Љ. Стојановић
Двадесет сликара и вајара из независног професионалног удружења ликовних уметника из Крушевца, са својом гостима, приредило је изложбу радова у Савременој градској галерији (Дворана „Парк“) у Аранђеловцу.
Занимљиво је да то удружење већ девет година остварује идеју да буде што видљивије не само у свом граду, већ и у другим срединама, што је и овде случај, тако да су се на окупу нашли не само чланови удружења из Крушевца, Трстеника, Београда, Ражња, Аустрије и Мајданпека, већ и њихови гости из Новог Сада, Крагујевца, Краљева и Аранђеловца.
Слика Јелене Салинић Терзић из Краљева
Историчар уметности Наталија Топличанин, записала је у поговору каталога да су креативност сваког уметника и различитост медија у којем стварају чинили основне критеријуме приликом селекције за ову оизложбу, што се, иначе, и примењује у овако комплексним изложбама, на којима треба „усагласити“ различите приступе ликовном делу. Према ономе што сам сагледала у поменутој галерији, акценат је дат апстрактној уметности, ма шта она подразумевала због своје сложености, разуђености и разноликости и да су међу излагачима само три вајара, не рачунајући госта из Новог Сада.
Зато је неупутно писати о сваком понаособ, али се може рећи да су то углавном уметници зреле генерације, међу којима, наравно, има и оних који започињу своје прве уметничке кораке. Њихови радови су изведени у различитим ликовним техникама и нуде један од могућих начина сагледавања наше ликовне сцене, али и стања крушевачког ликовног живота, који се не разликује много од оних у другим градовима Србије, јер су савремене технологије у домену информација свеприсутне и теже глобализацији. И поред тога, дух сваког понаособ се не може зауздати и попети на исти воз који води у истом правцу.
Рад Слободана Радичевића из Аустрије
Иако ће можда звучати локалистички, а зашто и да не, издвојићу дело наше суграђанке Тамаре Ђорђевић, која тренутнао ради у Тополи као професор ликовне културе. Она је пре неколико година излагала и на Смотри „Мермер и звуци“, а од 2019. је селектор Ликовне колоније у Липовцу. Наравно, има и других добрих уметника, као што су Јелена Шалинић Терзић, Даница Бићанин, Бојан Оташевић и Горан Деспотовић - сви са значајним биографијама и у овој селекцији као гости, што не умањује значај осталих уметника из удружења које је тешко све набројати.
Од свих грана уметности, ликовна област је најзапостављенија у сваком смислу, у материјалном поготово, јер се из државног и локалих буџета издваја најмање пара или се уопште не издваја, па је та изузетна грана уметности, на којој почива цивилизација света, одавно бачена у запећак. Најмање је има и у медијима, мало се о њој говори и посвећује пажња, има мало и истинских познавалаца савремене ликовне уметности, па онда није за чуђење што је на изложбама мало посетилаца.
Скулптура Зорана Васиљковића из Крушевца
Тако је у и поменутој аранђеловачкој галерији, адаптираној у холу биоскопа, где се одржавају и позоришне представе којих нема из познатих пандемијских разлога, па нема ни посетилаца. Није била лоша замисао да се у холу биоскопа одвоји један изложбени простор, који би, на неки начин, био и едукативан, али остаје вечита тема и питање: зашто Аранђеловац нема посебну, наменски саграђену или адаптирану у одговарајућем простору градску галерију? У овом граду уметности, и то не било какве (симпозијум „Бели Венчац“ и „Свет керамике“), „прчка“ се са малим и неадекватним просторима: занимљивом, али неадекватном галеријом „Александар Алек Ђоновић“, једним крилом Павиљона „Књаз Милош“ који је стално затворен (поподне искључиво), галеријом у Народном музеју који повремено ради тематске изложбе и Малом галеријом која пак, својим габаритима, не може да прими неку репрезентативнију изложбу.
По броју гелерија ми смо пребогати, јер са овом у дворани „Парк“ имамо чак пет галерија, што је за статистику једног малог града изванредан податак, али, ипак, за уметност једна велика заблуда. И шта би са толико најављиваном градњом галерије керамике? Ништа. Само је богатија градска архива нереализованих пројеката!