Мирослав Живановић
У 22. нaставку фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу, а трећем о породици Хотомскиј пишемо томе како су Ољга и Захарије Хотомскиј живели и проширили породицу добивши синове у Јаши Томићу, испуњавајући највећу животну жељу за стварање и преузимање бриге о свом потомству.
У дневнику Сећања“ Ољга Хотомскиј бележи: „Нову 1939. годину смо дочекали као и увек у великој кафани, саставили смо огроман сто око кога се окупила сва месна интелигенција (Јаше Томића). Било нас је 25-30 људи. При томе сам приметила како се сви сложно, заједно веселимо, а било нас је са свих страна: Срби, Немци, Мађари, Јевреји, Румуни, Бугари, Руси и Далматинци. Било је то једно друштво, може се рећи једна душа, ни о каквом шовинизму није било ни помена.“
Многе руске избеглице осетиле топлину дома Хотомских
Захарије и Ољга често су се дружили са избеглим Русима. Код њих су долазили многи са породицама из Београда на „опоравак“ у госте. У њихову кућу се доселио из београдског старачког дома Григорије Добровољски, Захаријев наставник из Војне академије у Петрограду, који је сахрањен је 1947. године у Јаши Томићу. За време окупације Захарија су Немци испитивали, јер је знао све житеље у селу и говорио немачки. Помагао је становништво и спискове уништио, што га је спасило кад је дошло ослобођење. Пре тога преживео је хапшење такозваних „енкаведиста“ 1944. године. Намеравали су да га убију 1948. године, па су му заказали наводни пословни састанак на румунској граници. Стицајем околности и захваљујући поштеним људима спасао се и пензионисао у седамдесетој години.
У Јаши Томићу је од 1937. живео наставник математике Димитриј Семјонович Кургузов, који је 1943. године оженио земљакињу Татјану Пантелејмоновну. Ољга и Захарије су им били кумови. Татјана Чорлија се радо сећа прославе имендана код њене имењакиње, где је увек била уважени гост. Након пола века 1967. године брачни пар Хотомскиј је отишао у Москву и након 50 година видели се са својим блиским рођацима.
С ауторком путују и лутају и они који нису отишли у изгнанство
Занимљиво је запажање истакнутог српског књижевника и доктора наука Миодрага Матицког (1940-2020) о рукопису «Сећања», које је са руског превео и приредио син ауторке Петар Хотомски: «Сећање» Ољге Александровне Хотомски разликују се од многих сличних, када је реч о темама егзодуса, повратка, лутања избеглица, које су актуелне и данас. Најпре, по настанку. Плод су велике породичне љубави. Своја сећања Оља Хотомски записује са жељом да после силних лутања, од малог Игнолима и Владивостока, преко Одесе, Екатеринбурга, Санкт Петербурга, Москве, Кијева, Варшаве, нађе лични мир у свом дому, у Јаши Томићу, у негдашњој Југославији. Читајући рукопис Ољиних сећања, илустрован сачуваним фотографијама, читалац пролази кроз успутне тамне железничке станице и места заједно са јунакињом ових сећања возом без повратка, учествује у узбудљивом трагању за сталним стаништем, за домом око којега ће се окупити породица Хотомски. С ауторком мемоарске прозе путује и лута цео круг њених рођака, пријатеља и познаника и они који нису пошли у изгнанство, бабушке и дедушке из детињства, кућна помоћница Даша која се једва откида од њих, посебно они њој најближи са којима је чврсто преплетена њена судбина, мајка, отац Александар Степанович Смирнов и чланови његове друге породице, старија браћа Коља и Волођа, њен доста старији супруг официр Захариј Вуколович Хотомскиј - Зорја, деца Владимир – Вовочка, Ростислав – Ростик и Петар – Петја. Сви они, иако рођени у Југославији, по тепањима њихових имена, настављају Русију, продужавају матерњи језик.
Ова сећања јесу аутентичан женски рукопис. Писана су на руском, без намере да се објаве. Писана су за њих у расејању, да се бар тако потврди њихово постојање. Рукопис преводи најмлађи син ауторке, Петар. Уобличава га маестрално, са дирљивим поговором у којем рекапитулира судбине чланова породице осуђене да се, на крају, окупи на гробљу крај посејаних мермерних споменика. Из његових убачених реплика провејава сета изазвана спознањем да, за разлику од аутохтоних мањина чије су матице заграничне, које имају будућност, које чекају увек неку шансу да продуже своје трајање, они у расејању дошли из далека, удаљени од своје матице, ма колико се упињали, топе се полако и нестају. Шта је мајка бележила нису ни њени најближи знали. Тек када је Петар превео рукопис исписан, сигуран сам у то, мастилом измешаним са сузама, и понудио га на читање својој деци, сви су постали свесни аманета који у себи тај рукопис садржи.»
Долазак на свет тројице синова почео трагедијом
Посебно и дуго очекивано животно поглавље Ољге и Захарија започело је 1929. године. Највећа радост, до тада, добијање сина Владимира 1929. године, претворила се у велику трагедију. Наиме, дете је преминуло после три године лечења у санаторијуму у Краљевици. Нису помогла настојања Руског црвеног крста и Сергеја Николајевича Смирова, руског архитекте и археолога на двору Александра Карађорђевића.
Четири године касније (1933) Захарију и Ољги се посрећило када се родио други син Ростислав, отац Татјане Чорлије Хотомски. Пред крај рата 1944. година остаће упамћена и по рођењу Петра, трећег њиховог најмлађег сина.
Ростислав је завршио средњу техничку школу у Зрењанину и услед недостатка кадрова неко време предавао у овој образовној установи. Са пријатељима: Милком, Зором, Јањом дошао је 1954. године због посла у Аранђеловац и запослио се у фабрици „Шамот“ као машински техничар. Романтичан момак са гитаром, каквог су га другови из Јаше Томића памтили, убрзо је оженио шеснаестогодишњу Милицу Лекић.
Ростислав Хотомски свира гитару, Студентски интернат у Зрењанину, 16. јун 1953. године
Тада, 1957. родила им се Татјана Хотомски. Након два месеца по рођењу, услед глади и неправилне исхране, њено здравствено стање се погоршало, тако да су лекари рекли да јој нема спаса. Баба Ољга је дошла из Јаше Томића, одвела бебу приватно код једне докторке - Рускиње у Аранђеловцу која ју је прегледала и рекла : „Шта, зар су ово родитељи? Па и они сами су још деца. Знате шта, дете за сад још нема неку озбиљну болест, потребна му је само правилна нега и одговарајућа исхрана, а ако издржи још две-три недеље, девојчица ће бити спасена. Једини спас је да је Ви узмете код себе.“ Баба је одговорила: “Шта да радим, мој муж је стар, седамдесет му је година и болешљив је, сваку ноћ у страху ослушкујем да није умро“. На то је докторка реаговала: “Радите како хоћете. Ми смо већ своје одживели, а пред дететом је живот“. Од следећег дана до поласка у школу Татјана је живела код бабе и деде. Никада јој нису причали тужне приче. Све ово је било записано у бабином дневнику који је пред крај живота поклонила унуци.
Ростислав Хотомски
Ростислав Хотомски, отац Татијанин, већи део свог радног века (око 30 година) био је «везан» за „Буковичку бању“. Важио је за једног од „градитеља“ такозваног Новог погона. Будући да је знао немачки језик, често је службено путовао у Немачку и Либан. Уз то је као машински техничар разумео у техничку документацију. Учествовао је у набавци и пуштању у погон првих машина у „Књазу“. Награђен је Ореденом рада. Након пензионисања, Ростислав и Милица су живели у викендици на обали Гарашког језера и уживали у риболову. Ростислав је преминуо 2010, а Милица две године касније.
Ростислав Хотомски у козачкој униформи
Осврнувши се на „оставштину“ Захарија и Ољге, Татјана Чорлија Хотомски истиче: -Оставили су потомство, од Ростислава: сина Ивана –„Вању“ (доктор, текстилини инжењер у Београду) и ћерку Татјану (професор математике у Аранђеловцу). Од Петра, доктора математике, четири ћерке: Тамару (електро-инжењер у Новом Саду), Мирјану (докторку математике у Бостону), Олгу (информатичар у Новом Саду) и Софију (докторку, електро-инжењера у Цириху). Расејање не престаје... и моја ћерка Ана (информатичар) са породицом живи у Перту у Аустралији. Срећа је само што су, за разлику од Захаријевог присилног изгнанства из Русије, сви добровољно отишли из Србије. Зато се нада у њихов повратак у своју домовину чини реалнијом!