Текст: Љиљана Стојановић
Фотографије: Љиљана Стојановић и Вјекослав Мадунић

Први део серијала путописних репортажа из Раса, Сјенице (Пештерске висоравни) и Косова и Метохије аутора Љиљане Стојановић, новинарке и уреднице културе Портала Е СТВАРНОСТ.

Нови Пазар. Град са вишеслојним лицем. У подножју Голије и Рогозне, где се реке Јошаница и Рашка спајају у немирном току. Град који истовремено дише у ритму Оријента и у тишини средњовековних манастира. Иако на периферији Србије, има енергију центра. То је први поглед и утисак да се сусрећемо са најживљим местом у том делу Србије. Иако на прву Нови Пазар изгледа као врева,  неред, као шарени калеидоскоп, чим застанеш, све се сложи. Иза сваке радње, сваког зида  и сваке реченице, стоје векови.

Занатлијска радња 

Напор историје и духа

Стижемо нешто после поднева, када се магла као танки вео разишла над долином Рашке. Возило стаје испред хотела „Врбак“. Наше коначиште је ту,  у том предивном хотелу, са дискретним псеудомаварским и оријенталним „изломљеним“ отвореним пасажима и бујним зеленилом у унутрашњости, стакленом куполом и посебно монументалном фонтаном у централном холу, што је реминисценција на шадрване. И река Рашка која мирно клизи испод хотела, чини га јединственим у Региону. То је дело пазарског  архитекте Томислава Миловановића, добитника југословенске награде за овај пројекат и по чијем је  казивању хотел требало да се зове Шехерезада, али је тада, 70-тих година прошлог века, сматрано да би то било превише „провокативно у мултикултуралном окружењу“. Тако је хотел добио име по истоименој кафани која се ту налазила. 

Хотел Врбак 

Ту се сусрећемо и са нашим врло љубазним и предусетљивим водичем Валдином Хајдарпашићем из ТОНП, који нам на самом почетку с поносом каже да се од шест духовних објеката у Србији, четири налазе на УНЕСКО-вој листи светске баштине са овог подручја: црква Св. Петра и Павла у Расу,  Ђурђеви ступови у старом Расу, стари град Рас и незаобилазни Сопоћани.

Заједно са старим сапутником, колегом из Загреба, Вјекославом Мадунићем, крећемо најпре према оближњем парку, тик уз сам хотел, где се у његовом зеленилу скривају остаци  тврђаве. Њу је у 15. веку  подигао Иса-бег Исаковић, оснивач града. Тврђава је некада чувала караванске путеве између Дубровника и Цариграда, а данас њени камени бедеми и Кула мотриља тихо подсећају на време када је Пазар био раскрсница царства. Према писању турског путописца Евлије Челебије, Пазар је у 17. веку имао 12 хиљада кућа, хиљаду 100 дућана, 23 џамије, шест цркава, две верске школе и три хамама. У време Аустро-угарске власти на тврђави су подигнуте католичка и протестантска црква, али су уништене у бомбардовању 1944. 

Кула мотриља 

Чаршија – позорница живота

Готово неприметно корачамо ка  Старој чаршији, где почиње свака прича о овом граду. Улице овде нису само географски простор, већ ходници кроз време, где се кораци спајају са одјецима прошлости. Трговина је и данас основна непрекинута нит која Пазарчане  везује за прошлост, за традицију, за текстил, кујунџлук, за злато и сребро.  Нови Пазар живи кроз занат. То је град руку. У свакој уличици чује се ритам рада, као да град дише иглом и концем, али омамљује и мешавина мириса мантија, баклава и печених паприка. Тражимо турску кафу и пијемо је коначно из бакарних џезви, уз обавезан рахатлук. Такав укус и арома се ретко где срећу. Ново време полако „склања“ старе кафане и доноси нове амбијенте у којима се служи еспресо и остала палета разних укуса кафе из апарата. 

Права турска кафа  у кафеу Газија

Посматрам људе који пролазе. Жене много више него мушкарци најбоље причају о својој припадности, вери, религиозности, васпитању, што све има смисла у овом граду светлости и младости, у коме 80 одсто становништва чине припадници муслиманске вероисповести. Али, то се не осећа. Сви су љубазни и некако као да смо сви своји. Има нечег присног у разговору са њима. Отворено и без задршке желе да помогну, да те упуте тамо где не знаш да идеш, да ти покажу. Да пођу с тобом. У овом граду гост није пролазник, него прилика за дружење и пријатељства. Ту се генерације не мимоилазе, већ седе за истим столом.

Чаршија у Пазару - Љиљана Стојановић и Вјекослав Мадунић

Алтун-алем џамија – златни шиљак неба

У повратку улазимо у срце чаршије, где се међу радњама одједном укаже витко минаре Алтун-алем џамије, бисера османске архитектуре из 16. века. Њено име значи „Златни барјак“ , а легенда каже да ју је подигла жена која је продала  сав свој златни накит да би се подигла ова лепотица. Зато и носи име Алтун-алем и припада Меџлиса Исламској заједници у Новом Пазару. 

Иако нисмо могли унутра због реконструкције, добро нам је дошла тишина коју смо  затекли у дворишту као да се подразумевала на том месту. Да се одморимо од уличне вреве.  У дворишту су, поред бројних верника и угледних грађана, сахрањени и  Салих бег Расовац, последњи први човек  Новог Пазара у време Османлија, као и  велики мислилац и интелектуалац, Муфтија  Муарем Зукорлић, бивши народни посланик у Скупштини Србије.  

Џамију приписују неимару Мевланиу Муслихудину Абдулганији. Саграђена је  од тесаног камена са витким минаретом и елегантним сводом и свакако је ремек дело исламске архитектуре. И она је 1979. проглашена за културно добро и под заштитом је државе. 

Џамија, којих у Новом Пазару има више од 60,  није само верски објекат, већ симбол идентитета и постојаности бошњачке заједнице у Санџаку, као што су Петрова црква, Ђурђеви ступови и Сопоћани симболи православног наслеђа. Њихов суживот у простору чини Нови Пазар местом у коме се различитости не сударају, него надопуњују. 

Алтун-алем џамија

Петрова црква – најстарија молитва камена

Недалеко од центра града, на благом  узвишењу изнад реке Рашке, почиње друга прича. Ту стоји Петрова црква – најстарији храм у Србији, праотац српске историје, својеврсни темељ духовности ових простора. Њени зидови су упијали молитве још пре него што су Немањићи створили државу. Велики жупан Стефан Немања, управо је ту саборно ујединио  Рашку кнежевину.

Током првих година владавине Немањића, Петрова црква је била место најзначајнијих догађаја. Ту је Стефан Немања крштен по православном обреду. Немања је у том храму предао престо Стефану Првовенчаном, а ту се и замонашио заједно са својом женом Аном. Недалеко од цркве простире се Дежевска долина, где је светлост дана угледао Св. Сава. Овог октобра у Новом Пазару биће обележена 850-та годишњица рођења Првог српског архиепископа.

Дежевска долина

Пут до црве Св. Апостола Петра и Павла, односно Петрове цркве у Расу код Новог Пазара, како се у народу зове, води  кроз насеље где се модерни кровови и стакло  смењују са старим авлијама. Према легенди из 17. века, основао је апостол Тит, ученик и следбеник апостола Павла. То је најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно седиште рашке Епископије. 

Петрова црква

Ова ротонда је једини готово нетакнути сакрални објекат између 5. и 10. века у Србији пре доба Немањића, чији камени зидови и данас дишу. Током археолошких ископавања 1950. испод темеља цркве  пронађен је илирски кнежевски тумулус из 5. века п.н.е. са богатим налазима, грчким вазама, златним и сребрним предметима, ћилибарским перлама. Живопис је фрагментарно сачуван. Фреске које се истичу припадају 10.12. и 13. веку. Међу призорима су апостоли, сцена Успења Богородице, Распеће, ликови пророка и светаца. 

Олтарски простор са остацима фресака

Унутрашњост цркве одише неком једноставношћу. Стубови од пешчара, купола која се отвара према небу и фреске које су преживеле стотину обнова и пожара сведоче о бурној историји овог храма. Све је скромно, без злата, без раскоши, само камен и тишина. И потпуни мистика векова. Посебно на кружној галерији, одакле се пратило како се одвија богослужење.  Непознати верник који је палио свеће тог дана поред мене ми рече: „Овде време не тече, оно стоји и гледа те“. 

Кружна галерија 

Около цркве се нешто увелико гради. Радници кажу Владичански двор, зашта немамо званичну потврду, али није немогуће, јер је Петрова црква, рекосмо, својевремено била седиште Рашке епархије. Можда ће се у овим смутним временима поново вратити.

Обновом звоника у првим годинама овог века у цркви је обновљено и богослужење. Около је православно гробље, а мноштво надгробних споменика из разних времена су најубедљивије сведочанство о животу и деловању људи у прошлости. Цркву је, пре но што је поново пропевала, дуго чувала, баба Јованка, добро позната међу грађанима Новог Пазара.

Надгробни споменици

Ђурђеви ступови – стубови неба

Мало даље, на брду изнад града, где ветар носи гласове из долине, простире се задужбина Стефана Немање из 1170. године. Манастир је посвећен Св. Ђорђу, борцу и заштитнику, а његови стубови, који су му дали и име, некада су се видели с великих даљина, као светионици средњовековне Рашке. Та два стуба утемељена су у земљи као корени нације и рађање новог градитељског стила у црквеној архитектури – Рашке школе. Између њих пролази време, али они не попуштају.

Ђурђеви ступови 

Пут вијуга углавном  кроз четинаре, тамо при врху. Кад се стигне до манастира, тишина падне као вео. У тој тишини, испод ветра који дува преко брда, чује се само тихо зујање пчела које слећу на камене зидове. 

Све у Ђурђевим Ступовима одише смиреношћу. Изнад нас небо, испод Нови Пазар, град који се развукао као нека шарена простирка између планина. У том погледу с висине, он делује као мапа слојева: хришћанских, исламских, трговачких, људских… Наш домаћин у манастиру каже: „Све је ту, на дохват руке. И све може заједно, ако хоће“. Нуди нас ракијом из манастирског подрума, где зрију и чувена вина из сопственог винограда на 10 хектара.

Вино и ракија из манастирског подрума

Током векова Ђурђеви ступови су рушени и обнављани, паљени и поново рађани. Данас је црква реконструисана, као и два препознатљива два стуба која чекају завршетак. Они и овакви одишу снагом епохе која је из њих проговорила. Наш домаћин каже да би били већ завршени, али не постоје поуздани подаци о њиховој ранијој висини и начину завршетка. И без те завршнице, они изгледају монументално, као и сама црква, конак и остали објекти, који се деценијама полако обнављају.

Ђурђеви ступови пре обнове, из 1970, цртеж аутора текста 

Црква је осликана око 1175. Данас је мало тога остало јер је црква 300 година била у рушевинама, али ктиторски натпис Стефана Немање један је од ретких споменика тога доба који је датиран и који представља важно сведочанство о почецима српске писмености. Манастир је уврштен у светску културну баштину и под заштитом је УНЕСКО-а. 

Други ктитор манастира  био је краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву у 14. веку и осликао припрату. 

И ту почиње моја лична прича од пре више деценија, када сам готово случајно, са потоњим сликаром Милованом Вучковићем и екипом Републичког завода за заштиту споменика, радила на чишћењу и конзервирању живописа. Био је октобар. Кишни и хладан. Као и овај сада. У устима још увек осећам укус магле из тих далеких јутара, на путу из Дежеве ка Ђурђевим ступовима, који су тада били у незамисливим рушевинама, а капела чађава од паљевина и времена небриге. Брзе слике су ми пролазиле кроз сећање из тих дана и знала сам да ћу и сада прво наићи на капелу која се готово сама отворила преда мном у свој својој лепоти живописа, на коме су остали утиснути и трагови мојих руку.

Драгутинова капела 

Сопоћани-тишина фресака

На повратку свраћамо до Сопоћана, задужбине краља Уроша Првог, најмлађег сина Стефана Првовенчаног и унука Стефана Немање. Сазидана је око 1260. године и посвећена Св. Тројици над самим извором реке Рашке, по којој је добила име, јер на старословенском реч сопот значи извор. Припрата и масивни звоник су дограђени у 14. веку. 

Ушушкана у зеленилу под Голијом, тишина овде има тежину злата. Нема тог савременог музеја који би могао да надмаши спокој који обузима посетиоца док седи у сенци манастирског зида.

Сопоћани

Њене фреске, које и данас одузимају дах, УНЕСКО је препознао као ремек дело људског духа. Монументална представа на западном зиду наоса „Успење пресвете Богородице“ је 1961. године на Светској изложби у Паризу проглашена за најлепшу фреску на свету. Французи су били упорни у својој понуди -  да откупе та 42 квадрата колико фреска заузима по површини, заједно са малтером на коме је насликана, и толико да плате у килограмима сувим златом! Али, они нису били свесни да она није била на продају. Ни тада, нити икада убудуће!

Фреске су старе више од седам столећа и то чудесно плаветнило никада није избледело, иако је храм био два и по века без крова. Боје су још увек живе и имају топлину дисања. Оне нису само пигмент, већ присуство. Свака фигура на композицији има мир на лицу. Светли својом монументалношћу и у том призору смрти има толико живота да се осећа пулс векова. 

Утисак да је неко јуче повукао последњи потез четке упућује на врхунске византијске мајсторе из Цариграда. Краљу Урошу, заљубљенику у уметност, нису били важни ни поседи, ни вино, ни дукати, већ присуство највећих уметника тог доба које је богато даривао, јер су византијско канонско и статично сликарство уздигли до потпуно нових и до тада невиђених ликовних висина. 

Успење Богородице 

И док стојимо тако  и слушамо широку и дивну причу оца Теоткиста о значају и лепоти најлепших фресака у целом средњем веку, схватиш да ни то признање није довољно, јер претеча ренесансне уметности пре свих претеча, није бар паралелна са осталим примерима уметности тог доба. А камоли и много више од тога. Поготово што су сопоћански фрескописци, надахнути најлепшим античким делима и статуама старогрчких филозофа наговестили, много пре Ђота у Италији - ренесансно сликарство. И зато треба без престанка причати о томе, како би анализа била бар поштена и објективна.

Међу сачуваним композицијама нема шта да се издвоји. Све су ремек дело, али лик младог Св. апостола Филипа, тзв. „Лепи Јован“, сматра се најлепшим лицем  Сопоћана.  Иако високо на зиду, он вас својим погледом прати из било ког угла да га посматрате, и то више од 200 година пре но што је Леонардо да Винчи насликао Мона Лизу са истим погледом!

Најлепши лик Сопоћана - Св. апостол Филип

Град између векова

Предвече се враћамо у град. На улицама опет гужва. Нови Пазар и даље пулсира до касно у ноћ. Неки уживају у кафићима уз наргиле и безалкохолна пића. Угоститељских објеката у којима се може попити неки алкохол су статистичка грешка. Ресторани и кафићи пуни. Слушамо смех, чаврљање, шум реке…Све је пуно живота, младости и светлости као да  Нови Пазар не зна за тишину и ноћ. Млади са руксацима пролазе поред старих занатлија који још куцају бакар и шију фармерке. Ми, уморни и огладнели, „бацамо“ се на укусна јела и првокласна вина са Ђурђевих ступова у ресторану „Пазарска прича“, власника Страхиње Миловића. А после тражимо лик новог града.

Мурали у једној градској улици 
         
Нови Пазар – суштина Балкана 

Нови Пазар није само географска тачка, већ ходници кроз време, где се кораци спајају са одјецима прошлости. Он је искуство и ретко место  где се векови не надмећу, већ разговарају Можда ниједан град у Србији нема толико слојева као Нови Пазар. Он је истовремено Рас и Истанбул, средњи век и савременост, молитва и трговина, град и чаршија. Он не тражи да га разумеш. Довољно је да га осетиш. Звук езана и звона у истом даху, укус сомуна и боје Сопоћана, светлост што се ломи о куполу џамије и о фреску светитеља. Град који дише двама плућима и опстаје у том ритму вековима уназад, све до данас. А данас је Нови Пазар, пре свега, град младости.

Град младости

И док ходамо назад према хотелу, помислим да овај град можда најбоље разуме саму суштину Балкана – да се различитости не потиру, него надопуњују. Изнад града, изнад Петрове цркве и Алтун-алем џамије, шири се исто небо и гледа исти Месец. Исти онај који је гледао Немању, Османлије, трговце из чаршије и белог света, данашње младе људе. И све њихове молитве, и све њихове песме које се утапају у том једном, заједничком даху. 

И можда је то најбоља слика  Новог Пазара – једно небо под којим станују различите молитве и у коме су сви векови остали да живе заједно, а са њима и њихови краљеви и аге, попови и хоџе. У Новом Пазару све разлике дишу истим плућима.

(Наставиће се)