еС

На мејл Интернет портала Е СТВАРНОСТ јуче смо добили писмо подршке студентима од Аранђеловчанина др Мирослава Марковића, професора на Академији струковних студија «Шумадија» Одсек Аранђеловац.

Ево интегралног текста проф. др Мирослава Марковића, јединог интелектуалца у аранђеловчакој општини који се на овај начин огласио јавности – храбро, искрено и честито, у складу са најлепшим врлинама, моралним и етичким принципима:

Подршка студентима

Др Мирослав Марковић

Сведоци смо великих студентских протеста, првих озбиљних после далеке зиме 1996/97. Пошто данашњи студенти тада нису били ни рођени, кратко подсећање: студенти су се тада побунили због изборне крађе у режији тадашњег аутократског председника Милошевића. Протести су уродили плодом тако што је он донео "лекс специјалис" којим је признао победу опозиције, иако додуше није отворено признао крађу. На тај начин су студенти однели победу над суманутим аутократом тако што су издржали целу ледену зиму на улици и нападе Милошевићевих батинаша са бејзбол палицама, што може бити мотивација и узор данашњој генерацији.

Потписних ових редова има своје скромно искуство са поменутих демонстрација, као и са оних из пролећа 1991. и лета 1992. Све те манифестације студентског гнева и незадовољства, сваки пут са различитим поводом али са истим узроком, крњиле су Милошевићеву владавину. Он једноставно није умео да се носи са младима који су бунтовни, храбри и непоткупљиви. У свом богатом "арсеналу", који је углавном обухватао примену силе и притисака у разним облицима, он није имао ништа за борбу против студената. Покушао је да их застраши, да их понизи ("за мене универзитет није битнији од неке земљорадничке задруге"), да их потплати, да сачека да одустану, и ништа није успело.

Данашња ситуација у земљи је боља само утолико што аутократа не шаље своје грађане у рат и што нисмо под санкцијама. Очигледни узрок данашњих студентских демонстрација је тотална корупција, хаос и разграђивање владавине права кога организују странке на власти (од њих је једна, ако је некоме промакло, иста она против које су биле уперене све студентске демонстрације из деведесетих!). Студенти воле своју државу и неће да живе у систему који се плански распада и који је довео до пада надстрешнице у Новом Саду (што је за студентске демонстрације само повод). Аутократа покушава сличне методе као и његов "колега", дошао је у стање да не може да изрекне ниједну истиниту реченицу, али ни њему ништа не полази за руком.

Један од водећих интелектуалаца данашњице, Ноам Чомски, написао је давне 1967. своје монументално дело под насловом "Одговорност интелектуалаца", у коме се осврнуо на улогу интелектуалаца у разоткривању злодела владајуће класе, како код њега у Америци где му је био и фокус, тако и свуда по свету. Свака реч у том делу, написана пре скоро 60 година, важи и даље.

Према Чомском, интелектуалци имају моралну обавезу да непристрасно "говоре истину и разоткривају лажи" (при чему наравно мисли на лажи владајуће класе које она свакодневно сервира народу) без обзира на цену, као и да анализирају акције које спроводи владајућа класа, заједно са њиховим узроцима, мотивима и намерама који се често крију од народа.

Одговорност интелектуалаца је, по Чомском, већа од огдоворности целог народа, због јединствених привилегија које интелектуалци уживају у модерном друштву. Они имају (прецизније, сами су се за то изборили) моћ која се састоји у политичкој слободи, приступу информацијама и слободи изражавања. Као једној привилегованој групи, њима демократско друштво обезбеђује слободно време за критичко размишљање и анализу, као и образовање толико широко да умеју да препознају истину упркос свим покушајима обмањивања широке јавности, и сакривања истине од ње. Уз такве привилегије иде и поменута одговорност па су интелектуалци дужни да свом друштву нешто и "врате".

У данашњем српском друштву, интелектуалци упадљиво ћуте, са ретким изузецима. Они се или не занимају за свакодневне друштвене проблеме, или су се ућутали јер им тако лично одговара, због разних повластица које уживају. У одсуству њихове акције, једини ко може да направи неку промену су студенти, од којих су многи будући интелектуалци, који су очигледно храбро преузели поменуту одговорност. Стога не можемо као друштво урадити ништа паметније него подржати их и стати иза њих, за сваки од њихових захтева. Храбро напред!