Фото: Љиљана Стојановић и Вјекослав Мадунић
Пише: Љиљана Стојановић
Месец и више дана сам у мислима била у Поречу када се указала још недефинисана могућност да тамо и одем.
А онда сам и отишла. Због Еуфразијеве базилике пре свега, не слутећи да ћу у том прелепом амбијенту опет дубоко газити по историји, али и по садашњости, јер сам у Пореч отишла захваљујући акредитацији за вински фестивал Vinistra. Све се некако сложило само по себи.
Знала сам од раније да ћу, када уђем у Еуфразијеву базилику, пролазити кроз готово две хиљаде година историје. Мало је простора на Јадрану преко којих је прошло толико царева, бискупа, трговаца, војски, ходочасника и обичних људи, а да је дух места остао готово нетакнут.
Најпре су ту били Римљани. Данашњи Пореч настао је као римски Parentium, правилно уређен град са форумом, улицама cardo и decumanus, вилама и храмовима. Још у 3. и 4. веку, док је хришћанство било младо и често прогањано, на месту данашње базилике окупљали су се први хришћани. Ту је деловао и свети Маuro, први поречки бискуп и мученик, погубљен у време Диоклецијановог прогона.
Потом долази Византија. Управо тај слој историје данас се најјаче осећа у златним мозаицима базилике. У 6. веку, у време цара Јустинијана Првог и бискупа Еuphrasiusa, подигнута је црква какву данас гледамо – раскошна, светлуцава, готово источна по осећању светлости и злата. Тим простором тада су пролазили византијски мајстори из Цариграда, локални каменоресци, епископи, ђакони, трговци са Медитерана. Мермер је допреман чак са обала Мраморног мора.
Али, Истра никада није припадала само једном свету. Након Византинаца долазе Франци, па векови у којима се преплићу романски, словенски и германски утицаји. Кроз Пореч су пролазили бенедиктинци, ходочасници на путу према Светој земљи, морепловци и трговци који су спајали Венецију са источним Јадраном.
Посебан траг оставила је Млетачка Република. Под њеном влашћу Пореч вековима живи као мали, али важан јадрански град. Венецијански бискупи, племићи и трговци улазе у базилику, дограђују је, обнављају после земљотреса, уносе ренесансне и готичке детаље. Чак је и циборијум обликован по узору на онај из Базилике Светог Марка у Венецији.
Касније кроз тај простор пролазе Аустријанци, Наполеонови чиновници, аустроугарски официри, италијанска управа између два рата, југословенско доба и савремена Хрватска. Свако време оставило је по неки траг – натпис, звоно, обновљен зид, промењен прозор.
Ипак, тим истим каменим плочама ходали су и анонимни људи: рибари, који су долазили на јутарње мисе, жене које су палиле свеће за морнаре, деца крштена у баптистеријуму, избеглице пред ратовима, путници који су први пут видели златни одсјај мозаика.
Зато Еуфразијева базилика није само споменик архитектуре. Она је слојевита мапа Медитерана – место где су се вековима мимоилазили Рим и Византија, Венеција и словенски свет, Исток и Запад. Најтачније је рећи да је стари град у Поречу подигнут на слојевима претходних епоха, па данашњи човек често хода неколико метара изнад античког, касноантичког и ранохришћанског града. То није метафора, већ стварна археолошка стратиграфија Медитерана.
У Поречу се данас јасно види римска урбанистичка матрица: главне улице decumanus и cardo остале су готово исте као у време римског Parentiuma. Али испод данашњег камена налазе се темељи кућа, мозаици вила, делови форума, зидови раних цркава, гробови, канали и остаци лука из различитих векова. Када се отварају темељи за обнову или инфраструктуру, често се наилази на нове археолошке слојеве.
Посебно је занимљиво подручје око Еуфразијеве базилике. Данашња базилика није „прва црква“, већ последњи велики слој једног много старијег сакралног простора. Испод ње пронађени су остаци ранохришћанске молитвене дворане из 4. века, још старијих објеката, па чак и римских кућа. Сваки нови век није рушио претходни до краја, него га је често затрпавао, уграђивао и надограђивао.
То је карактеристично за готово читав Медитеран. Градови попут Пореча, Сплита, Задра или Ровиња нису настајали на „празном простору“, већ су вековима расли један преко другог. У неким деловима Европе историја стоји поред вас. На Јадрану она је често испод вас.
Зато медитерански градови имају тај посебан осећај дубине времена. Када сам ишла уском улицом ка мору, врло је могуће да су се испод налазили римски зидови, испод њих још старије насеобине, а негде између слојеви пожара, епидемија, земљотреса и обнова које су мењале лице града.
Пореч је у том смислу готово идеалан пример континуитета живота – исти простор, исти распоред улица, исто море, а различити светови наталожени једни преко других као седименти историје.
Сакрални слој, који доминира кроз Еуфразијеву базилику, прати и веома богато световно наслеђе. Оно није тако монументално као у Венецији или Дубровнику, али је изузетно слојевито и аутентично.
Највидљивији траг оставила је Млетачка Република. Венецијанци су вековима управљали Поречом и обликовали његов урбани изглед. У уским каменим улицама и данас се виде готички и ренесансни прозори, камени балкони, грбови племићких породица, мали унутрашњи тргови и куће са карактеристичним венецијанским бифорама. Нека палате делују готово скромно, али управо та сведеност говори о Поречу као мањем административном и трговачком центру великог млетачког пространства.
Посебно је занимљива Romannesqua House, једна од ретких сачуваних романичких кућа у Истри. Њен дрвени балкон и једноставна камена фасада показују како је изгледао грађански живот средњовековног града. Ту је и House of Two Saints, готичка палата названа по рељефу двојице светаца на прочељу, као и остаци некадашњих племићких кућа уз главне улице.
Од ранијих епоха остао је римски распоред града. То је можда и најважнији световни остатак античког Parantiuma: мрежа улица још увек прати римски план. Делови римских храмова и зидина уграђени су касније у средњовековне куће, па се антички камен дословце преселио у нове епохе.
Каснији векови – аустријски и аустроугарски – донели су нешто другачији тон. Ван најужег језгра појављују се шире улице, административне зграде, уређена градска рива и елементи средњоевропског урбанизма. Аустроугарско доба посебно је важно за развој инфраструктуре и модерног грађанског живота, мада је стари град остао релативно поштеђен великих интервенција.
Занимљиво је да Пореч никада није постао „музејски град“ у којем је један стил избрисао други. Напротив, ту се епохе мешају готово органски: римски камен у венецијанском зиду, готички прозор на кућу преграђиваној у бароку, аустријска врата у палати са средњовековним темељима.
Зато шетња старим градом, где сам готово физички упијала све те векове, делује као ход кроз више времена истовремено. Нема великих спектакла ни монументалности која доминирају: историја је у детаљима, у довратницима изглачаних вековима, у тишини малих дворишта која су преживела царства и држава.
Када ходам улицама старих градова увек спустим и задржим поглед да видим оно по чему ходам. То што осећате под ногама није само старост камена, већ траг времена на њему. Исто као, на пример, улегнути и углачани прагови у Студеници или Сопоћанима, и поречки камен је вековима глачан ходом.
У Decumanusu су се смењивале римске сандале, византијске хаљине, венецијанске ципеле, аустроугарске униформе и данашње туристичке патике. Камен је од свега тога постао готово гладак као стакло, местимично улегнут на местима где се ритам хода вековима понављао.
Зато у Поречу имате необичан осећај да град није „саграђен“, него наталожен. Као да ходате по сабијеном времену. И можда је баш то разлог због кога тај камен делује другачије него савремени плочници. Он није само грађевински материјал, већ место које су векови физички обликовали људским присуством.
И тако у мају, када Пореч замирише на море, камен, земљу, вино и младо маслиново лишће, историја не остаје затворена у музејима и базиликама. Истра излази из камена и наставља да живи у виноградима, маслињацима, подрумима и на столовима. После тишине Еуфразијеве базилике, после римских слојева под ногама и венецијанских фасада које памте векове, Истра данас говори другим језиком трајања – вином и маслином.
Управо зато није случајно што се сваке године у Поречу одржава Vinistra, која је постала много више од винског фестивала. У дворани Žatika, од 8. до 10. маја нису се срели само винари, сомелијери и трговци, већ читава једна Истра – стотине винара поносних, упорних и свесних да је њихово вино одавно постало њен најлепши језик.
Vinistra данас носи тежину традиције, дуге више од три деценије, али њена снага није само у бројкама, медаљама и стотинама етикета поређаних на столовима за дегустацију. Она је у људима који су деценијама подизали винограде на црвеној, црној, сивој и белој земљи, у породицама које су издржале смене држава, тржишта и моде, верујући да су сорте попут малвазије истарске - идентитет, заштитни знак региона.
Некадашња „тешка сеоска вина“ претворила су се у етикете које освајају међународна признања, а све већу пажњу добијају теран, мушкат момјански, али и мала породична вина која настају у ограниченим серијама и готово занатским условима. Зато се у Поречу сваке године осећа готово породична атмосфера, јер иза сваке чаше стоји нечији живот, труд, стрпљење и вера да се земља може преточити у укус.
Посебну тежину Vinistri даје традиционално оцењивање вина и јаких алкохолних пића које организује истоимено удружење још од 1994. године. Ове године, као и претходних, узорке су оцењивали врхунски светски стручњаци, енолози, и сомелијери, по критеријумима који су Истру увели међу озбиљне европске винске регије, а управо ти шампиони потом постају звезде саме манифестације у Поречу.
А онда је стигло и оно признање које се у винском свету не добија лако – близина и сарадња са Decanterom, најутицајнијим светским винским ауторитетима. Прошле године Винистра је унапредила систем оцењивања према моделу који користи Decanter World Wine Awards, уводећи такозвано консензусно оцењивање, један од најсложенијих и најугледнијих стандарда.
За Истру то није био само технички корак. Био је то тренутак симболичког признања да регион који је некада био скроман медитерански виноградарски простор, данас равноправно разговара са највећим винским сценама света. Још снажније је одјекнуло када је управо у Истри организован „Decanter 2025 Winners Showcase by Vinistra“, догађај на којем су представљена награђена хрватска вина са лондонског Decantera. Као да је свет вина на тренутак застао и погледао према Поречу.
А Истра је имала шта да покаже: пет златних медаља за малвазије и платина за десертно вино „San Salvadore“ винарије Benvenuti нису биле само победе појединачних етикета. То је био тријумф једног поднебља које је годинама тихо градило квалитет, без велике буке, ослањајући се више на земљу него на маркетинг. 
У симболичком смислу, сарадња Vinistre и Decantera говори о нечему много ширем од самих медаља: о томе да је Истра успела да споји локалну винску традицију и глобалне критеријуме квалитета. Зато се данас Vinistra не посматра само као регионални фестивал, већ као место на којем се мери репутација читаве хрватске винске сцене.
Можда је управо зато Винистра данас посебна. Јер, упркос међународним признањима, она није изгубила топлину. И даље у Поречу винари стоје крај својих боца као домаћини за породичним столом, нудећи вино са истом пажњом са којом би понудили сопствену кућу. И у једну такву породицу, не само због вина, већ превасходно због маслина и уља, колега Вјекослав Мадунић и ја били смо примљени као своји. 
Истра тако своју причу наставља и у маслињацима. Као да се вековни медитерански континуитет из црквених мозаика и римских улица, преселио у сребрнасте крошње маслина и мирис уља, тек изашлог из уљаре.
У Новој Васи код Пореча управо такав утисак оставља породица Давора Јукопила, власника бренда Santini, која нас је дочекала не као госте протокола, већ готово као пријатеље куће. У опуштеној атмосфери, уз разговор и обилазак пажљиво негованих маслињака, показали су колико је савремено истарско маслинарство заправо спој знања, дисциплине и дубоког односа према земљи.
Њихови маслињаци, пуни рода и брижљиво третирани, делују готово медитерански свечано – уредни редови маслина на црвеници, светлост која се прелама кроз лишће и осећај да се иза сваког стабла налази много више рада него што се на први поглед види. Сасвим су природно уклопљени у пејзаж у којем се тешко раздвајају природа и култура. Камен, црвеница, ветар с мора и тишина унутрашње Истре, стварају укус који није могуће пренети ван простора из којег настаје.
Породица Јукопил, односно њихов бренд Santini у оквиру компаније Agro Fructus из Нове Васи, последњих година освојио је низ признања за екстра девичанско маслиново уље. На Фестивалу маслина у Загребу 2024. освојили су високо треће место међу више од 300 узорака, са мешавином аутохтоних истарских сорти – белице, рошињоле и пунтоже. Пре тога добили су златну медаљу у Загребу и сребрну у Водицама током 2023, а потом и ново злато у Водицама 2024. године.
Посебно признање стигло је 2025. када је Santini освојио прво место у категорији вишесортних екстра девичанских маслинових уља у Загребу, међу чак 448 узорака. Маслиново уље је породици Јукопил примарна делатност, мада се баве повртарством и гајењем стоке.
Занимљиво је да пажњу нису привукли само квалитет и укус уља, већ и дизајн бренда Santini/Latini. За визуелни идентитет њиховог маслиновог уља студио из Ровиња добио је престижни међународни Red Dot Desing Award, једно од најважнијих светских признања за дизајн амбалаже, често називан и „Оскаром дизајна“. И то није све. Са недавне светске смотре маслинових уља у Јапану стигла је златна медаља за Santini мешавину под називом „Бура“, а етикета њихове боце прглашена је другом најбољом на свету, у конкуренцији 691 излагача. Њихово уље је истовремено уврштено и у Flos Olei, један од најугледнијих светских водича за екстра девичанска маслинова уља, који сваке године бира најбоље произвођаче из различитих земаља, а поред тога имају и медаљу Dubai Olive Oil Competition, где су награђени златом за квалитет уља. То није без значаја.
Овде се боца маслиновог уља доживљава као део културе Медитерана, готово продужетак морског пејзажа из којег долази.Можда је у томе посебност Истре – наслеђе се не завршава у прошлости. Оно траје кроз камен углачан вековима, у чаши вина и зеленозлатним капима маслиновог уља које у себи носе исто сунце под којим су некад ходали Римљани, Византијци или Млечани.