Текст и фото: Љ. Стојановић
Изложбу слика Милене Грујић, која је отворена 13. децембра 2019. у Малој галерији у Јадранској 5 у Аранђеловцу, у оквиру програма обележавања 40. година постојања и рада Удружења ликовних уметника Аранђеловца, посетиоци ће моћи да виде до 9. јануара 2020. године.
Назив изложбе „Од фигурације до апстракције“, коју је Аранђеловчанка Милена Грујић узела као тему изложбе, одувек је била и велика тема за расправе и доказивања ЗА и ПРОТИВ. Реч је о апстрактној уметности и реч је о фигуративној уметности. Два потпуно различита страха чинила су читав 20 век другачијим од осталих епоха. Био је најпре страх од новог, од скрнављења лепих вештина, па онда страх од старог, да се случајно не западне у реализам. Постављала су се питања „ко је бољи у оквиру владајуће естетике“ и нико није могао да одговори на то питање, јер је некада број авангардиста био незнатан у односу на број сликара и вајара који су припадали званичном стилу епохе. Онда је дошло време да авангардисти бројем далеко надмашују оне прве и тако се све врти у круг.
Ту је и публика која није занемарљива. Толико пута смо били сведоци да посетилац на изложби апстрактних дела каже, ако је искрен, „ја ово ништа не разумем“ или да се диви пред препознатљивим мотивима пејзажа или ликова. Чињеница је да је у мањим срединама далеко прихватљивије такозвано „реалистичко“ сликарство у свим његовим фазама, па се чак и аматерским делима, која углавном негују тај ликовни израз и која показују невероватну жилавост, придаје већа важност него некој доброј апстрактној слици.
То се може тумачити према моделу да се нико не увреди или недостатком ликовног образовања, јер да би се разумела нека слика која није јасна на први поглед потребно је знати како се дошло до „деформације“ нечег што је очигледно. Најјаснији пример за то је Пит Мондријан. Када би се направила изложба његових радова са истим називом, сваком посетиоцу би било јасно како је од предметности дошао до антипредметности.
Иако изложба слика Милене Грујић носи назив „Од фигурације до апстракције“, нисмо видели тај ход од фигурације ка апстракцији, осим ако се изузму слике на којима се стидљиво појављује нека људска главица, што нужно не значи да је остварен тај дуги и најчешће исцрпљујући ход у компликованом трагању за нечим новим. Тога овде нема и зато мислимо да би без поменутих слика, које су, иначе, све без назива, Миленина изложба била много кохерентнија, ликовно чистија и јасна. Не може се, међутим, оспорити да Милена не барата ликовним језиком. Напротив. Има дивних и јасних платана сликаних акриликом, на којима се види да има потенцијала да развије склад боје и материје, склад и сударе ритма и чисто ликовне комбинаторике.