ДТ
Фото: породична архива породице Поповић
Препоручујемо Вам да читате наш фељтон о животном путу Аранђеловчанина Синише Поповића (1956), познатог као Сики, који је четири деценије боравио у Европи где је имао 36 професионалних бокс-мечева (12 победа, 11 нерешених и 13 изгубљених).
«Сики, Сики!» орило се са трибина у Немачкој, Аустрији, Француској, Швајарској, Италији, Холандији, Финској, Луксембургу, Данској, Мађарској и Турској. Тренирао је најпознатије боксере Европе од 1990-2000. У првом делу фељтона пишемо о периоду од 1956. до 1980. године, до Сикијевог одласка у иностранство, где је почео каријеру профи-боксера.
Синиша Сики Поповић рођен је 29. јула 1956. године у Краљеву, а одрастао је у селу Гњилица у Рашки, колевци старе српске државе, од мајке Десимирке (девојачко Буђевац, 1931-2013) и оца Драгомира (1929-1991). Са блиским рођацима, братом Микицом и сестрама Душком и Рушком, провео је безбрижне дане детињства, испуњене игром, али и пословима који су следовали деци у сеоским домаћинствима, од доношења воде са извора до чувања стоке. –Тек сам сад свестан лепоте безбрижног детињства, а посебно летњег живота у бачијама с погледом на Копаоник. У бачијама смо чували стоку, пешачили до Ибра у коме сам научио да пливам, играли смо се машке и клиса, између две ватре и надметали у трчању. У то време у Гњилицама је само једна кућа имала телевизор – сећа се Сики призора из детињства.
Синиша Поповић (први сдесна) са браћом, сестрама и рођацима, снимљено 1961. године
Сики је научио прве животне поуке од своје бабе Софијане, а понајвише од деде Михаила Буђевца, родитеља мајке Десимирке (имала још две сестре, Винку и Раду и брата близанца Десимира, који је живот изгубио од струјног удара). Највише је волео деду Михаила, разборитог и мудрог човека, кога су мештани Гњилица у првим послератним годинама изабрали за председника сеоског одбора. Прва слова и бројеве научила га је учитељица Марна Зечевић.
Из Гњилица Сики, син јединац, са родитељима, мајком Десимирком и оцем Драгомиром долази у Аранђеловац 1965. године. Били су, најпре, подстанари у аранђеловачкој Циганмали, у тадашњој Партизанској улици број 34. У првим годинама боравка у Аранђеловцу дошло је и до развода Сикијевих родитеља. Кад је мајка добила стан преселили су се 1969. на Загуан, одакле је Синиша, после 11 година, отишао на пут славе профи-бокса у бели свет.
Иначе, мајка Десимирка радила је као слатинарка у пунионици минералне воде, која се налазила у подрумским просторијама РХ завода у парку Буковичке бање, а од 1969. године у новој фабрици «Књаза Милоша» у Бањи. Отац Драгомир радио је као возач карете у Рудницима и индустрији „Шамот“ у Аранђеловцу, а касније и као шофер камиона у грађевинско-индустријском комбинату у Лапову.
Михаило Буђевац, деда по мајци Синише Поповића (фото: Синиша Поповић)
Синиша је трећи и четврти разред завршио у школи у Врбици, а од петог разреда прешао је у Основну школу „Милан Илић Чича“. -Када смо се 1969. године преселили у стамбену зграду на Вашаришту, данашњи Загуан, највише сам волео да играм фудбал са другарима на великом игралишту у близини, где је касније изграђен Спортско-рекреативни центар «Шумадија» – рекао нам је Синиша.
Синиша Поповић (држи фудбалску лопту испред себе) са другарима на терену код Вашаришта (данас СРЦ „Шумадија“)
Као четрнаестогодишњак Сики је годину дана играо у пионирском тиму ФК «Шумадија», чији је тренер тад био Милосав Ћосовић, Аранђеловчанима познатији као врстан графичар, дугогодишњи радник аранђеловачке Штампарије «Напредак».
-Прве приче о боксу чуо сам од мог оца Драгомира, који је за време трогодишњег одслужења војног рока, као Титов гардиста - возач у Београду, првих послератних година половином прошлог века учествовао у војничким спортским такмичењима у боксу као представник касарне – рекао нам је Сики.
Драгомир Поповић, Синишин отац
После завршетка основне школе Сикијеву љубав према фудбалу привукле су боксерске рукавице и спортска магија ринга, у коме су тадашње аранђеловачке јуноше одмеравале снагу, али и боксерско умеће, које су упијали понајвише од Лазара Џепине, који је 60-их година прошлог века прославио Аранђеловац као боксерски првак Балкана.
Из књиге „Спортски Аранђеловац“, страна 111
У књизи „Спортски Аранђеловац“, чији су аутори Радомир П. Милошевић, Боривоје Његован и Срђан Стојановић (објављена 2019. године у издању Спортског савеза општине Аранђеловац) у тексту с насловом „Бокс“ објављеноје на страни 116. и следеће: „Синиша Поповић Сики (1956) се бавио боксом у Аранђеловцу четири године, а онда отишао у боксерску „печалбу“ у крагујевачки „Раднички“, „Гошу“ Смедеревска Паланка, Младеновац, Чачак и београдски „Партизан“. Као професионалац, постао је првак Аустрије у супер велтер категорији.“
Из књиге „“Спортски Аранђеловац“, стране 115-117.
Почетком 70-их година прошлог века аранђеловачки Боксерски клуб „Шумадија“ гостовао је и на београдском Ташмајдану, а Синиша се сећа да је извештач за Телевизију „Београд“ био познати спортски репортер Драган Никитовић. Организовани су у бокс-мечеви са познатим клубовима из суседних општина, а укрштане су рукавице и у домовима културе у селима на подручју општине Аранђеловац, Орашцу, Даросави и другима, уз бесплатне улазнице. Са Синишом су у клубу били Робин Драгачевић, Добрица Јанковић, Радоје Лукић, Зоран Прековић, Чомбе из Бање, Ђура конобар, Барон са Врбичког насеља, Бранко познатији као Жорж, Радиша Таковац, Станко Станковић, Микија Вићентијевић и Небојша Трифуновић Ћаћа. 
Детаљ са бокс-меча у аранђеловачкој Дворани „Парк“, 1972. године
-Био је пун аранђеловачки биоскоп, у коме је ринг био постављен на бини. Тома Радовановић судио је бокс-меч наше „Шумадије“ са „Металцем“ из Ваљева. Сећам се да су чланови управе БК „Шумадија“ били Драги Бркић, отац познатог новинара Мише Бркића, Бане Старчевић и Мића, с надимком Шлосер. А у публици је седео и Предраг Јовановић Букија, који је боксовао неколико година баш за ваљевски „Металац“, а мени је пре меча дао изузетно корисне инструкције о мојој тактици. Меч сам добио, а на фотографији се види кроше којим је окончан овај мој први велики деби пред аранђеловачком публиком – рекао нам је Синиша Поповић.
Док је био на првој години за аутомеханичара тренирао је у крагујевачком «Радничком», другу годину је завршио у Земуну и тренирао у «Партизану», да би трећу годину окончао у Аранђеловцу. Боксовао је и за чачански «Борац», када је имао и мечеве са «Партизаном» и «Црвеном звездом».
У Југословенској народној армији био је 15 месецци, од 1975. до 1977. године, у Скопљу и Битољу, у саобраћајној полицији и ауто-јединици. Све време војног рока марљиво је тренирао, играо фудбал и боксовао као представник војног гарнизона. Био је заједно у у тиму са познатим фудбалерима Саматовићем («Сутјеска» Никшић) и Ненад Шалов («Хајдук» Сплит).
После одслужења војног рока Сики добија 1978. године први посао у «Књазу Милошу», у Пословном центру у Београду (Кумодрашка улица), где је радио до 1980. године и све време је тренирао у Боксерском клубу «Црвена звезда».
-Те 1980. године, напунио сам 24 године и био у пуној животној снази, са деценијом искуства у боксу, који сам много волео. Све више су ме привлачиле приче о професионалном боксу и боксерима који су „преко“ били познати и успешни момци, који су зарађивали позамашне своте новца. Пожелео сам да домаћи ринг заменим познатим европским дворанама и да се отиснем у нови изазов, који ми је донео славу профи-боксера и јединствено искуство, које желим да дочарам и читаоцима Интернет портала „еСТВАРНОСТ“ – бележимо Сикијеве речи у првом наставку нашег фељтона.
Слева: Станко Милојевић Маце и Синиша Сики Поповић, у Бечу, 1980. године
Прва станица за Сикијево путовање светом профи-бокса био је Беч, у који је дошао на позив другара из детињства Станка Милојевића, познатијег као Маце, са којим је као радознали дечачић завирио у сваки кутак Колоније, радничког насеља запослених у ФЕП-у и „Шамоту“. Прошло је више од десет година и, сасвим случајно, Маце је на телевизији видео бокс-меч његовог другара Сикија, који је тад бранио боје чачанског „Борца“ и добио на поене боксера београдске „Палилуле“. –Маце ме је позвао после тог бокс-меча и договорили смо се да дођем код њега у Беч. Много ми је помогао, не само у обезбеђивању смештаја и услова за живот у престоници Аустрије, већ и у повезивању са људима који су били у професионалном боксу. Осим боксера и тренера упознао сам и менаџере, који су се бавили организовањем професионалних боксерских борби, као и новинара и представника јавног живота у Бечу на почетку девете деценије прошлог века – рекао нам је Синиша Сики Поповић.
(Наставиће се)
