Љиљана Стојановић
Постоје текстови који старе достојанствено и они други који уопште не старе, јер друштво око њих упорно одбија да се промени. “Развојни пут Боре Шнајдера“ припада овој другој врсти. 

Од тренутка када је драма Александра Поповића први пут изведена 1967. године, па до садашње поставке која се игра у Југословенском драмском позоришту, ништа се суштински није променило у менталитету друштва. Променила се иконографија власти, језик моћи, реторика самохвале, али је механизам остао исти.
Поповићев Бора Шнајдер није реликт једног политичког система. Он је његов трајни производ. Његов „развојни пут“ не води ка личној слободи, већ ка потпуној интеграцији у поредак који опстаје захваљујући послушности, прилагодљивости и спремности на унутрашњу капитулацију. Оно што се некада чинило као сатира социјалистичке бирократије, данас се без напора препознаје као образац савремене власти. 

У том смислу ова представа не говори о прошлости. Она говори о садашњости која се упорно представља као напредак. Бора Шнајдер напредује тачно онолико колико систем од њега захтева. Ни превише, ни премало. Он не таласа, не поставља питања у погрешном тренутку, не инсистира на личном уверењу ако оно не ремети општи мир. Његов успех није резултат способности, већ правилног разумевања односа моћи.

Режија Егона Савина ту логику не разоткрива кроз наглашену критику, већ кроз трајање. Представа се одвија спорије него што савремена публика очекује. То трајање од два и по сата постаје политичка чињеница. Оно нас подсећа да су системи власти дуговечни управо зато што се не мењају нагло, већ се репродукују кроз навике, обрасце и ситне свакодневне компромисе.

У средишту тог механизма стоји фасцинантна глума Ненада Јездића, који с разлогом носи готово све награде које је ова представа добила. Јездићев Бора Шнајдер није гласни профитер, већ савршено обликован „нормалан“ човек система, онај који разуме правила игре и никада их не доводи у питање. За ову улогу Јездић је награђен наградом Раша Плаовић, као и признањима на фестивалима „Дани комедије“ у Јагодини, „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару, уз низ других струковних и фестивалских признања. Те награде нису само потврда глумачке виртуозности, већ знак препознавања нечега што је дубоко познато. Он успешно балансира између комичног и трагичног, а остатак глумачког ансамбла, међу којима су Ирфан Менсур, Бранислав Лечић и Радован Вујовић, додатно подижу динамику представе и дају јој јаку енергију, која публику потпуно опчињава, да се и не сећа када је ушла у позориште. Представа је такође, вишеструко награђивана као целина: за глумачка остварења, ансамбл и интерпретацију класичног текста, што додатно потврђује да се Поповићев комад не игра из носталгије, већ из нужности. Он не припада прошлости, већ непромењеној садашњости.

Ансамбл функционише као прецизно уигран апарат. Лица се смењују, функције ротирају, али структура остаје нетакнута. Тај свет је затворен, самодовољан и стабилан баш као и систем власти који опстаје захваљујући привиду сталног кретања. Сценски простор подсећа истовремено на институцију, канцеларију и унутрашње стање, место у којем се појединац не слама спектакуларно, већ троши полако, готово пристојно.

Узнемирујуће у овој представи није оно што се изговара, већ оно што се подразумева, а то је да се од премијере до данас, није променио начин на који друштво производи своје Боре Шнајдере. „Развојни пут Боре Шнајдера“ зато није само позоришна представа, већ је дијагноза континуитета. Огледало друштва које деценијама говори о променама, а упорно одржава исти поредак.