Љиљана Стојановић
Обележавајући 150. годишњицу њеног рођења, Етнографски музеј је приредио изложбу под насловом Наслеђе/ Legacy – колекција предмета Надежде Петровић, чији је део за Дан државности Србије, пренет у Народни музеј у Аранђеловцу.
Када се спомене име Надежде Петровић, асоцијација увек води ка њеном сликарству, којим је, својим експериментима у домену сецесионизма, симболизма, импресионизма и фовизма, зачела савремени приступ у српској уметности почетком 20. века.
Мало се, међутим, зна да је Надежда била готово опседнута етнографским интересовањима, народном ношњом , везом и накитом, који су, захваљујући истраживањима Уметничке галерије „Надежда Петровић“ из Чачка, посебно париског атељеа у коме је радила и стварала од 1910. до 1912. године, открили изванредну збирку која се данас чува у Етнографском музеју у Београду.
Један од прегалних истраживача из чачанског музеја, исоричар Радивоје Бојовић, пише како је Надежда још у време када је боравила у Минхену свој атеље просто тапацирала тканицама, теписима, појединим комадима народне ношње, грнчаријом, а знала је да на неким свечаним догађајима обуче „костим српске сељанке“.
Прегача, околина Пожаревца, крај 19. века
Нарочито је волела косовски вез на призренској свили, којим је украшавала хаљине и костиме, тканих у Лесковцу, а око врата је често носила дугачак ланац за сат са „две филигрански израђене розете на крајевима“.
Негујући традицију њених родитеља, у породичној кући у Београду налазила су се и одела Старе Србије, једна изванредна збирка народних костима, а познато је да је као оснивач прве сликарске колоније у Сићеву 1905. године, три месеца са својим колегама прикупљала костиме, скицирала орнаментику, снимала пределе и разне сцене из живота тог краја Србије. Није се, међутим, задржавала само на ужу област српског етнографског подручја, већ је прикупљала материјал и из других крајева бившег југословенског простора.
Требало је доста времена да се, најпре, сакупи сав материјал из Надеждине етнографске заоставштине, а потом и да се схвати значај тих експоната, за које др Сима Тројановић није имао разумевања: „Збирка појединих делова народне ношње, везене ствари, пафте, прстење немају никакве вредности“, сматрао је он, али на срећу многе институције нису тако мислиле, мада су често биле у недоумици где припарада тај разноврстан материјал. Тако је било разних предлога где и како да се смести заоставштина Надежде Петровић, док коначно 1926. године није предата Етнографском музеју, без, како тврди Бојовић, и једне речи о њиховом пореклу.
Примерак веза, Северна Македонија, почетак 20. века
Био је то добар разлог да се претресу предмети из старог инвентара Етнографског музеја, јер је Париски атеље био и историографски и музеолошки необрађен. Тако је 2019. године у деветој свесци едиције „Наслеђе“ чачанског музеја представљена збирка архивске грађе, да би две године касније публика у Чачку први пут могла да види етнографску збирку Надежде Петровић на студијској изложби Златном руком и сребрним српом – етнографски предмети Париског атељеа Надежде Петровић, чији се део сада налази пред аранђеловачком публиком.
Аутор те изложбе је музејски саветник Етнографског музеја у Београду Јелена Секуловић, која је кроз веома садржајан и богат животни и стваралачки пут Надежде Петровић врло детаљно објаснила Надеждину склоност према народном животу као таквом. Током целог живота, а зна се да је као добровољна болничарка преминула од тифуса током Великог рата 1915. и сахрањена на војном гробљу у Ваљеву, увек ослањала на национални дух и патриотска осећања, о чему најбоље говоре речи сестре Милице: „Моја Надежда је сматрала да јој је дужност да ради за опште добро и народ, спонтано, од срца“.
Овом изложбом Народни музеј у Аранђеловцу се придружио другим музејима и галеријама у Србији који обележавају 150 година рођења Надежде Петровић, на којој посетиоци до половине априла могу да погледају експонате непроцењиве вредности: ношњу, прегаче, тканице, вез, накит и друге веома оригиналне делове одеће и накита, највише из 19. века.