Пише: Ружа Николић

У оквиру «Прича из фабрике» овде можете прочитати следеће приче Руже Николић: «Витки», Витковићев порцелан, Бела глазура, Стеатит, «Сеча кнезова», Реорганизација, Хитан задатак, Талковски стеатит – први пут, Талковски стеатит – други пут и Елка (1964-1965).

„ВИТКИ“

После тачно седам година студирања (дипломирала сам 30.06.1958. у шест часова поподне) и већ сутрадан сам отишла у Индустрију ектропорцелана. Примио ме је инг Миливоје Витковић, шеф лабораторије. Прво питање је било шта бих желела да радим. Одговорила сам да бих желела да радим нешто лепо. Па онда, рекао је он, радите на глазурама! То је био мој први радни задатак. Убрзо сам их добила још неколико.

Инг Витковић, звани „Витки“, дипломирао је као ја на катедри физичке хемије и електрохемије код чувеног професора Панте С. Тутунџића, по коме се данас на Технолошком факултету додељује награда за најбоље студенте. Ова катедра даје добре основе за инжењерско истраживање.

На факултету нисам добила скоро никаква збања из области керамике, осим енциклопедијског набрајања. Витки је неколико месеци раније дошао из фабрике шамота, те, као и ја, није познавао проблематику фине керамике, али је имао интересантне идеје, па смо заједно решавали технолошке проблеме.

Стручњаци који су се школовали у Чешкој или су имали искуства у финој керамици нису више били у фабрици. Стручна литература је била врло оскудна и била је на немачком и енглеском језику. Са мојим прилично оскудним знањем немачког, превела сам књигу Алфреда Палацког „Техничка керамика“ (150 страна) за месец и по дана, а дактилографске грешке на откуцаних шест примерака, исправљала сам три месеца. Од хонорара за превод купила сам нову „ТОПС“ машину, на којој и сад пишем. Та књига ми је веома користила, нарочито за област стеатита, за коју је фабрика била заинтересована. Истовремено, учила сам немачки и енглески са АСИМИЛ плоча. Веома сам захвална госпођи Теи Ловречек, библиотекарки Института за технологију силиката у Загребу, која ми је неколико година слала изводе из америчке и немачке литературе. Упоредо сам могла да набављам фотокопије чланака о стеатиту преко нашег Центра за научну и техничку документацију.

Моје прво радно место било је Руководилац керамичке лабораторије. То је био мали погон за контролу редовне производње и истраживања у области керамике. Ту су радила три способна радника – Богдан, Драган и Жале. То су били пријатељи и одани другари до краја мог боравка у фабрици.

ВИТКОВИЋЕВ ПОРЦЕЛАН

Одмах на почетку рада у Индустрији електропорцелана укључила сам се у Витковићев пројекат примене сирових, неоплемешених каолина, које су истраживали ондашњи југословенски институти за неметале. Осим припремања пробних маса и прикупљања резултата испитивања, Витки ме је научио да „све што је урађено не сме да пропадне, треба да се забележи и прикаже“.

У састав нове масе за нисконапонски порцелан, после много проба ушли су Карачево, Братунац, Мотајица, Каменити оглавак и глина Врбица. Истовремено сам радила на белој глазури на бази Качарева, без увозних сировина, која се слагала са новом и редовном порцеланском масом. На крају се за погонске пробе са новом масом прикључио и инг Миладин Бођковић, шеф сирове производње.

По правилнику за иновације, за елиминисање каолина, који се у оно време веома тешко увозио, нас троје смо добили награду милион динара. Витковић је добио 500 000, а Бошковић и ја по 250 000 динара. Нова маса је уведена 1959. године.

Од ове награде купила сам неопходан намештај за једособни стан, који сам добила три месеца по доласку у фабрику, кад је он био слободан.

БЕЛА ГЛАЗУРА

Пре мог доласка у фабрику, ауторитет за глазуре је био Мирко Тодоровић, техничар, који је научио понешто од инжењера који су отишли. За браон глазуру је добио неку награду. Сећам се, кад сам за време студија била на летњој пракси, библиотека се закључавала кад у њој Мирко прерачунава глазуру на две децимале!!! А у погону се грећи у целим децималама! Његове глазуре су саджавале сиров и печен каолин, а ја сам све глазуре направила на бази домаћих сировина.

Са повишењем температуре печења порцелана Миркове глазуре су се погоршале, па је дошао моменат да и ја нешто урадим. Технички директор, инг Чедомир Пешић, није ми дозволио да уведем белу глазуру у производњу, док не напишем технолошки пропис. То сам и учинила по угледу на пољски пропис за израду полупроводних плочица, преведен са немачког на српски језик, што сам ја учинила. Био је то први пропис за масе и глазуре у Елекзтропорцелану. Кад је Мирко завршио факултет и вратио се у фабрику, више пута је покушавао да ми се реваншира...

СТЕАТИТ

Прве радове из области стеатита обавио је у сввом дипломском раду „О могужностима производње стеатита на бази домаћих талкова“ будући директор Милутин Крамановић 1956. Године. Резултати су били лоши, јер су југословенски талкови садржавали пет до осам одсто оксида гвожђа. Нешто бољи резултат је постигнут при додавању магнезијум оксида, али технологија није била решена.

Лабораторија је добила задатак да истражи могућност производње стеатита на бази домаћих сировина, пошто талк није могао да се набавља због недостатка девиза у оно време.

Упоредо са радом на увођењу производње домаћих сирових каолина радили смо на синтези магнезијум силиката. Заједно с Витким изабран је састав између енстатита и форстерита и то нам је била полазна сировина за добијање такозвног синтетичког стеатита. Ту сировину назвали смо магнезијум силикат 545.

Прве масе на бази синтетичког магнезијум силиката направљене су по узору на хемијски састав увозних стеатита. Како нису могле да садрже више од 10 одсто глине, биле су сасвим непластичне. Покушавали смо да поправимо пластичност користећи различите додатке, али у томе нисмо успели. Није било могуће ни влажно ни суво пресовање, већ само извлачење облица помоћу вакум пресе до пречника од 50 милиметара. После сушења, комаде смо парафинисали да би се могли обрађивати машинским путем. То су били наши први стеатитни производи за електронску индустрију.

У то време стипендиста Душанка Ђорђевић је урадила дипломски из области стеатита, али није донела копију у фабрику, што је као стипендиста била обаавезна. Незадовољна својим статусом, после годину дана отишла је у једну земинску хемијску фабрику за директора. При одласку тврдила је да је све проблеме стеатита решила, само је требало наћи пластификатор. Из радозналости, 2014. Године пронашла сам њен дипломски рад у библиотеци Технолошког факултета. Главни закњучак њеног рада био је да је најбоље да се стеатитна маса синтерује, фино самеље и да се нађе одговарајући пластификатор!!!

Већ 1959. Године успела сам да направим кордијеритну масу на бази магнезијумсиликата, тако да је била сто посто од домаћих сировина. Маса је била пластична, тако да је ушла у редовну производњу јануара 1960. Годдине. Исте године увела сам у производњу и браон глазуру за порцелан са сто посто домаћих сировина, јер сам каолин заменила Каменитим оглавком.

„СЕЧА КНЕЗОВА“

У време кад је кренула производња порцелана на бази сирових каолина често сам запиткивала инг Витковића зашто не заменимо увозни каолин у маси за високи напон, а он ми је рекао да „није сада моменат“. Мој старији колега, са својим животним искуством, био је у праву,

Технички директор Чедомир Пешић, електроинжењер, на основу геометријског простора, израчунао је да једна тунелска пећ може да испече двоструко више робе ако би се изолатори густо паковали. Шефу пећи, инг Војиславу Стојановићу, наредио је да се проба паковање у пећи на тај начин. Резултат је била појава крупних пликова на браон глазури, односно масовни шкарт. Очигледно, инг Пешић није знао да перпетум мобиле важи и за термодинамику. Војкан је то могао да зна, али је ћутао и само је извршио наређење...

Наравно, због великог шкарта у фабрику долази тадашњи шеф милиције Мира „Кец“. До пећи га води директор Милутин Крсмановић „Мрса“. У повратку сретну Витковића који иде према њима. „Откуд тај шкарт“, пита „Кец“. „Питај њега“, каже „Мрса“, показујући на Витковића. Витковић их врати до пећи и покаже да шкарта има на обе порцеланске масе, и за високи и за ниски напон (коју смо ми заменили).

То нас је спасло затвора.

Војкан је за пар дана „решио проблем“ тако што је само разредио изолаторе!

Међутим, у унутрашњости вагона неки производи су изгледали пристојно, па је једна већа партија послата у Мађарску. Уследила је рекламација. Због тога је смењена руководећа гарнитура – директор, технички и финансијски директор. Тада је Војкан први пут постао директор, и то технички, испуњавајући, очигледно штетно наређење за фабрику, али корисно за његову каријеру.

Инг Чеда Пешић је био оптужен за надокнаду штете. На суд је био позван као вештак проф. Каршулин из Загреба. На питење судије да ли се унапред могло знати дали ће ти изолатори имати лоше особине, професор је одговорио само једном реченицом: „Керамика је област у коју наука још није продрла“.
Тако је Чеда био ослобођен одговорности. После тога је отишао у фабрику керамике у Приједору.

Тако је после „сече кнезова“ отишао и инжењер Витковић. Витки је био креативан човек, одличан сарадник, духовит, боем по природи. Запамтила сам један излет по снегу с техничаркама Јањом и и Зором, које су и по таквом времену знале пут уз Букуљу. Витки је мало теже ишао (раније је боловао од туберкулозе), а кад смо сишли, попили смо под Аркадама „шумадијски чај“.

На питање зашто одлази, рекао ми је да не може да се слаже с онима који су најшири у лактовимаа. И тако, ја остадох да се рвем са таквима.
После неколико година видела сам се са Чедом и Витком приликом посете наше делегације приједорској фабрици.

Ружа Николић, са руководством ИЕП-а, у посети приједорској фабрици стеатита (фото: породични архив Руже Николић, снимак из 60-их година прошлог века)

РЕОРГАНИЗАЦИЈА

Кад је Витковић отишао, мене поставе за шефа лабораторије. Истовремено, истим темпом настављам истраживања. Али, пошто сам била жена, Раднички савет ми смањи плату за пет хиљада динара.

После „сече кнезова“ долази нови директор, Андрија Стојановић, звани Андра „Крца“, економиста, са свежим идејама о даљем развоју фабрике. Стижу нови стручњаци, инжењери Ставрићи, Трајићи, Милан Протић „Пуша“, Мирко Тодоровић, сви технолози, машинац Миодраг Миладиновић „Меца“ и други.

Формира се сектор развоја, а за директора је постављен Војкан. Ја добровољно абдицирам са положаја шефа лабораторије, јер нисам волела шефовање и вратим се у статус инжењера истраживача.

Андра брине о положају и жељама стручњака, граде се нови станови. Први пут инжењери добијају радни сто и ергономску столицу. Љиља Ставрић и ја пронађемо празну канцеларију пре улаза у лабораторију. Лепо се сместимо, али долази Војкан и избцује нас у ходник преко пута службеничког клозета. Нас две седеле смо ту у знак протеста, па пронађосмо собицу два пута четири метра, која се мало користила као гардероба. Избацисмо ниски гардеробер у ходник, опрасмо стаклене зидове и уселисмо се, а мало касније добисмо и телефон. Повремено сам имала цимер-колеге, неколико година Љиљану Ставрић, касније Милована Мијатовића Мијата. Обоје су ме, као колеге, касније изневерили. У тој собици до библиотеке сам остала до краја боравка у фабрици.

Нажалост, Андра, по мом запажању најпаметнији директор, није дуго остао у фабрици. Изгледа да није био по вољи Комитета.

Следећи директор је био Милош Миловановић „Лојара“.

Да кажем и нешто лично о себи. Удала сам се у октобру 1961. Године за Рају Николића, вајара, запосленог тада у „Венчацу“. Добили смо сина новембра 1962. Нешто касније добили смо двособан стан који нам је Андра обећао. У току те године била сам у Италији на специјализацији из области керамике, додељеној преко Уједиљених нација. У Институту за уметничку керамику у Фаенци научила сам да припремам кристаласте глазуре, што ми је много користило у будућности.

Први керамички рад Руже Николић, Фаенца, 1962 (фото: из породичног архива Руже Николић)

ХИТАН ЗАДАТАК

У пролеће 1963. Године Војкан као директор сектора развоја добија тромесечну специјализацију у институту ГИЕКИ у Москви. Пре поласка усмено ми је дао задатак да хитно направим порцеланску високонапонску масу са побољшаним механичким особинама, од које треба да се раде већи изолатори за хидроелектрану „Сењ“. Ништа не каже на којој бази, нити на који начин.

По његовом одласку испробавала сам различите начине млевења и комбинације сировина у постојећој маси за ниски напон (серије проба Е-0 до Е-9), али то није имало осетан утицај на механичке особине. Истовремено сам радила и на решавању проблема синтетичког стеатита.

У библиотеци сам трагала по стручној литератури и у једној енглеској књизи нашла сам да се механичке особине порцелана могу побољшати коришћењем следећих сировина: паљени каолин, циркон и глиница – алуминијум оксид. Ништа се не каже у којим количинама. У фабрици није било пањеног каолина и циркона (увозне сировине), а глиница (домаћа) је коришћена у погону. Да бих испитала утицај глинице – алуминијум оксида, направила сам серију маса са 5,10,15,20 и 25 одсто глинице. При томе сам остале сировине подесила да масе буду довољно пластичне и да добро синтерују. Уобичајена испитивања керамике су показала најбоље резултате код масе Е-17 која је садржавала 20 одсто глинице, док са 25 одсто није била добро печена. Направљена је проба са 100 килограма масе Е-17. Резултати су били одлични.

Тада се враћа Војкан са специјализације. Показујем му резултате за масу Е-17, а он каже: „Тако се ради и у Совјетском Савезу!“ Ништа не коментаришем, а он узима мој лист са рецептурама и условима припремања и додаје: „То ћу ја брже да прогурам у погону“. Сматрајући да сам успешно решила проблем, узмем део годишњег одмора и одем кући.

Долазим са одмора право на електромеханичко испитивање мањих капастих изолатора, израђених од масе Е-17. Машином рукује електротехничар Светозар Прокић „Цвеле“. Резултати фантастични, све преко 10 тона. Били су присутни Мирко, Љиља, Меца, Војкан и ја. Мирко каже: „Љиљо, ти треба да частиш за везиво за монтажу, а Војкан за масу“. Љиља ме дискретно гурне и шапуће: „Зашто Војкан за масу, кад си ти то радила?“. Ја још не примећујем о чему се ради...

Сутрадан, на повратку из одељења стеатита, у сортирници пословођа „Шуца“ ми каже: „Данас су испитивали штапни изолатори, па Војкан каже ето, само овај изолатор што је освојен, па се исплатила моја специјализација у СССР-у“.

Ја, згранута, улетим у канцеларију Лаловића, партијског секретара фабрике и каћем да се Војкан рекламира како је рецептуру за нову масу донео из Русије, а ту масу сам направила ја и тражим да се у четири ока све расправи, иначе ћу дићи велику галаму. Он обећа да ће то да среди, али сутрадан оде на функцију председника општине, па ништа не среди.

Одем до директора Лојаре, испричам му о чему се ради, а он ћути. Војкан ме позива у канцеларију и још на вратима виче: „Шта ти причаш да си ти то радила, то сам ја теби издиктирао, а то што си ти урадила, могла је и она грбава Јања из лабораторије!“. Ја му одговорих: „Ти мени издиктирао, срам те било! Мени никад нико није нешто издиктирао“. И ту се жестоко посвађасмо.

После више од годину дана од одласка Војкана из фабрике, Олга Трајић, шеф лабораторије, пред присутним колегама је признала да јој је Војкан издиктирао рецептуру масе „А“. Припремила је масу, али није знала шта да ради с њом, па је дала мени. Ја сам ту масу испитала. Резултати су били лоши, јер је Војкан постојећој маси из погона додао 20 одсто глинице, чиме је покварио и пластичност, и синтеровање, и механичке особине. Замислите какав је то био „генијалан“ потез Војкана, који је за дипломски имао тему из области порцелана...

Годину дана после повратка из Русије, кад је већ отишао из фабрике, Војкан подноси Радничком савету извештај: „Одмах по повратку са специјализације дао сам да се самеље маса „А“. Добијени су добри резултати, па је направљена проба у погону и од те масе су на време израђени изолатори за хидроелектрану „Сењ“. Што је најлепше, маса је прилагођена за рад с домаћим сировинама." Какве лажи!!!

ТАЛКОВСКИ СТЕАТИТ – ПРВИ ПУТ

Непосредно после сукоба због порцеланске масе Е-17, Војкан изненада почиње да се бави стеатитом. У институту ГИЕКИ преписао је из њихових годишњих извештаја рецептуре на бази талка, с каквим се ради у свету још од Теслиних експеримената са струјама високе фреквенце. Основни принцип је 85 одсто талка, а 15 посто чине глине и топитељи. Талкови су врло различитих и нестабилних особина, што се у великој мери одражава на технолошко понашање стеатитних маса. Велики број стручних публикација је посвећен управо том проблему.

Војкан, као директор развоја, наручује већу количину увозног талка. За сарадника, извршиоца посла, узима хемичарку Драгињу Миливојевић – „Гицу“. Раде се многобројне пробе, али нису добијени добри резултати.

Војкан после свог првог покушаја увођења технологије талковског стеатита, који се завршио неуспехом, одлази из фабрике на боље место, за другог човека фирме „Вискоза“ у Лозници.

ТАЛКОВСКИ СТЕАТИТ – ДРУГИ ПУТ

Нови директор сектора развоја је инжењер Милан Протић – „Пуша“. Са наслеђеном сарадницом „Гицом“ настављају се пробе с талком. Као саветници се прикључују инжењери Мирко Тодоровић и Никола Ковачевић. Овај тим се бави талковским масама за суво пресовање, а ја радим на синтетичком стеатиту за влажно пресовање и остале поступке обраде. Како им суво пресовање не успева, по Мирковој идеји се прави магнезијум силикат са једним процентом цинк оксида, што практично нема никакав утицај, а онда почињу да раде влажно пресовање, односно избацију ме из моје најуже области. Кад сам у погону срела „Пушу“ како на послужавнику носи влажно пресоване патроне, окренула сам се и написала моментално отказ у петом месецу трудноће, без обезбеђеног радног места, септембра 1964. године.

Напомињем да су директорске пробе увек биле хитне и имале су приоритет, тако да ми је одузиман техничар па сам више од годину дана радила својим рукама и при томе доживљавала оно што се данас зове МОБИНГ. Сећам се састанка Управог одбора фирме, коме сам се жалила на поступак. Здравко Степановић је рекао: „Ружа може да буде сто посто у праву, али кад су на другој страни четири стручњака, онда она треба да иде из фабрике!“

Сећам се и једне раније седнице Управног одбора када сам протесвовала што нема добро печеног магнезијум силиката. Ако је неко хтео да онемогући моја истраживања, та иста сировина је неопходна и за редовну производњу кордијерита. Војкан је заурлао: „Безобразнице једна, или ја или ти из ове фабрике“.

Међутим, поменути четворочлани тим је залутао у два правца: проблем нестабилности стеатита и проблем губљења интервала печеног стања због додавања веће количине глине ради побољшања пластичности, што је резултирало огромним шкартом.

Кад сам казала „Пуши“ да се њихови производи распадају, питао ме да ли ти производи могу да издрже шест месеци. Могу, рекла сам. „Па то је добро, онда ће опет доћи да купе од нас!“

И поред таквих услова за истраживање успела сам већ 1963. године да решим проблем пластификовања синтетичког стеатита и проблем спонтаног распадања стеатитних производа.

Приликом одласка из фабрике ставила сам на сто директору „Лојари“ лепо испресоване стеатитне производе беле боје, а он ме, без речи, пусти да одем.

ЕЛКА (1964 – 1965)

После тешког мобинга у великој фирми – Електропрцелану, нашла сам се у малој фирми – „Елки“.

„Елка“ је била нека врста керамичарске радионице са око 80 радника. После обиласка радионице била сам зачуђена шта бих ја, као инжењер, могла нешто да урадим при тако слабој техничкој опремљености у односу на тада модерни Електропорцелан.

Међутим, веома лепо ме је примио директор Бранко Луковић. Питао ме шта бих хтела да радим. Одговорих му да бих покушала да продужим оно што сам до тада радила, односно да направим стеатит у „Елки“. Навела сам шта ми треба, тј. које сировине чији сам састав знала напамет и млинчић за пробе.
Одмах сам добила радно место, столицу и огроман сто са безброј фијока и преградица, који је, вероватно, припадао неком предратном начелнику полиције. Брзо су стигле сировине, уређај за млевење са порцеланским млинчићима с куглама и остало што је било потребно за рад. У свему ми је помогао и колега, технолог Бата Радашиновић. И тако сам могла да започнем с пробама.

Најпре сам направила синтетички магнезијум силикат. Када је био испечен и самлевен, испробала сам неколико варијанти стеатитних маса. Седма проба је била успешна, тако да је самлевена у већој количини. Радници из производње, искусни за пресовање, посебно Синиша, направили су прве производе од стеатита, базираног сто посто на домаћим сировинама.

У поодмаклој трудноћи и после рођења ћерке Милене, 17. марта 1965. радила сам свакодневно и контролисала сваку фазу производње, нарочито печење на дрва и угаљ у старинским пећима са шамотним касетама, у које је пакована осетљива роба.

„Елка“ је годинама производила порцелан и шамот за познате купце. Сарађивала је са фирмом „Елвод“ из Крагујевца и заједно излагала на сајмовима. У лето 1965. први пут је на Сајму технике изожен стеатитни асортиман. На Елводовом штанду Елкини стеатитни производи су аранжирани на црвеном сомоту и то у гомилицама, не појединачно. На дан отварања Сајма технике директори Електропорцелана су прошетали поред Елкиног штанда и били су запрепашћени кад су видели квалитетне стеатитне производе.
Сутрадан, у мој стан долази делегација из Електропорцелана – директор општег сектора „Џеле“, електротехничар Цвеле и политичар Ратко Паповић да ме замоле да се вратим у фирму. Ја им кажем да немам ништа против фабрике, нити против рада у њој, не тражим ни већу плату, већ тражим само да радим на миру и да се нико не меша у мој посао. Они то обећају, па онда ћуте месец дана.

Из Електропорцелана добијем информацију да се четири стручњака за стеатит противе мом повратку, а њихов стеатит је тада бележио шкарт 60 одсто, па су тражили да Раднички савет одобри набавку нове пећи у којој би успешно пекли своју масу.

Онда ја напишем Радничком савету писмо у којем, као познавалац стеатита, тврдим да маса по њиховој концепцији не може успешно да се пече ни у једној пећи и понудим да без плате и без заснивања радног односа за четири месеца уведем у производњу стеатит поступком влажног пресовања, укључујући и технолошки пропис.

Убрзо је дошла у мој стан иста делегација ради договора о мом повратку. И тако се ја вратих на исто радно место и исту плату, у великој фирми.

„Елки“ сам остала заувек захвална за пријатељски пријем и добру сарадњу, али она тада није имала могућности за обимније инвестиције.

Директор Електропорцелана М. Миловановић „Лојара“ држао се договора о немешању у мој посао. Кад сам се пожалила да Мирко Тодоровић и даље ради „на завршавању започетог посла“, он је то спречио и ја сам на миру радила неколико година.

Тачно пред нову 1966. годину предала сам технолошки пропис за масу С-115, с којом је производња већ увелико била почела.