ интернета могуће је да се гласања СРБЗЕМ посланика одржавају месечно или чешће и на тај начин скупштина СРБЗЕМ-а учини функционалном и њен рад јефтиним. Одлуке донете на седницама скупштине СРБЗЕМ-а ће стручно кроз систем комплексног планирања припремити научни институти у оквиру непрофитног дела кластера. Исти институти ће бити део аналитичких одељења неопходних за рад инвестиционих фондова ПБС. На основу планова научних института портфолио менаџери ПБС ће постављати своје пословне циљеве и планове а и добијати потребан новац од руководства ПБС за подухвате стварања нових производа или освајање нових тржишта.

СРБЗЕМ ће се проширити и на државе бивше СФРЈ од Словеније до Македоније, али ће пословати и у суседним државама Европе па и у Руској Федерацији и Народној Републици Кини. ПБС ће за тридест година од оснивања бити најмање десет пута финансијски јача национална институција од министарства хране односно пољопривреде, због раста богатства и кумулативног ефекта на раст капитала. Визија развоја СРБЗЕМ-а као алтернативе актуелном пропадању може да гласи: „Најмоћнија пољопривреда на Балкану“ – али према мисли покојног патријарха Павла: „Биће нам боље кад ми будемо бољи људи“ – наш народ не заслужује боље од власти која је актуелна и која води у смрт, а не у живот. Излаз из самртног грча постоји и сваком економисти је логичан и очигледан.
Шест чланака о СРБЗЕМ пројекту, објављених на Интернет порталу „еСтварност“, верујем да ће временом доћи у улогу доминантног националног наратива, независно од аутора ових редова и његовог бављења овом темом од 2015. године.

Конкретни СРБЗЕМ подухвати

А је слово на које почињу две, за алтернативни економски модел битне речи: актуелно и алтернативно. Живимо у времену у ком се од безалтернативног самоуправљања и безалтернативног братства и јединства, преко безалтернативног пута у ЕУ, стигло до безалтернативности мафије. „Зграби и бежи“ је оно од чега нисмо макли од времена комедије „Народни посланик“ Бранислава Нушића.

Грабљење, отимање, егоизам и охолост садашњих политичара су исти као пре сто година. Борба око дистрибуције моћи је за политичаре важнија од саме политике, ако је уопште имају како констатује Герт Хофштед. Општи интерес народа политичари углавном нису способни ни да целовито препознају а камоли да се за њега боре. Баве се дневним догађајима и измишљањем афера али за концептуално размишљање и стварање политичких решења немају лични капацитет. Стиже олуја за заступнике глобалне предикције у Србији као дух који је изашао из боце захваљујући геополитичком убрзању светских дешавања.

Политичке организације немају прилику да у политички наратив унесу СРБЗЕМ или било који други алтернативни економски модел јер су српски медији у рукама странаца. Прозападне политичке партије не смеју да се замере „дубокој држави“ од које на жалост зависе резултати избора у Србији. Академици и професори и уопште академска јавност у задњим деценијама нису желели да иступе директније у правцу промовисања темељних решења за пољопривреду. Такав је и одбор САНУ за село који се бави „шминкањем мртваца“ без воље за истинском променом. Уосталом воља зависи од тела а оно од младости. Млађи професори не желе да се замере ником од тржишних актера, великих компанија у аграру какве су индустрија меса Матијевић, Делта Аграр или Викторија Група и слични, због личне каријере.

Заступање стварања доминантног тржишног играча, какав би био СРБЗЕМ са тржишним учешћем од преко 50 одсто, ремети актуелну конкуренцију. Ту треба рећи да би од СРБЗЕМ-а као економског подухвата имали корист сви актери на тржишту хране у Србији а не само држава. Улагање у раст тржишта је корист за све. Корист од раста тржишта имаће и крупне приватне компаније чији профити би расли. Факултети и научни институти би имали више ангажовања а посебно радна снага свих профила због веће понуде запослења. Ако је то алтернатива пропадању, декаденцији коју нам намеће ГП, ја лично сам за ту алтернативу – аутентично српски економски модел.

А је слово којим се истиче замена теза између актуелног и алтернативног са којом се сучељавамо у самом наслову чланка. Декадентно и штетно нам је подметнуто за актуелно кроз анахрону власт СНС и СПС. Наспрам тога, алтернативни СРБЗЕМ национални агро кластер је мејнстрим, односно оно што је на главном путу и у складу са народном традицијом, праксом као врховним критеријумом истине, у складу са сеоским задругама као организационим јединицама жупа из којих се састојала српска средњевековна, традиционална држава, настала на пракси а не на фантазијама.

Актуелни економски модел који је наметнут са запада, из ЕУ и САД, је странпутица због које се села, али и читава Србија убрзано празни и нестаје. ЕУ и САД економски модел намењен Србији је измишљотина, странпутица без праксе и доказа за корисност. Морамо се вратити са странпутице наметнуте од стране ЕУ и САД на наш главни пут на ком је СРБЗЕМ као настављач традиција ЦЕНТРОПРОМ-а, ПРИЗАД-а, ГЕНЕКС-а или Привилеговане аграрне банке.

Ми, Срби, имамо своју економску историју. Актуелни економски модел у пољопривреди Србије је аномичан – намеће законе који су у сукобу са народним моралом и домаћом економском историјом. Анахрони економки модел пољопривреде неолиберала из СПС и СНС никад у историји није постојао у Србији, о чему најбоље илуструје назив за тај модел „Суперхик економија – отимам сиротињи и поклањам богатима“.

Узор из Русије који треба следити – РОСЗЕМ национални агро кластер. Извор: http://roszemproekt.ru

СРБЗЕМ је начин да се једном заувек престане са неолибералним отимањем сиротињи и поклањањем богатима. Имајте на уму да у овом чланку није реч ни о чему чудном, теоријском, необичном, фантазији, неостваривом а што се обично приписује речи – алтернативно. Напротив, СРБЗЕМ економски модел је аутентичан, главни економски модел развоја српске традиционалне пољопривреде. О томе говори и економска историја и палате ПРИЗАД и Привилеговане банке Србије саграђене пре другог светског рата у центру Београда.

Извор: https://ru.wikipedia.org/wiki/Здание_Аграрного_банка

Актуелни економски модел подметнут са запада, из Давоса, је управо измишљотина, фантазија, у пракси недоказан, погубан модел у ком српски народ и српско село нестају. Када се једном успостави, СРБЗЕМ ће почети да расте, а тиме ће расти и пољопривреда Србије, јер је основна особина живота раст. Данашње стање у ком се сеоско становништво убрзано смањује говори о томе да је актуелни економски модел у ствари модел смрти, модел умирања.

Предузетничко задругарство – 457 милиона евра као основни капитал

457 милиона евра односно 54 милијарде динара је износ за који је Државна ревизорска институција утврдила да је потрошен из буџета министарства пољопривреде а да нема мерљивих резултата након трошења. Од 2016. до 2020. године на подршку сточарству је потрошено 28 милијарди динара а на подршку руралном развоју је потрошено 26 милијарди динара а да доказа о ефектима нема. Ефекти су управо негативни!

Шта би се десило да је тих 457 милиона евра или у динарима 54 милијарде, било употребљено за оснивање Пољопривредне банке Србије? Био би успостављен организациони систем са адресним управљањем у ком би се тачно знало где је новац уложен а укупна сума би се и данас налазила у банци и била на располагању за даља улагања. Мала ли је корист за државу да је сачувала 457 милиона евра ? Притом би се из године у годину омогућило кумулативно повећавање основног капитала банке улагањем новца из Аграрног буџета у износу од 5% БДП-а у пољопривредну банку. То је много већи износ од поменутих 457 милиона евра у четири означене године. На овом месту треба поновити мисао да је снага народа у његовом јединству, власт народа је у његовом власништву, част народа је у законима, по којима он живи. Није случајно задатак Кристијана Шмита, непризнатог „високог представника“ за БиХ управо то да одузме власништво Републици Српској над њеним државним пољопривредним земљиштем. Власт народа је у његовом власништву.

Из истог разлога у Србији није и неће бити формирана пољопривредна банка, посебно не инкопатибилна са западним банкарством – као власништво народа и израз власти народа, вредности српског народа по мерилу вредности његове привреде. То неће учинити прозападне елите комунистокапиталиста. Велика пољопривредна банка као израз власти и власништва народа није у интересу окупационој власти „дубоке државе“ у српским земљама. Пољопривредна банка Србије притом није пресудно колико има новца већ како је организована. Бескаматно банкарство као облик давања кредита без камате, где банка дели профит са пољопривредником у чију активност је уложила новац је гарант мењања крвне слике српског аграра – уношење гена стварања, принципа стварања у плодно тло.

Предузетничко задругарство – као алтернатива експлоатисаном делу привреде

Аутономан економски модел мора да буде одвојен и у реалном привређивању а не само у сфери финансија и за то може послужити традиционална народна приврженост задругарству. Пре више векова неколико сеоских задруга је чинило жупу а неколико жупа српску државу или провинцију називану страном или крајином. Тај објективни хронолошки елемент треба користити у стварању и управљању аграром. Савременим језиком дефинисано друштвено-економско уређење унутар пољопривреде би било народни капитализам – народно акционарство. Пре улагања новца пољопривредне банке, треба уредити правни оквир њеног деловања, успоставити покидане репродуктивне ланце, затворити цикличне токове унутар једне функционалне целине. Та функционална целина је задружни, профитни део СРБЗЕМ агро кластера. Сви подухвати – пројекти би примарно били вођени уз помоћ задружних акција које би једина имала право да емитује и њима да тргује Пољопривредна банка Србије. Задружни покрет би се у потпуности обновио и почео да расте неупоредиво брже него данас. Не захваљујући поклоњеном новцу државе већ предузетничкој иницијативи самих пољопривредника.

У данашње задруге не улажу задругари, пољопривредници јер су оне део непрофитног, неинтересног сектора привреде, или како би рекао покојни професор Видан С. Ранђеловић – „део експлоатисаног дела привреде“. То се мора променити враћањем задругарства на задружне акције као пре другог светског рата, враћањем капитала у задруге. Сваки инвестициони фонд ПБС мора имати најмање једног портфолио менаџера и најмање једног интерног ревизора. Сваки инвестициони фонд мора имати аналитичко одељење или се ослањати на аналитику научних института из непрофитног дела СРБЗЕМ-а. Пожељно је да сваки инвестициони фонд ПБС има задругу на националном нивоу која би имала улогу централне организације за одређену делатност, интегришући је вертикално и то не само прометно већ и сувласнички – задружним акцијама. Примера ради, Национална задруга произвођача млека би била у сувласништву фармера и ПБС подједнако као и минимлекара у задрузи на Власини, у Апатину или у Сечњу или у Мрчајевцима или у Трговишту. Задружна акција би омогућавала потпуну контролу и дефинисала начине управљања задругама односно аграром до најситнијих предузетничких подухвата. Зашто су људи важнији од новца ? Зато што су људи предузетници.

Пресудни за развој СРБЗЕМ-а као задружног агро кластера би били портфолио менаџери Пољопривредне банке Србије. Основни разлог за немерљивост резултата и негативне резултате улагања 457 милиона евра у пољопривреду Србије од стране Бранислава Недимовића као министра пољопривреде је – беструктурно, безадресно управљање, изостанак организације, структуре, хијерархије и предузетништва. Плате портфолио менаџера, би зависиле од профитабилности пројеката у које улажу новац инвестиционог фонда којим управљају унутар ПБС. Мерљивост и предузетништво би се вратили у српски аграр и дали му живот и раст који данас нема. По подацима које је изнео 2019. године професор Миладин Шеварлић преко 20 хиљада аграронома у Србији је незапослено. Да би се живот и раст вратили у српско село и пољопривреду, потребно је уместо на новац, почети се ослањати на људе. Парола Милтона Фридмана да „новац решава све“ је сатанистичка подвала представника америчке дубоке државе.

СРБЗЕМ – субјекат управљања

СРБЗЕМ би заменио улогу коју данас не врши Задружни савез Србије јер је задружни покрет организован на неинтересном принципу, непрофитном принципу што је подвала настала у делу хронолошких а не само идеолошких и економских средстава управљања државом. Стратешког планирања нема без дефинисања субјеката управљања и инструмената управљања.

Извор: https://pcelinaskolica.wordpress.com/radionica/prakticna-iskustva/

Свако село мора постати посебан пројекат како би опстало. Антисрби као владари Србије данас пољопривреду замишљају без села јер им је задатак додељен од стране глобалног предиктора уништење народа и државе. Доказ томе су такозване субвенције које су сваке године једнаке износу доприноса које држава узме од пољопривредника за пољопривредне пензије и салдо стварних „подстицаја“ развоју пољопривреде и села у Србији је нула ! Владајућа политичка структура се труди да буде неутрална и без икакве стварне државне интервенције у пољопривреди.

У Калдоровом микроекономском моделу од пре једног века је показано да то води у пропаст. Деурбанизација треба да постане битан национални наратив. Сигурна и трајна радна места се морају отворити на селу да би људи долазили из града у село. Пољопривредна банка Србије као трајна државна интервенција је управо гарант сигурности. Увек треба понављати став - људи иду за радним местом ! Политичар који им нуди бандере и камен за путеве у селу – не даје им ништа од стварно потребног. Прво задругама које имају реална радна места треба попунити српска села како бисмо консолидовали стање у сопственом дворишту. Само је у Србији ниво индустријске производње на 45-50% у односу на онај из 1989. године. Држава Србија треба да буде добри демијург – стваралац српског света, национални предузетник.

Бестидна лаж о комунисто-капиталистичком задругарству

Коме треба давати државну подршку у аграру – појединцима или организацијама ? Срж сваке идеологије и политике је избор између давања предности добробити појединца или супротно, давању предности заједници. Данас неолиберали субвенције дају појединачним газдинствима а мезо ниво организације сеоске економије не постоји. СРБЗЕМ значи обнову мезо структура којима је појединац заштићен и ситуиран, социјализован у средини у којој живи. Варварски антисрпски неолиберализам одбија припадност појединца заједници и даје предност добробити појединца над добробити заједнице. Народ није гомила појединаца јер има свој морал, ред, традицију, метафизичке вредности, заједницу духа живих, умрлих и нерођених. Народ није становништво, гомила која нема ништа заједничко.

Субвенције и кредити дате појединцима уместо заједници су као "добробит" промашај, односно ... политички намерно промашена подршка и сигурно не право решење. Шта бисте радили да треба да створите село тамо где је оно угашено, где га више нема ? Давањем кредита појединцима ? То ништа не би решило. Дакле свођење читаве политике на "кредите и субвенције" или поклон од 10 хиљада евра за породице које се врате на село – јесте промашај суштине. Државна интервенција мора да обухвати стратешки функционалну целину на трајној основи. Та функционална целина је СРБЗЕМ. Постоји и опасност са друге идеолошке стране – социјалистичке. Циљ ангажовања државе не може и не сме да буде антинародни социјализам и државно или друштвено власништво над прехрамбеном индустријом и укупним репродуктивним ланцима у пољопривреди Србије. Народно акционарство подразумева да су пољопривредници уједно и власници прерадних капацитета као и малопродаје. За тако нешто је потребан Аграрни буџет.

Извор: https://sputnikportal.rs/20161112/srbija-agrar-mere-1108826753.html

Аграрни буџет се показао као недовољна мера државне интервенције у аграру. Туђа кутлача је увелико присутна у Србији јер приближно 87 одсто ПДВ-а у Србији се наплаћује на страну а само 13 одсто на домаћу робу. У сфери хране тај проценат је извесно неповољнији по домаћу робу. И то је доказ неопходности СРБЗЕМ-а и пољопривредне бескаматне банке као дубље и опсежније државне интервенције. Неолиберали СНС, ДС и СПС су слуге глобалног предиктора и уобичајено не поштују законске обавезе о 5 одсто аграрног буџета у односу на укупни буџет државе.

Аграрни буџет је планиран на нивоу од 10 одсто и 1996. године... уз реализацију од 8,4 одсто учешћа у укупном буџету Србије на крају те године ! Ако је под санкцијама ... могло, зашто данас не може барем законом гарантованих пет одсто реализације аграрног буџета ? И уз једну „аномалију“ у односу на „препоруке“ америчке дубоке државе – а то је адресно управљање кроз Пољопривредну банку Србије. Како би то изгледало у пракси? Буџет Републике Србије у 2023. години на страни прихода износи : 1.843.364.249.000 динара. Извор: http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/zakoni/13_saziv/2503-22.pdf

Аграрни буџет по закону треба да износи 5 одсто од те суме односно 92.168.212.450 динара или у еврима 781.086.546. Колико би напредовала пољопривреда и задружни сектор да се у њега адресно, као у затворени систем, улаже 781 милион евра сваке године?

Проблем је и бестидна лаж политичара, академика и професора поводом здругарства!

Предузетничко задругарство подразумева преузимање финансијског ризика за уложени новац. Предузетништво по дефиницији јесте преузимање ризика за уложени новац. Тога нема у српском задругарству и док се то стање не измени сва улагања у задругарство су бацање новца у понор.

Извор: https://pdfcoffee.com/vodic-kroz-zadrugarstvo-srbije-za-mail-pdf-free.html

У „Водичу кроз задругарство Србије“ надлежни министар Милан Кркобабић наводи у уводној речи да : „у наредне три године, Влада Републике Србије планира да уложи 25 милиона евра у развој задружног система“ ... што је очигледно недовољно и прилично бесмислено јер су резултати поражавајући у делу пољопривредне производње која опада. Још битније, министар Кркобабић на истој 5 страни „Водича“ наводи : „Само ако сви одраде квалитетно свој део посла, можемо очекивати да ћемо у наредном периоду значајно обновити задругарство у Србији. И то ће, верујем, бити својеврстан пример непрофитног удруживања“.

Читав серијал ових чланака сам посветио залагању да задругарство мора да престане да буде непрофитна подвала српском сељаку и начин његовог држања у сиротињском, експлоатисаном положају. Задруге морају да постану профитне привредне организације засноване на капиталу – богатству сељака као власника. Сврха сваког привредног субјекта је раст богатства власника. Само у задругарству – сврха неконкурентних задруга је осиромашивање „власника“. Уместо исправног закона, српском сељаку се нуде „данајски дарови“. О подвалама овог типа говори књига „Закон“ Фредерика Бастије која показује да никаква редистрибуција, поклони и субвенције, регреси и кредити, не могу помоћи привреди уколико је закон наопак. Закон је већа помоћ српском задругарству и српском селу од било каквих аграрних буџета. Актуелни закон о задругама је деструктиван. Уместо 25 милиона евра, за оснивање Пољопривредне банке Србије треба уложити најмање двадесет пута више – 500 милиона евра. У претходним чланцима смо показали да због комунистичког задружног правила „један улог – један глас“ и обавезе „једнакости улога“ у пракси задругама није могуће ни управљати а камоли у њих улагати од стране задругара. Уколико се хипотетички само један од стотину задругара не сложи са инвестицијом у стару плантажу или оштећену хладњачу – та обнова пропада а задруга се гаси. И то је пракса пропадања српског села задњих осам деценија, док се политичари праве невешти и раде политичку пропаганду за своју партију односно личну промоцију – дајући српском сељаку „рог за свећу“ у виду некаквих донација и сл.

Навели смо и пример норвешких Јаерен задруга у Србији које такође потенцирају да задруге нису акционарска друштва али дозвољавају неједнакост улога у задругама што је унапређење које се у Србији нипошто не дозвољава. Све то смо дали у образложењу главног правила, да би се једна организација назвала привредним субјектом – сврха њеног постојања, мора да буде повећање богатства власника. У Стратегији развоја задругарства из 2013. године је утврђено као проблем управо то да задругари нису власници задруга односно да задружна имовина припада правном лицу, самој задрузи и није својина задругара. Читаву деценију то нико не мења јер је сиромашан и зависан сељак бољи за политичку манипулацију комунистокапиталиста.

Као закључак се намеће то да задруге нису привредни субјекти и немају сврху пословања односно да служе као инструмент ГП – америчке дубоке државе у задржавању сиромашних сељака и радника у статусу сиромашних. Можда је исправније рећи експлоатисаних. Извесно најугледнији задружни теоретичар, декан Пољопривредног факултета Београд и бивши председник Задружног савеза Србије, проф. др Виден С. Ранђеловић, објашњава у истом „Водичу“ да су „задруге специфичне економске организације експлоатисаних слојева друштва : најамних радника и ситних робних произвођача – занатлија и сељака. Оснивачи задруга су били вођени идејом да формирањем задруга могу да се заштите од експлоатације и искористе неке предности крупне производње, која је, како се капитализам развијао, постајала преовлађујући облик производње.“ Професор Ранђеловић извесно сагледава да је идеја крупне производње у аграру фантазија без државне интервенције и трајне подршке. Желим да верујем да то сагледавају и сви други професори агроекономије и задругарства у Срба. Враћамо се на теорему „паукове мреже“ која разбија фантазије о задругама и удруживању у аграру.

У трећем чланку из овог серијала имате доказе да задруге по микроекономском моделу Николаса Калдора немају никакву шансу крупну робну производњу без државне интервенције. Натурална производња је природно стање пољопривреде без државне интервенције. Друга опција је помоћ и милост страних малопродајних ланаца који би требали мимо свог профитног интереса да праве дугорочне откупне уговоре са задругама. Како и државна интервенција према задругама изостаје а и монополски малопродајни ланци немају „разумевања“ за задруге, то задруге представљају начин управо експлоатације радника и сељака – идеолошку подвалу. Па који сељак упадне у ту кљусу, упао је ... Претходно је у овом чланку дата слика шест приоритета и средстава управљања државом. Идеолошки приоритет је трећи по реду и спада у дејства дугог трајања. Према професору Анђелковићу и полуинтелектуалци су српски феномен дугог трајања. Идеологија глобалног предиктора је у задњих 100 година створила читав деструктиван академски дискурс у вези задругарства како у Србији тако и у западној цивилизацији. Професори задругарства на ову опасност и штетност не упозоравају пољопривреднике а политичаре и није брига.

Наш Аранђеловчанин, Данко Поповић у „Књизи о Милутину“ каже : "Не вреди се нама борити, само се тресе поручник Радовић – ми истерамо Турке, а наше нам аге и бегови заседну за врат. Победимо и Швабе и Немце и Бугаре, а наше нам улизице слободу опогане. Ништа нама не вреди, кад ми сами душмане рађамо. Не треба нам непријатељ са стране, лакеји ће, вели, све да упропасте и опогане. Ко нас је клео није дангубио ..." Или на другом месту у истој књизи : „Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу? Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.“

СРБЗЕМ је начин супротстављања, у смислу потпуно решење за профитно и предузетничко организовање пољопривредника. СРБЗЕМ представља и најозбиљнију државну интервенцију и систем малопродајних ланаца у рукама задругара – до сада експлоатисаних радника и сељака, који сатрвени пљачком и губицима у својој сопственој Србији нестају. Задруге по комунистичком закону о задругама су заиста актуелни економски модел – сатирања српског сељака и радника ! Зато је потребан алтернативни економски модел који ће експлоатацију да заустави а сељака учини домаћином кога нико не може да угрожава.

Како задругари не улажу новац у српско непрофитно задругарство то свако ко каже да у српском задругарству данас постоји предузетништво – бестидно лаже. Међународни задружни савез је у неколико наврата иницирао ревизију задружних принципа. Те ревизије су резултирале прокламовањем три генерације задружних принципа: на XV Конгресу МЗС 1937. године у Паризу, XXIII Конгресу 1966. у Бечу и на XXXI Конгресу 1995. у Манчестеру када је усвојен документ „Изјава о задружном идентитету“, који поред задружних принципа обухвата и задружне вредности и дефиницију задруге. Међутим, МЗС елементи идентитета задруге нису обавезујући, те поједине групе задруга могу усвојити принципе пословања за које сматрају да им више одговарају.

Зашто ми у Србији не би усвојили она задружна правила која нама више одговарају, а која не излазе из оквира препорука МЗС!? Савремени задружни теоретичари инсистирају на примени три, како их називају, основна принципа: корисник – власник (User-Owner Principle), корисник – управљач (User-Control Principle) и повлашћени корисник (User-Benefits Principle). При томе, други принципи треба да служе само као препоруке, јер нису погодни за примену у свим врстама задруга у различитим окружењима. (страна 154, докторске дисертације "Примена задружних вредности и принципа и њихов утицај на пословање пољопривредних задруга у Србији" др Марије М. Николић из 2014. године). Постоји ли подела унутар савремених акционарских друштава на : 1. User-Owner Principle, 2. User-Control Principle и 3. User-Benefits Principle ? Постоји. Па ако постоји где је онда проблем да се српске задруге врате на стање постојања задружних акција од пре Другог светског рата? Проблема нема.

Демократско управљање задругама у духу препорука МЗС

Правило 40:60 подразумева да појединачно задругар не може да има у власништву више од 40 одсто имовине задруге. Задруге као акционарска друштва се по том правилу могу одвојити од ванзадружних акционарских друштава. Једночлана акционарска друштва унутар СРБЗЕМ-а не могу постојати. Правилом 40:60 се забрањује монополизација управљања унутар задруге и обезбеђује да 60 одсто задружних акција увек буде у власништву већине задругара у задрузи.

Други сегмент правила 40:60 је у директном улагању Пољопривредне банке Србије у задружне акције. Пољопривредна банка Србије би имала право да уложи и 99 одсто новца у оснивање нове задруге али би задругари у ограниченом временском периоду, не дужем од 10 година, били дужни да откупе задружне акције из власништва Пољопривредне банке Србије и њен удео сведу у власништву задруге на 40 одсто или мање. Заштита демократије у управљању задругама је у правилу 40:60. Између идеолошки наметнутог одлучивања консензусом као у актуелном комунистичком закону о задругама и супротно монополизације појединца у одлучивању, треба тражити правила за заштиту гласа народа – гласа већине. Уосталом поменути конгрес МЗС из 1995. године задругу дефинише као „поседовно и демократски вођено предузеће“. То право је Србима ускраћено.

Предлози професора Миладина Шеварлића и публицисте Бранислава Гулана

Oд 1960. дo 2012. гoдинe изгубили смo чaк 1,6 милиoнa хeктaрa пoљoприврeднoг зeмљиштa, по писању две поменуте, вероватно данас најпознатије личности које су свој радни век посветиле аграру. Бројни су примери шта се може урадити у пракси. По предлогу професора Зорана Кесеровића на 40 хиљада хектара могуће је произвести око милион тона (просечно по хектару 25 тона) воћа. Цена тоне јабука на светским берзама је у том примеру 620 евра. Произилази да са 40 хиљада хектара Србија може да произведе 620 милиона евра вредности воћа. Уколико би површина била 1,6 милиона хектара, вредност се пење на пет милијарди евра – колико годишње износи вредност читаве продукције пољопривреде Србије. Просечна вредност продукције на једном хектару пољопривредног земљишта је око 1.000 евра а морала би да буде барем 10.000 евра. У претходном примеру 25 тона пута 620 евра даје износ од 15.500 евра са једног хектара. Просечно на једном хектару воћа долази до запошљавања 2,5 радника. На 40 хиљада хектара било би запослено 100 хиљада људи. То је више од укупног броја запослених у аграру данас. Треба ли унутар СРБЗЕМ-а основати Националну задругу за воће ? Мислим да нема дилеме.

Затим, само производњом биодизела као три пута јефтинијим горивом у односу на актуелну цену дизела на пумпама, дошло би до крчења и поновног обрађивања тих тренутно „изгубљених“ 1,6 милиона хектара пољопривредног земљишта у Србији. Највећи део тог земљишта је напуштен и зарастао у шуму након НАТО ембарга на увоз нафте у Србију из маја 1992. године. СРБЗЕМ је са око 100 милиона евра од оних поменутих 457 милиона, могао да направи 50 погона за производњу биодизела капацитета од 5.000 тона годишње у пограничним и најнеразвијенијим општинама.

На данашњи дан прорачун цене коштања литра биодизела је 85 динара. 60 динара да се посеје и добије из три килограма сунцокрета или три килограма уљане репице плус 25 динара осталих хемијских материјала. Укупно 85 динара. Када се одузме 32 евро цента као у Хрватској ... или 37,44 динара субвенција (које не постоје јер смо већи католици од папе), цена коштања литра биодизела би била 47,5 динара. Због аутосанкција наше власти у Србији, које смо сами себи увели много пре санкција ЕУ према Русији, Србија је једина земља у Европи која у тренутку могућег новог ембарга на увоз нафте има још и пуну акцизу на производњу биодизела. То су унутрашње санкције – против српског сељака. Данашња цена обичног дизела на пумпама достиже 210 – 220 динара за литар. 220 - 50 = 170 динара или око 1,5 евра. Погон за биодизел има набавну цену од 1,847 милиона евра према извору : http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1450-5029/2005/1450-50290505112j.pdf

Аутор текста је и аутор ове табеле, која је урађена пре десет година

Сваки такав погон појединачно може да подмири потребу за дизелом за око 15 хиљада газдинстава. Сваки такав погон штеди преко два милиона евра годишње пољопривредницима који га користе. Практично би се исплатио за годину дана. Један од инвестиционих фондова ПБС би се тицао градње погона за биодизел по Србији. Национална задруга за производњу биодизела која ће настати, има претечу у погонима за биодизел које је Србија подизала током поменутог периода санкција, ембарга и ратова 90-тих. У Баричу је произвођено 60 хиљада тона биодизела годишње.

Извор: https://mondo.ba/info/Ekonomija/a1227128/Cijene-prasica-u-RS.html

Организациони предлог је дао и професор Миладин Шеварлић у чланку од 22. априла 2015. године. Цитирам део из означеног чланка под називом „10 корака до решења за „свињарије“ у Србији“:
1) Елиминисати свињску кугу у Србији (2015-2017) и омогућити извоз и превоз свиња и свињског меса у земљама ЕУ.
2) У року од 15 дана усагласити прописе Србије са ЕУ о дужини чувања и коришћења замрзнутог свињског меса на 6 месеци.
3)У року од 15 дана прописати обележавање земље порекла и произвођача меса које се продаје на меру у трговини у Србији.
4) У року од 15 дана означити свињско месо од свиња које нису храњене ГМ производима или прерађевинама од ГМО (сојина сачма, кукуруз, …).
5) У 2015. години формирати два репроцентра за свињарство ради побољшања генетике и продуктивности свиња у Србији.
6) До јуна 2015. године прописати минималне услове за прераду и пласман свињског меса и прерађевина од свињског меса у домаћој радиности.
7) У 2015. години организовати Националну задругу произвођача свиња (НЗПС) ради заједничке набавке приплодних крмача и нерастова (сперме), концентроване хране (без додатака сировина од ГМО), опреме за прасилишта и товилишта и ветеринарских лекова.
8) У 2015. години припремити пројекте за две кланице НЗПС и конкурисати за средства IPARD-а.
9) У 2015. години формирати Националну потрошачку задругу Србије (НПЗС), ради директног повезивања са кланицама НЗПС и елиминисања свих посредника између произвођача и потрошача – како би произвођачи свиња, преко кланица НЗПС, добили део додате вредности својих свиња преко меса и прерађевина од свињског меса а потрошачи куповали те производе по ценама нижим него у трговини.
10) Одмах организовати маркетинг кампању „Купујмо наше месо без ГМО“ за солидарност произвођача и потрошача – НЗПС и НПЗС. (завршен цитат)

Новинар и публициста Бранислав Гулан предлаже формирање Извозне задруге пољопривреде Србије како би се решили проблеми српског задругарства због недовољног извоза хране. Ово је посебно значајно након 24. фебруара 2022. године и почетка рата у Украјини. Оно што је некада радио ГЕНЕКС данас треба да ради на националном нивоу нека извозна задруга уз подршку ПБС.

Дакле имамо већ опис неколико могућих задруга на националном нивоу у које би могла да профитабилно улаже Пољопривредна банка Србије : 1) Национална задруга за производњу биодизела, 2) Национална задруга произвођача свиња, 3) Национална задруга потрошача Србије, 4) Извозна задруга пољопривреде Србије, 5) Национална задруга за воће ... И тако би се наставило и у производњи, преради и продаји млека, кукуруза или пшенице или јабука или кромпира или јагодичастог воћа или уљарица или сувенира и народне радиности или печурака о којима је дат опис из Кине у ранијем чланку. За сваку од ових делатности – еснафа, постојала би једна кровна, национална задруга, у сврху вертикалне повезаности и контролабилности на принципима адресног, структурног управљања. Тада би Државна ревизорска институција могла да провери где је, ко и како потрошио сваки динар од данас извесно проћерданих, без мерљивости резултата, 54 милијарде динара.

Модел БРИКС-а – „свакој породици сопствена будућност“

Богатство народа је сврха СРБЗЕМ подухвата. То богатство је угрожено од стране банкарске англосаксонске корпорације „новог светског приватног поретка“, такозване „дубоке државе“ САД, која данас на својој агенди има обнову Британске источно индијске компаније али на нивоу читаве планете.

Богатство српског народа је могуће у аграру сачувати заустављањем експлоатације аграра од стране богатих. Није то само „Суперхик економија – дајем богатима док отимам од сиротиње“ већ и подвала задругарства као каквог совјетског колхозног покрета који има за циљ да од сељака створи раднике пролетере. Експлоатација села и пољопривреде – до уништења, иде преко задругарства без капитала, без профита, без богатства, без конкурентности и без управљивости. Задруге као непрофитне, су у Србији више политичке него економске организације и немају сврху за коју се декларишу а то је „спас села и пољопривреде“. Чему задруге ако се помоћу њих само убрзава пропаст пољопривредника ? Српске задруге треба вратити на стање од пре другог светског рата, са задружним акцијама као изразом капитала и предузетништвом. Задругарима треба омогућити предузетништво кроз слободно улагање у српске задруге са сврхом личног и породичног богаћења. Страх од богатог сељака је страх од сељака као „непријатеља диктатуре пролетеријата“. Задруге данас морају да престану да буду „организације експлоатисаних слојева друштва“. То експлоатисање је постојало и пре и после другог светског рата док је данас постало огољено и безобзирно.

Модел БРИКС-а, са самита у Јоханесбургу у августу 2023. године „свакој породици – сопствена будућност“ се не огледа само у демонтажи светске хегемоније САД и мултиполарности света између држава. Мултиполарност треба спустити на ниво породице, ниво права сваке породице на сопствену будућност, исто онако како државе за себе траже своју будућност кроз БРИКС.

Вештачка интелигенција у служби глобалног предиктора ће додатно уништити, бити искоришћена на уништење села, пољопривреде и породице, како описасмо у чланку у коме је поменута књига Фридриха Енгелса из 1892. године.

Ова илустрација, скриншот порука коришћена на фејсбуку је застарела. Прошле 2022. године из Србије се одселило нето преко 70 хиљада људи, а више умрло него што се родило, преко 50 хиљада људи. И опет то није довољан доказ праксе српским полуинтелектуалцима са највишим академским титулама. Како каже једна порука са друштвених мрежа – никад нам неписмени нису били школованији, а подстакнуто хиљадама купљених и плагираних диплома међу политичарима.

СРБЗЕМ национални агро кластер има за сврху подизање породица кроз стварање амбијента за директну подршку и менторство, пружање руке на иницијативу из породице, обезбеђивање управљивости, најбитније, обезбеђивање конкурентности величином и целовитошћу СРБЗЕМ-а а кроз организацију микроекономског принципа, принципа стварања у затвореном адресном систему управљања, са сврхом омогућавања експанзије као основне особине живота. Пракса је врховни критеријум истине и критеријум статуса интелектуалца.

Већина српских интелектуалаца данас традиционални светоназор прихвата и гради и то ће због геополитичких промена постати све доминантнији тренд, како у свету тако и у Србији.