Мирослав Живановић
Објављујемо 16. наставак фељтона о руским избеглицама на подручју аранђеловачке општине текстом о лекарски Хераклији Черској, чији је супруг био руски официр који је погинуо у Првом светском рату.
Руске избеглице после Октобарске револуције, барем оне које су нашле уточиште у Аранђеловцу и околним селима, пристизале су, најчешће, са својим породицама. Ретко се дешавало да неко од њих доспе из далеке Русије и живи сам на овим шумадијским просторима.
Ту судбину доживела је млада лекарка Хераклија Черскаја, која је, највероватније, распоређена у Вукасовце одлуком Дунавске бановине са седиштем у Новом Саду. Не постоје поуздани подаци о томе када је Черскаја рођена, из ког подручја Русије потиче и којег је порекла. Једини званични документ који донекле указује на године њеног рођења и смрти је Извод из књиге за уписивање умрлих Српске православне цркве Јеловика, храма „Св.апостола Томе“ из 1947. године.
Извод из књиге умрлих цркве у Јеловику
У овом изводу пише да је (на основу књиге умрлих, страна 45, 1941.) приликом смрти Хелена Черскаја имала 40 година. Како је умрла 6. априла 1941, баш на дан бомбардовања Београда од Хитлерових нациста, може се рећи да највероватније рођена око 1901. године.
Званично умрла од „капље“, а остало уверење да се отровала попивши пуно таблета-опијата
Уз њено име у Изводу стоје и две одреднице да је бановински лекар из Вукасоваца источно-православне вере и да је сахрањена сутрадан по смрти на вукасовачком гробљу по православним обичајима у присуству српског свештеника Радојице М. Раковића. Мада у овом документу пише да је умрла од „капље“ (мисли се на срчану кап), селом је кружила прича да је, по свему судећи, Хераклија сама себи пресудила попивши пуно таблета-опијата од којих се није пробудила.
Момчило Радојевић, унук Светозара Радојевића, у чијој је кући становала Хераклија од првог дана доласка у Вукасовце, највећи део сазнања о руској лекарки има на основу онога шта су му о њој говрили његови почивши деда, отац Светислав и мајка Ангелина: -Игром сурове судбине Хераклија Черскаја је избегла из Совјетског савеза, делећи судбину такозваних „белих Руса“, највероватније 1922. године. У избеглиштво је кренула без супруга, чијег имена се у селу нико не сећа. У посебној кући мог деде, а касније његовог сина Светислава и снајке Ангелине, Хераклија је имала и своју амбуланту. Међутим, докторка није чекала пацијенте да дођу код ње, него је углавном ишла на терен обилазећи болесне мештане не само Вукасоваца, него и околних села Гараша, Јеловика, Трешњевице и Каменара. Желела је да се одужи земљи и људима који су јој пружили прилику да поштено заради парче хлеба. Деда је то посматрао на свој начин и причао да је искоришћен стицај околности да се поправе здравствени услови у српским селима и пружи прилика медицински оспособљеним Русима да преживе тешка времена.
Момчило Радојевић
У амбуланти је био стари креденац. Моја сестра Јасмина и ја играли смо се неким кутијицама за инјекције, које смо нашли у њему. Деда је дуго после смрти лекрке све то чувао и водио рачуна да се не погуби. Тако се понашао као да ће лекарка Черскаја сваког тренутка да покуца на врата и да се врати -сећа се Момчило Радојевић.
Хераклијину библиотеку „експроприсао“ Први шумадијски НОО
Постоји и трећи документ (обичан папир истргнут из неке свеске у коцкицама насловљен на Светозара Радојевића, написан руком, обичном графитном оловком, октобра 1941. године) који Момчило деценијама чува, надајући се да ће добро доћи уколико некоме падне напамет да обележи то време и отвори спомен-собу у знак сећања на долазак и живот Хераклије Черскаје у Вукосавцима.
-Моји преци су причали да је Хераклија имала богату библиотеку. Располагала је великим бројем врхунских наслова на руском језику. Доминирале су књиге руских класика: Толстој, Достојевски, Пушкин... Било је ту и стручне литературе, медицинских приручника које је Хераклија користила у свакодневној пракси. После Хераклијине смрти, деда Светозар је то „благо“ склонио у повећи сандук који је закопао. Међутим, то је неко из села сазнао и дојавио тек формираном Првом шумадијском народно - ослободилачком одбору. Они су дошли по сандук, вероватно очекујући да се у њему нађе и „сумњива литература“ везана за порекло Хераклије која је очигледно припадала високим слојевима руског друштва. Како је лекарка већ била сахрањена, деди Светозару је неко од чланова Првог шумадијског народно-ослободилачког одбора оставио папирић којим се потврђује да је „експроприсан сав санитетски и апотекарски материјал који је код именованог заостао иза Хераклије Черскаје“.
Потврда Првог шумадијског одреда, од октобра 1941. године
Мада је Радован Бошковић (90) из Вукосаваца имао тек једанаест година када је докторка преминула, сећа се да је Черскаја у народу остала упамћена као хумана и честита жена. -Нико се никада од мештана на њу није пожалио. А пре рата људи у селу нису ишли редовно лекару, све док није затребао више поп него лекар. Једино је на њен рецепт за лекове морало да се дође у Аранђеловац.
Радован Бошковић
-Није била набусита и надмена, нити се понашала као неко ко је изнад нас сељака. Није помињала да ли је некога имала од своје породице и родбине и како је и са ким дошла из Русије као избеглица. Колико се сећам била је средњег раста, није била крупна. Радила је сама, није јој нико помагао око лекарске неге у Вукасовцима - завршава казивање Радован Бошковић, једини живи мештанин Вукосаваца,који је познавао Хераклију Черскају.
Колико су Вукасовчани уважавали своју докторку Хераклију, најречитије говори податак да је Ангелина Радојевић, у знак захвалности, подигла о свом трошку споменик на којем је уписано „Хераклија Черскаја - 1941. године“. Тако је оставила трајно обележје о једном периоду из историје села.