Мирослав Живановић
У трећем, завршном, наставку фељтона биће речи о томе како се избегли руски интелектуалац Борис Марков пео степеник по степеник од предавача у средњим школама у Убу, Аранђеловцу, Светозареву и Београду до професора Универзитета у Београду.
У тексту о овом руском избеглици, који је свој углед стекао непрекидним усавршавањем и посвећен свом позиву, бележимо и како га је пратила у стопу његова животна сапутница Љубица. Када се завршила професорска каријера Бориса Маркова у Ваљеву, где је упознао и оженио Љубицу, преселили су се у Уб. У овом колубарском месту, наставили су да предају физику и хемију, односно биологију у такозваној првој мешовитој реалној гимназији.
Од марта 1945. до 26. октобра 1946. године живели су и радили у Убу. Према садржају рукописа у припреми за штампу под насловом „Државни службеници Ваљева“, очигледно је да су супружници Борис Б. Марков и Љубица Б. Марков, професори, били под непосредном присмотром комунистичких безбедбносних служби и док су радили у убској првој мешовитој гимназији.
Присмотра Бориса и Љубице се наставља и у Убу
У државној гимназији у Убу где је Борис очигледно напредовао у служби, унети су поред уобичајених биографских и неки нови подаци о Марков Б. Борису, који је тада, напунио 47 година и 17 година службе. Био је ожењен, имао једно дете, премештен је из Ваљева марта 1945. и постављен за в. д. директора гимназије у Убу. Дипломирао је на Београдском универзитету физику и хемију, као главне предмете, а математику као споредни. Има 10 година службе. Иначе, шаховски првак је Подгорице и Ваљева. Није изостала ни реченица о Марков Б. Љубици: 31 година старости, 8 година службе, удата, једно дете, премештена из Ваљева марта 1945.
Борис Марков игра симултанку са чувеним руским шахистом Смисловом
Када су испунили своје професорке обавезе у Убу, Борис и Љубица се селе у Аранђеловац, где им је обезбеђен рад у гимназији, у којој су радили две године (од 1947. до 1949).
Предавао физику прожет причом о великим научницима
Остала су забележена сећања двојице њихових ученика на своје професоре. Покојни Драган Кочмарук, син Алексе Кочмарука, такође избеглица из Русије, пише : „...један од професора - руски избеглица у нашој гимназији био је професор Борис Марков који је предавао физику и за њега, као и за професора Уљанова (дошли су исте, 1947. године) може се рећи да је био веома савестан и успешан у свом позиву.
Био је високог раста и често болешљив. Као и професор Уљанов веома је несебично радио на томе да његови ђаци заволе физику коју је он предавао на веома занимљив начин, прожет његовом причом о великим научницима и њиховим достигнућима. Ова два професора су несумњиво допринели да се рејтинг аранђеловачких матураната у њихово време веома високо котира при упису и даљем школовању – студијама“, констатовао је Кочмарук.
Разумевао физику и хемију захваљујући умећу преношења знања професора Бориса Маркова
У „Сећањима“ Милан Мирић, пише: „Разредни старешина нашег одељења је професор српског језика Рашко Јовановић чије часове пратим са посебном пажњом и интересовањем, тако да овај предмет није било потребно да се посебно учи. Математику, која ми није ишла, предаје симпатични Рус Сергије Уљанов, физику и хемију такође предаје Рус Борис Марков. Ова два руска емигранта сачекали су комунисте у Србији од којих су побегли из Русије. У овом разреду (VII разред гимназије 1947-1948) добро сам разумео физику и хемију захваљујући умећу преношења знања професора Бориса Маркова.
Остали предмети су се “бубали”, док сам од математике био стално уплашен, ваљда још од поправног испита у другом разреду.“ (...) “Чланови испитне комисије (мисли се на виши течајни испит) друге групе предмета (метематика, физика и хемија) председник Поповић Вера, професор; испитивач за математику Уљанов Сергеј, професор; испитивач за физику и хемију Марков Борис, професор; записничар Манојловић Олгица, наставник“.
После Аранђеловца, брачни пар Борис и Љубица Марков сели се у Светозарево (данашња Јагодина), где су, не мењајући професорски позив, живели и радили непуне две године.
Омиљени професор на Електротехничком факултету у Београду
Следи одлазак у Београд у коме су 1951. године нашли стални посао. Љубица је у II београдској гимназији радила до пензионисања. После неколико година предавања у VI београдској гимназији, Борис прихвата понуду и прелази на Електротехнички факлутет у Београду. Предавао је физику на првој години и важио за омиљеног професора. На овом факултету задржао се до 1967. године када је пензионисан. Настојао је да у измењеним околностима одржава менталну активност и захваљујући доброј психо-физичкој кондицији припремао је у стручном тиму више уџбеника из физике за ученике основних и средњих школа. Слободно време је користио на обронцима Златибора у викендици.
Снежана Дрндаревић Марков
Комплетирајући причу о Борису Маркову његова ћерка Снежана Дрндаревић открива да је био свестрана личност: „Упражњавао је три хобија. У млађим данима играо је тенис и памтим да ме је као дете водио на стадион Ташмајдан у Београду, где сам присуствовала Дејвис куп сусрету репрезентација Југославије и Енглеске. Од шаха се није одвајао током живота, али се најрадије сећао када је као члан београдског универзитетског шах клуба укрстио копља на симултанки са светским шампионом велемајстором Василијем Смисловом, са којим је ремизирао.
Аутомобили су му били трећа велика пасија. Будући да пре Другог светског рата није могао да има свог љубимца на четири точка, у Ваљеву, је возио аутомобил свог пријатеља. Једва је сачекао да од ауторских хонорара за објављене уџбенике, купи свој први ауто, када се појавила прва серија „фића“ у крагујевачкој „Застави“. Касније је седао и за волан других својих миљеника не одвајајући се до њих до последњег дана“, сећа се Снежана Дрндаревић Марков.
Продична гробница у којој почивају Борис и Љубица Марков на Новом гробљу у Београду
Борис Марков је умро 27. октобра 1984. док је Љубица испустила душу 9. октобра 1991. године. Сахрањени су на београдском Новом гробљу.