Пише: дипл. економиста Дејан Комненовић

Српско село а тиме и српски народ и српска држава ће нестати уколико се сеоска економија не учини конкурентном. Пљачкање српског сељака али и Србије се може зауставити кроз привредно конкурентну организацију – СРБЗЕМ пројекат.

Привилеговани статус српског сељака је оно што се мора постићи кроз СРБЗЕМ организациони подухват. Реч – привилеговани, потиче из назива ПРИЗАД и Привилеговане аграрне банке од пре другог светског рата. Данас би то значило сасвим нешто друго а прилагођено микро потребама појединачног породичног газдинства које мора да буде знатно интегрисаније у једну специфичну средину, амбијент за живот и рад, какав једино може да оствари СРБЗЕМ национални агро кластер као привилегија коју држава Србија пружа сада већ малобројном преосталом сеоском становништву.

Сеоска економија – село које има све

Предузетнички, борбени елемент, научености на интензиван рад и поседовање вештина за рад у природи је битна карактеристика коју треба да подржи СРБЗЕМ пројекат у организационој подршци сеоској породици. Привилегија је, а и извор снаге, то да нараштај за нараштајем унутар једне породице наслеђује зграде, машине, вештине и знања као и углед у бављењу производњом хране или некој делатности у оквиру сеоске економије. Досадашња пракса, да је старешина домаћинства таман стекао зграде, машине, знања а да су му деца отишла да живе у граду, док је њему живот прошао да би могао да ужива у ситуираности је последица третмана српског сељака као непријатеља комунизма или непријатеља данашњег неолиберализма од стране државе, свеједно је. Амбијент је деструктиван.

Сеоску економију од 1945. године до данас нико није организационо подржао у сва три аспекта и технологије и тржишта и финансија. Оне екстерналије (привилегије) које уживају домаћинства у градовима, а тичу се близине свих служби и услуга, немање потребе за асфалтирањем пута или кресањем растиња, немање потребе за одржавањем крова, водовода или степеништа уколико живим у стану, близине школа тако да се деца не морају превозити из села у град аутобусом на школовање, близине комшијиног ружичњака уз ограду тако да не морам да садим свој и стотине других екстерналија, користи од близине заједнице, које постоје у граду, треба да се приближе – организационо, породицама на селу.

Свака будућа сеоска општина у Србији треба да има све по угледу на село Маглић у Војводини, извор : https://www.politika.rs/scc/clanak/318551/Selo-koje-ima-sve-pa-i-vise-od-toga

По привилегијама треба изједначити село и град. Колико је држава пријатељ градској толико треба да буде пријатељ и сеоској породици. То није тако већ 80 година и мора се променити. Постизање конкурентске способности економије српског села је сврха СРБЗЕМ пројекта. Задругарство је данас најнеконкурентнији део укупне српске привреде који зато и нестаје. Крајњи дугорочни циљ или визија развоја је постизање богатства народа – капитала у свакој породици. Постоји истоимена књига енглеског економисте Адама Смита од пре три века „Богатство народа“. Три века нашег незнања и неискрености живимо данас.

Србија може да производи годишње око 60 милијарди долара вредности у прехрамбеним производима и да храни 80 милиона људи. Србија има око 300 до 350 хиљада активних пољопривредних газдинстава. Када се 60 милијарди долара или евра, тренутно је исто, подели на 300 или 350 хиљада – добије се могући приход од 170 до 200 хиљада евра годишњег пољопривредног БДП-а по активном газдинству.

Да ли је то пут којим желите да иде Србија и Ви лично? Да ли је то пут којим треба да крене земља у којој је БДП по глави становника тренутно 7.350 евра, а дуг државе по глави становника 5.350 евра? Да ли земља која је на последњем попису пољопривреде из 2012. године имала мању вредност просечног пољопривредног газдинства од 5.000 евра може да крене тим путем без боље организованости? Вертикална интегрисаност коју подразумева постојање пољопривредне банке са бескаматним банкарством у језгру СРБЗЕМ-а, значи потпуну конкурентност српског сељака на српском, али и тржишту Републике Српске, Македоније, Црне Горе, Бугарске итд. СРБЗЕМ подухват организовања је пут којим треба кренути, јер омогућава благостање за све сеоске породице ако не одмах за кћери и синове, а оно свакако за унуке.

Богатство народа као сврха служења власти народу

Како са имовином која је данас просечно мања од 5.000 евра стићи до годишњег прихода од 200 хиљада евра на породичном пољопривредном газдинству у Србији? Државном интервенцијом у пољопривреди - гласи одговор и то менторством у технолошком, финансијском и тржишном аспекту у мери пуног партнерства какво подразумева бескаматно банкарство.

Организациона подршка није амерички начин али јесте начин других цивилизација каква је кинеска на пример. Како интервенисати? Финансијски, тржишно, технолошки или све заједно ? Смислено је само и једино у целини и по савести. Држава пријатељ – је једини прави приступ свим питањима живота нације, а не само питањима живота села. Други став је – село које има све, а који подразумева формирање сеоских општина од приближно две до три хиљаде становника, које би функционисале независно од постојећих административних територија локалних самоуправа у Србији. Сеоске општине би биле део територијалне организације СРБЗЕМ-а. СРБЗЕМ би уистину у том смислу био држава у држави, посебан начин организовања у сврху постизања прехрамбене, али и укупне суверености Републике Србије. То би била и привилегија, али и неопходност. Простор на сто километара јужно од Београда већ увелико зараста у шуму напуштен од народа.

Суштински за сељака у Србији и сваког човека који би да се бави пољопривредом, СРБЗЕМ пројекат значи могућност долажења до новца за инвестирање без икаквих страних донација или политичких донација корумпиране власти, без хипотека или јемстава и банкарских гаранција. Како је то могуће? Могуће је у банкарском систему који укида камату и дели профит између улагања банке и произвођача. Банка не узима камату већ дели ризик пословања са сељаком. СРБЗЕМ пројекат подразумева увођење у Србију бескаматног банкарства – два концепта новца у односу на само један који је до данас познат у нашој земљи. Поред изостанка западног концепта новца и западног банкарства српски сељак добија и могућност менторства и укључивања у репродуктивне ланце СРБЗЕМ-а од стране портфолио-менаџера Пољопривредне банке Србије. Добија и најдиректнију пословну, а не само финансијску подршку, то значи и менторство у вези технологије и знања. Тржиште је највећа имовина сваког произвођача, а не зграде, пут, машине, залихе и слично. Кад Вам неко да тржиште онда и 5.000 евра које имате у зградама или машинама може да постане право богатство – вишеструко вредније него данас када нам је свима одузето тржиште хране и поклоњено странцима.

Да ли је то бескаматно финансирање боље од садашњих донација министарства за бригу о селу? Добијете донацију за задругу, а закон о задругама Вас онемогућава да финансијски управљате задругом? Да о колебањима цена на тржишту хране не трошимо речи. Министарство не прати еластичност тражње и понуде по делатностима и производима, а то је услов квалитетногуправљања, који би СРБЗЕМ постигао као елементарну ствар. Извесно да је реч о лицемерју политичара данашње окупиране Србије.

Задруге

У претходном чланку на порталу «еСтварност» описао сам како је актуелни закон о задругама у супротности са економском логиком и ставом Међународног задружног савеза о поседовном и демократском управљању. Српским задругама се управља консензусом, а не демократски јер сви задругари морају да имају исти улог. Тим законским саплитањем онемогућено је и приватно и социјално и национално предузетништво у сеоској економији. Сеоска економија је учињена не само неконкурентном, већ и без могућности управљања.

Српска сеоска задруга постојала у средњем веку као организациона јединица сваке жупе, стотинама година пре задружних демонстрација у 19. веку - транспарент на слици : "Задругарство може спасити свет", извор: https://sokzadruga.com/about/

Законом су везане и ноге и руке српском сељаку, а онда му се дају донације министарства које лажно брине о селу и промовише удруживање на принципу везивања ногу и руку и бацања у конкуренцију савремене привреде. Исте политичке донације задругама су биле стоструко веће у време Јосипа Броза Тита па су пропале због идеологијом изазване неконкурентности економије српског села. Пропадање траје сувише дуго. Промена је потребна. Није је било од 1945. године до данас. СРБЗЕМ пројекат враћа логику и смисао у економију српског села. Враћа поједине добре елементе организације система на стање пре Другог светског рата.

Порекло лажног удруживања у пољопривреди – зашто нема богатства народа?

Зашто изостаје организовање у српској пољопривреди ? Прехрамбену сувереност Србије коју бисмо стекли задругарством, утемељеном у капиталу сељака, не дају најбогатији људи света који се окупљају сваке зиме око 86 година старог Клауса Шваба у Давосу. Политички врх окупиране Србије им је сваке године на поклоњењу. Више од сто година у читавом западном свету – западној цивилизацији како је означава Семјуел Хантингтон, образовни систем учи генерације људи моделима понашања и размишљања, који стварају управо добровољним робовима те исте људе. И ти људи су од ранга неписменог човека до ранга професора или академика. Нема горе неслободе од учења ученика и студената неслободи у коју као идеал верује сам професор или учитељ. А управо то је случај у читавом западном свету који покушава да наметне свој културни, образовни, економски и сваки други образац понашања читавом свету.

Западни образац се наметнуо и у сеоској економији Србије. Из образовног система и општег неслободног јавног мишљења стварају се неслободни и поробљивачки закони. Такозвана“дубока држава“, односно Светски економски форум из Давоса, у Србији има своје бројне подметнуте недобронамерне и антидржавне законе и медијске наративе, као и политичаре и политичке партије. Од настанка ФЕД-а као приватне централне банке Сједињених Америчких Држава, дакле од 21. децембра 1912. године, па до данас, успостављени су наративи и донети закони КОЈИМА СЕ СМАЊУЈЕ БОГАТСТВО НАРОДА, а у сврху повећања богатства мале групе банкарских породица из англосаксонског света. Тај свет најбогатијих се сваке године окупља у Давосу. Од укупних 90 хиљада милијарди долара реалног богатства читавог света та клика од око стотинак људи светске елите располаже са око 35 хиљада милијарди долара. Преко једне трећине.

Књига Адама Смита "Богатство народа" - почетак изучавања савремене економске мисли

Од 1776. године када су започели свој подухват па до данас су из генерације у генерацију стигли до те тачке. Једна од бројних поробљивачких подвала Давоса је актуелни модел задругарства у Србији прихваћен као западни образац понашања. На увећавању те подвале делују српски министри, професори, агро-аналитичари, хвалећи као добро – оно што је суштински штетно задње три деценије, тачније од 1990. године када је закон о задругама донет. Задругарство англосаксонско–западноевропског типа, формулисано по вољи најбогатијих из Давоса, представља стављање сељака у статус држављана другог реда – ускраћених за капитал и у Србији и свуда по свету где западњаци имају утицај. По оној римској изреци : „Ми смо их подучили, нас слушају“ подвала је дубоко укорењена и у Србији која нема такву традицију ускраћивања капитала сељацима од пре Другог светског рата. Ипак, комунистички образовни систем је учинио своје. Образовни систем – пољопривредне школе и пољопривредни факултети данас у Србији укорењују подвалу англосаксонског типа задругарства! А ми Срби смо имали своје традиционалне сеоске задруге и жупе пре можда хиљаду година као елементе државне организације. И та наша традиција нема никакве везе са савременим западњачким измишљотинама.

Суштина је у томе да западњачки модел задругарства из Давоса подразумева учење да задруга не сме да има капитал, не сме да има предузетничку иницијативу и да никако не сме да буде организована на акционнарским принципима – како би била конкурент капиталу управо најбогатијих људи западног света. Држави, било којој, забрањује се да мења правила сеоске економије – читај задругарства, у правцу ефективног и ефикасног организовања. Владајући у западном свету, неолиберализам, заступа то да никаква државна подршка организовању у привреди не сме да постоји. Зашто? Зато да би најбогатији људи света могли да наставе пљачкање и поробљавање сваке државе у свету, а посебно уништавање сељака, човека најближег природи и најсамосталнијег, оног до кога ће најтеже да допре контрола и насиље мањине најбогатијих. Процена је да читава западна цивилизација броји око 15 одсто становника света, а да 85 одсто слободног света покушава да се одупре поробљавању. СРБЗЕМ пројекат је део српског отпора поробљавању на ефективан начин – кретањем ка правим циљевима.

Породично, социјално и национално предузетништво кроз СРБЗЕМ

Предузетништво постоји тамо где постоји финансијски, капитални ризик. То је срж дефиниције предузетништва. Са њом политичари увек манипулишу и увек их на то ваља подсетити како би мање лагали.

Уколико нећемо да пратимо западни модел сеоске економије, лажног предузетништва у тој економији, који узор можемо да пратимо? Узмимо пример печуркарства у Кини. Од 1978. године до 2002. године имали су енормна улагања (предузетнички финансијски ризик) у овој, као и у другим областима привреде. Говори се о просечном годишњем повећавању обима производње печурака од чак 40 пута у току две деценије. Постигли су те 2002. године ниво од 20 милиона људи запослених у печуркарству, од примарне производње до прераде. То је исто као када бисмо, по пропорцији броја становника, ми у Србији у печуркарству имали запослених 100 хиљада људи. Само у печуркарству ! Међутим, ми смо те 2002. године збирно у свим делатностима које је покривало министарство и у читавој пољопривреди, затим у рударству, шумарству и водопривреди имали око 80 хиљада запослених! Зашто? Зато што смо прихватили западни образац – самоуништења, а не образац понашања са смислом ... какав је овај са печуркарством из Кине. Да ли би бројка од 100 хиљда запослених у печуркарству била реална за Србију уколико би се започео СРБЗЕМ подухват? Да! Кроз неколико деценија бисмо постигли ниво богатства који су Кинези имали и у тој привредној грани 2002. године. Зато је потребно национално предузетништво кроз СРБЗЕМ.

Шта је са приватним, породичним предузетништвом у сеоској економији ? Постојећи закон о задругама онемогућава организовање пољопривредника у Србији и онемогућава стварање робних вишкова хране. Пре оснивања задруга или предузећа – треба имати робне вишкове у породичној производњи. СРБЗЕМ организовање подразумева најпре постизање тог циља – фокус на породицу. Тек тада се може причати о томе – шта је боље и како организовати предузетничку радњу, предузеће или задругу. Задруге би биле део СРБЗЕМ организовања и у том контексту са специфичним наменама и привилегијама. Притом би се подвале и лажи одстраниле из амбијента живота на селу. Ни једног политичара није брига за давање одговора на питање ЗАШТО ПРИВАТНО ЗАДРУГАРИ САМИ НЕ УЛАЖУ у обнављање основних и обртних средстава у данашњим задругама? Зато што при измени висине улога рецимо 100 задругара, закон прописује да свих 100 задругара мора да се сагласи и има једнак будући улог. Ако се један од задругара не сложи, од инвестиције нема ништа. Такво ограничење нема ни један други привредни субјекат. Таква правила задруге односно сеоску економију чине неконкурентном, прецизније неодрживом. Приватно предузетништво је због таквог западњачког закона из Давоса онемогућено у Србији након Другог светског рата. Због тог ограничења инвестиционог управљања задругарство представља замку и хендикеп, политички намењен економском осакаћењу села и сељака као кулака и непријатеља комунистичког пролетеријата. Чувени филм – «Дан мрмота» у Србији се понавља као 1945. година – година мрмота, из које не излазимо и стално се у њој будимо. Сељак као државни непријатељ и има третман прогоњеног или заробљеног.

Шта је са социјалним предузетништвом ако нема националног?

Сељак данас с правом доживљава задруге као невладину донаторску хуманитарну организацију, а не као прилику за рад и улагање, јер оне то и не нуде. Законом о задругама задруге су постављене у статус "социјалног предузећа" у које није практично могуће улагање задругара због правила о "једнакости улога" при управљању задругом. Шта су социјална предузећа ?

То су предузећа у којима уобичајено раде затвореници, инвалиди, глувонеми, избеглице, бескућници, пацијенти на рехабилитацији од болести зависности и слично. Тако третира српског сељака постојећи закон о задругама којим је једино отворен пут за улагање - пут донаторског финансирања од стране политичара или страних хуманитараца. Сврха српских задруга данас није као и сврха свих других привредних субјеката у повећању богатства власника, јер по постојећем закону о задругама задругари немају чак ни статус власника задруга. Задружна имовина је облик друштвене својине, која још увек постоји у актуелном идеолошки обојеном закону о задругама.

Задружна имовина није својина задругара – констатовано је пре десет година у Стратегији развоја задругарства. И? Шта се изменило од 2013. до 2023. године ? Ништа.
Улагања у задруге морају да престану да буду донаторска, а сеоско становништво третирано као експериментални заморчићи социјалног инжењеринга. Најбоље је оно доброчинство које је сувишно – кад људима није потребно удељивати милостињу, јер им не треба. Закон о задругама је данас гарант доброчинства сиротињи која је онемогућена да се организује у пољопривреди.

То сиромаштво се законом мења, не милостињом, не бацањем новца из буџета Републике Србије. Закон је најјачи механизам редистрибуције, а не министри и буџет. Ни један политички облик редистрибуције не може да реши проблем лошег закона, а закон о задругама је најјаснији пример штетног закона. Све док се српско задругарство не врати на демократско и поседовно управљање као пре Другог светског рата – никакве донације министара или раније Јосипа Броза Тита ... неће постићи ништа на оснаживању српског села и српске сеоске предузетничке иницијативе. Напротив, део су намера за уништење села и прављење градског пролетеријата. Од тога макли нису како 1945. тако и 2023. године. Сељак је и дан данас антидржавни елемент који треба умањити или уништити.

Свако ко тврди да у задругарству има предузетништва - лаже. Тачније никад није радио у пољопривреди и егзистенцијално зависио од прихода у пољопривреди. Много је таквих и политичара и професора на факултетима и академика у САНУ.

Где је СРБЗЕМ као организација у односу на предузетништво ?

СРБЗЕМ подухват подразумева слеђење народне традиције, српске сеоске задруге, ПРИЗАД-а од пре другог светског рата и ЦЕНТРОПРОМА као наследника ПРИЗАД-а након Другог светског рата. Да ли би било места за стране малопродајне ланце да у Србији постоји реинкарнација некадађњег « ЦЕНТРОПРОМА» који држи 80 одсто малопродајног промета у Србији, као пре пола века? Не би.

У саставу ЦЕНТРОПРОМ-а некад били највеће агрокомбинати: «Годомин», «Џервин», «Прокупац» и други, чија је вредност капитала била преко пет милијарди долара - данас постоји само натпис на некадашњем седишту "Центропрома" у Београду

СРБЗЕМ подразумева обнову задругарства на принципима капитала (богатства власника/ богатства народа) и обнову пољопривредних комбината, али и обнову малопродајних ланаца у власништву задругара. Не мора Кина да нам буде узор. Нека то буде индустрија млека „Кампина“ у Холандији где управним одбором управљају фармери, произвођачи млека. Малопродајни ланац «ЦЕНТРОПРОМ-а» је у Србији домаћом храном задовољавао 80 одсто домаћих потреба пре пола века. То треба понављати увек и свуда... пре позивања на Кину или Холандију или друге примере.

Да би се капитал вратио народу и законом обезбедило богаћење сељака, повећавање капитала којим располаже сељак, потребно је вратити задружне акције у закон о задругама Републике Србије. До Другог светског рата задружне акције КАО ИЗРАЗ КАПИТАЛА су постојале. Након Другог светског рата су задружне акције укинуте а приватни капитал у задругама је онемогућен.

Да би привредни субјекат то и био, он мора да сврху свог постојања остварује кроз ПОВЕЋАЊЕ КАПИТАЛА ВЛАСНИКА. Задруге по том суштинском приступу нису привредни субјекти. Порекло забране капитала за сељаке, порекло онемогућености је постојање поделе на две класе људи у данашњој Србији – пуке произвођаче, који немају право на капитал, и класу богатих људи који диктирају развој образовног, културног, економског, медијског и свих других система у друштву у задњих преко 100 година. Сви ТВ-позиви на хоризонтално удруживање у примарној пољопривредној производњи у данашњој Србији су подвала. Неопходан је потпуно нов закон о задругама који би удруживање у пољопривреди вратио на традиционалне културне и економске обрасце живота српског села од пре Другог светског рата. Најодговорнији за неорганизованост српских сељака су управо они који лажно позивају на удруживање, они који стварају лажни наратив и непрестано „поправљају“ аномичан закон о задругама – закон супротстављен моралу и традицији српског народа па и етногенези српског народа заснованој на малом сеоском поседу од Милоша Обреновића до данас. „Поправљају“ како би се стекао утисак да се нешто мења тамо где све остаје – наопако... аномично, супротстављено моралу, смислу и логици.

Препорука је да избегавате оснивање задруга по важећем закону о задругама јер по њему оне, нису привредни субјекат – нису намењене повећању Вашег личног богатства.

Српски сељак је третиран као државни непријатељ. Формат сиротињске економије је намењен српском селу и српском народу. Неопходно је вратити се удруживању у пољопривреди на основу - капитала, на основу задружних акција као до Другог светског рата... У задругарству без капитала нема предузетништва, нити постоји опција раста богатства народа. Задруге морају поново постати привредна друштва - део породичне баштине српског домаћина. Подметања на тему "тако је у развијеним земљама" су само недобронамерне подвале оних које није брига и немају искрен однос према овој теми. Хришћанска држава треба да служи народу. Власт у Србији задњих осам деценија ради против народа, а посебно села и сељака – државног непријатеља који се сваке године буди у истој, 1945. години.

Такав статус је стигао из западне цивилизације које су креирале идеологије како комунизма, тако и либерализма и неолиберализма. Најбогатији људи света су идеологије креирали зарад примене методологије „подели, завади па владај“.

Јавно доступна од 2010. године презентација са интернета, показује допринос норвешких задружних донација развоју села Србије од 2002. године. Показује и шта је којој класи људи намењено. Богатима су намењена акционарска друштва – са капиталом (богатством), а сељачкој сиротињи су намењене задруге – без капитала, зарад „обављања послова на што лакши начин“, што је подвала управо тих богаташа, упакована и у закон и у образовни систем.

Наставиће се