Мирослав Живановић
Тридесети наставак фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу посвећен је петочланој породици Методија Милосављевића, која се у град подно Букуље доселила пре 1932. године. Честа предратна сељакања од школе до школе и послератни сукоб са титоизмом, оставили су дубоке ожиљке у Методијевом животу професора и теолога, који је дуго живео са породицом у Аранђеловцу, али није предавао у овдашњој гимназији.

Методије Милосављевић је рођен 1889. године. Био је професор историје, руског језика и веронауке. Најчешће је мењао места боравка од свих руских избеглица и педагога који су живели у Аранђеловцу, тражећи запослење у средњим школама, углавном гимназијама. Због сталног сељакања од града до града Краљевине СХС, затим Краљевине Југославије, пуни кофери стручне литературе били су му стално спремљени за нове професорске мисије. Методије је, по много чему, био непоновљива интелектуална личност на овим просторима. Прегледом «Просветног гласника», гласила Министарства образовања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије (између два рата), уочава се да је Милосављевић каријеру градио у гимназијама широм jугоисточне Србије, Македоније, Црне Горе и Београду.

Факсимил одлуке Министарства просвете Краљевине СХС, односно Југославије, о пензионисању Методија Милосављевића, Просветни гласник 1926. година

Методије је припадао оном делу заграничног руског корпуса, који је покушавао да активним учешћем у политичком животу, утиче на доношење важних одлука власти. Због својих политичких и идеолошких убеђења, пренетих из периода док је живео у Царској Русији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, два пута је (после Другог светског рата) осетио жестину „црвеног терора“ у казаматима Сремске Митровице послератне СФР Југославије.

Мада је живео дуго у Аранђеловцу, Милосављевић није предавао у овдашњој гимназији. У Аранђеловац се доселио пре 1932, неколико година пошто је пензионисан 1926. године. Широј аранђеловачкој јавности остао је готово непознат. Да није било двојице његових синова Всеволода-Волка, једног од најбољих послератних фудбалера ФК „Шумадије“ и Александра, познатијег по чаршијском надимку Саша Шнајдер, парковског шерета, породицу Милосављевић брзо би прекрио „дебео слој“ заборава.

Професор од поверења предавао веронауку

Према Просветном гласнику од 1920. до 1926, Методије Милосављевић професорку каријеру у Краљевини СХС је почео да гради у Скопљу и Ђевђелији 1920. године. Наставиле су да се ређају странице његових „гимназијских споменара“: Приштина (1921), Цетиње (1922), Београд (Друга женска и Четврта мушка гимназија 1923), Врање (крајем 1923), где му је усвојена и оставка. Ускакао је Методије у не баш захвалне школске (не)прилике, тамо где би мало његових колега пристало да „вади кестење из ватре“. У Монографији „Гимназија у Јагодини 1918-1941“ пише да у овој средњошколској установи претходних година: “Веронаука није пређена у целини и услед честих одсустава свештеника због обављања њихових обавеза. У првом разреду пређена је само историја Старог завета, у другом „Свештена историја Новог завета”, у трећем само наука о „Богослужењу”, у четвртом разреду пређено је градиво из трећег разреда „Православни хришћански катихизис” и „Историја хришћанске цркве” а из четвртог разреда до Светог Павла и из петог разреда само до дужности према православној цркви“. Разумљиво је да су у овако незавидним околностима Јагодинци потражили помоћ провереног предавача и 1924. године изабрали Методија Милосављевића за професора веронауке. Тим потезом Методију је укинута и оставка коју је поднео на сопствени захтев.

Међутим, већ крајем исте године тражени професор, пакује кофере и доласком до професорске катедре на Цетињу наставља „ход по мукама“.

Факсимил из књиге историчара Јована Глигорића Грађански рат у Србији и Црној гори од 1941. до 1945. године у светлу верске парадигме - однос два антифашистичка покрета, четничког и партизанског према религији и цркви, страна 401

Заморно претумбавање и честа сељакања од града до града, окончани су две године касније, када Методије Милосављевић приводи радну каријеру крају. У Просветном гласнику за ову годину исписана је формулација својствена немуштом административном језику: “Одлуком Помоћника Господина Министра Просвете од 18. фебруара 1926. на основу Закона о чиновницима стављен је у стање покоја, с правом на пензију која му припада према годинама службе Методије Милосављевић, писар Министарства просвете и чиновник осме групе, прве категорије другог степена основне плате.“ Кратак боравак у овом Министарству и познанство са тадашњим министром просвете Костом Куманудијем, допринеће да Методије, уместо мирних пензионерских дана, доживи праву животну драму у оковима злогласног сремскомитровачког казамата, као жртва „црвеног терора“.

Методије симпатизер равногорског антифашистичког покрета
Током Другог светског рата Методијево име често је привлачило пажњу историчара, који су га препознавали као присталицу покрета Драгољуба Драже Михаиловића. У књизи Грађански рат у Србији и Црној гори од 1941. до 1945. године у светлу верске парадигме - однос два антифашистичка покрета, четничког и партизанског према религији и цркви, историчар Јован Глигорић пише: „Због вишедеценијског скривања истине о почетној снази тог покрета (покрет Драже Михаиловића), неопходно је истаћи да је Равногорском покрету масовно приступила сеоска, средњошколска и студентска омладина (један цео разред алексиначке гимназије) и сам врх српске интелигнеције.

Наведимо само нека позната имена: Драгиша Васић, књижевник, адвокат, члан Краљевске академије наука, оснивач Српског културног клуба у Београду, заменик генерала Д. Михаиловића, др Никола Поповић, ректор Београдског универзитета, др Драгослав Страњаковић, познати историчар и професор Теолошког факултета, др Стеван Мољевић, познати адвокат и један од истакнутих вођа Равногорског покрета, др Војин Андрић, најмлађи доктор наука у земљи, вођа равногорске омладине, др Коста Кумануди, професор и бивши министар, краљевски намесник др Раденко Станковић, др Милан Жујовић, професор и бивши декан Правног факултета, Мустафа Делалић, публициста из Добоја, представник муслимана у Централном комитету Д. Михаиловић, др Драгић Јоксимовић, истакнути адвокат и бранилац Драже Михаиловића у монтираном процесу, др Драгољуб Јовановић, председник земљорадничке странке, др Лазар Марковић, професор и министар правде, Методије Милосављевић, професор и теолог, др Ђура Виловић, књижевник из Загреба, Милан Рапајић, професор и припадник Батаљона 1300 каплара, Борислав Пекић, књижевник, академик и многи други.“

(Наставиће се)