Д. Јанојлић
Народна библиотека „Радоје Домановић“ у Рачи Крагујевачкој уприличила је у Културном центру представљање књиге др Малише Станојевића „Документи огледала прошлости“, чији је издавач.
Овим делом угледног ствараоца и великог познаваоца историје књижевности, у значајној мери обогатила је сопствену завичајну збирку. Аутор свакако спада у оне посленике културе који оним што је учинио и постигао у свом радном веку ( пензију дочекао на Филолошком факултету Универзитета у Београду) свакако може стати у ред личности о којима пише у новој књизи.
Станојевић је, на пример, бавећи се животом и делом Радоја Домановића, обзнанио ново читање овог још недостигнутог мајстора сатире, рођеног у Шумадији. Његовом заслугом, да подсетимо, на високом нивоу обележена је стогодишњица смрти овог српског Карла Крауса, како га је својевремено назвао Мирослав Крлежа. Успео је да сачини зборник текстова посвећених животу и делу гласовитог писца под насловом „Лако перо Радоја Домановића“, приреди његова сабрана дела и организује промоцију у Крагујевцу.
О књизи "Документи огледала прошлости" на књижевном матинеу прошлог четвртка, пред одабраном, пажљивом и знатижељном публиком, говорила су два универзитетска професора: др Слободан Лазаревић и др Душан Живковић. Они су њену садржину сагледавали и потписали као рецензенти и, уз аутора, обезбедили висок интелектуални и академски ниво промоције. У свему томе не може се занемарити ни допринос доскорашње директорке поменуте библиотеке Катарине Павловић, па ни Сање Вељковић која је читала одабране фрагменте из поменуте књиге.
Тон овом догађају свакако је уводним напоменама дао сам аутор говорећи да књига отвара многа питања из културе сећања и изнова покреће разговор о догађајима, умним људима и њиховим делима, оживљавајући идеје о стваралаштву. Истакао је да је пишући ове студије учинио напор, заправо покушај, да се приближи њиховим духовним световима , који су у неким моментима надохват руке, а понекад удаљени у сфери науке, историје, књижевности, доступни само путем тумачења и раскривања мисаоних склопова и значења.
-Идеја у „огледалу прошлости“ је настала промишљањем о времену, о земаљском, о ономе што је остваривано постојањем, посвећено великим подухватима, на ползу народу, јер личности о којима сам писао су све своје умеће, вештине и способности посветили народу у најширем смислу те речи, као национални и допринос човечанству, самосвојним космополитизмом у борби за добра која ће да красе човеков корачај у развоју друштвених односа – рекао је др Малиша Станојевић.
У композицији књиге, стварајући окосницу линије повезивања, след је настао као природни ред, остварљив у три правца. Од Раче према некада престоном граду Крагујевцу, додирујући на кривудавом и узбрдном путу тачке почетка постања - с леве стране, село Сипић ( историчар академик Драгољуб Живојиновић, учитељ с краја 19. века Василије Марковић); с десне стране преко Виска, село Велико Крчмаре (историчар академик Панта Срећковић, историчар мр Дејан Обрадовић); с леве стране, на исправљеном путу, село Мало Крчмаре (хелениста др Миодраг Стојановић, књижевни историчар академик др Војислав Ђурић, преко пута Записно дрво – храст, некад разгранат и амблематски белег на хоризонту, потом под теретом времена сломљен, пао и заравњен са земљом); с леве стране село Војиновац (теоретичар књижевности и сликарства др Слободан Лазаревић) и пре него што се изађе на трасу пута Београд - Крагујевац, паралелни пут и село Јарушице (писац српског реализма и сатиричар Радоје Домановић). Други правац кретања у књизи је према Тополи. На неколико километара од Раче је село Вишевац (родно место Вожда Карађорђа Петровића). Трећи пут, вијугаво води за Паланку и Смедерево: село Бошњане (академски вајар Славомир Милетић) и обриси Цариградског друма којим су се до Београда и Цариграда кретали каравани, војска, драгомани, путописци, разнородни људи.
И пре него што се затваре корице књиге две студије употпуњују слику концепта фрагмената и целовитих погледа, студије и осликавање два портрета (књижевни историчар др Димитрије Вученов и лингвиста др Душан Јовић).Ово мапирање спаја слику која уздиже дух староседелачке интелектуалне мисли и показује корене и пејзаж слободарске и раскриљене Шумадије.
Детаљ са промоције књиге у библиотеци „Радоје Домановић“ у Рачи Крагујевачкој
Излагање првог представљача и рецензента др Слободана Лазаревића, који је са колегом по академској титули др Станојевићем својевремено припремио обимну књигу „Епохе и стилови у српској књижевности (19. и 20. век)“ имало је снагу есејистичког приступа с нагласком на домете и значај истраживачког дела насловљеног „ Документи огледала прошлости“.
Доктор Лазаревић је истакао да је др Малиша Станојевић, пишући ову обимом невелику, али значајну и надасве занимљиву књигу, посегао за необичном и ретко примењиваном методом њеног обликовања. Он не излаже једну историју само једне средине, нити пак само једног човека, он не прича ни једну причу, већ пише о томе шта говори сам живот. Отуда је и највећа врлина овог о г л е д а л а што открива да је живот конвенција, као што је и историја конвенција, али такође и прича.
-Не случајно, напротив лукаво и домишљато, аутор почиње своју књигу о њему омиљеном хероју Карађорђу, а затвара невероватним подацима о Цариградском друму у 19. веку, чиме симболично жели да предочи како је испредање једне историје, и једне приче, заправо талас, где се сваком читаоцу чини да само он може сагледати крај – казивао је др Лазаревић. – Да би појединца Карађорђа и већи број личности на гласовитом друму одредио у временском и просторном контексту, др Станојевић се морао упоређивати са великим претходницима, њиховим савременицима и њиховим следбеницима. Био је то тежак и сложен задатак, утолико тежи уколико је личност о којој пише већа по својим стремљењима и свом делу. И баш ту, у том клупку, находи се и већ наречена проницљивост истраживача. Он није дозволио да се клупко креће ношено сопственом инерцијом, већ је кретање усмеравао на тај начин што је нит по нит, конац по конац, размотавао и одмотавао унутрашњу драму живљења личности, јунака, писаца, научника, уметника које је посматрао у огледалу њихових времена, али и вечности свеколиког човековог живота.
Доктор Лазаревић је нагласио да је аутор разумео како је било неопходно пружити се као сенка у све њихове кутове са истим њиховим несигурним ходом и њиховим повијеним и подигнутим раменима и тек онда као какву фикс-идеју пратити како из своје мале, скромне забити полазе у свет да тамо ткају шару, резбарију и сањарију на разбоју својих стваралачких имагинација. Већ поменуто клубе није само омогућило аутору да ухвати ритам корака са једном сложеном темом, да проницљиво анализира и искаже нешто, не само о својим личностима које су запоселе о г л е д а л о, него и о нама и о свим нашим огледалима које слободно можемо означити као време. Време њихово и наше или оно Платоново у коме је време само покретна слика вечности? Пажљивом читаоцу не може измаћи како наречено клубе у свом кретању, у свакој равни Станојевићеве књиге, по оцени др Лазаревића, прераста у више симболичко значење, па у наставку додаје да је посебан квалитет ове књиге у томе што већ у првом слоју казује какве су личности у њој, које нису само делатне, већ су и врсни хероји и јунаци, јер су могли, знали и умели да на питање егзистенције одговоре стварношћу у којој су живели и како су је видели од Карађорђа, Панте Срећковића, Војислава Ђурића, Радоја Домановића, па све до Миодрага Стојановића и Душана Јовића.
-У приказу ове књиге имам потребу да захвалим др Малиши Станојевићу што нам је подарио ово дело, а издавачу, библиотеци „Радоје Домановић“ у Рачи на одлучности да га у годинамa танких и све тањих буџета за културу, објави. Изгледа да за све нас па и за Рачу и њену библиотеку и др Малишу Станојевића, још није дошло вече свих дана, а такође ни дан свих вечери – завршио је др Лазаревић.
Други представљач др Душан Живковић је изнео да је др Малиша Станојевић један од ретких људи које познаје, који уме и жели и да брани и да гради. Томе је додао да је познавао неке људе у средњим годинама који су знали да граде, али нису умели да одбране.
-То што познајемо др Малишу Станојевића, то је и наше богатство. Да кажем, питање је да ли би било Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, а и какав би то био факултет, да није било његовог залагања. Велика ми је част да сам данас овде и кад је у питању наш факултет рекао бих да Крагујевац није испостава Београда. Није потребно бранити идентитет када помислимо да је угрожен, него га треба бранити у сваком тренутку, дакле и кад јесте и кад није угрожен и изграђивати га. То др Станојевић итекако добро зна. Мени је у неком организационом делу заиста била част да учим од њега у једној опуштеној, духовитој и академској атмосфери.
Доктор Живковић је подвукао да Станојевићева књига представља јединство различитости, додајући да њен наслов упућује и на научне и на есејистичке амбиције. Документи прошлости управо упућују на научне амбиције, док огледало прошлости представља метафору. При том треба имати у виду да је она намењена ужим стручним, научним и најширим круговима. Оваква књига, по његовом виђењу, не може да стоји само у једној сфери, дакле мора бити универзална да би означавала одбрану и изградњу. Књига, како и сам аутор каже, настоји да осветли људе и догађаје, јер прошлост није прошла, она траје. Аутор се бави и појмом историјског времена. Др Станојевић је указао на нешто што је феномен, а што није довољно проучено у нашој науци, књижевности, културологији, може се рећи и у историји уопште.
Разговор о књизи завичајног ствараоца, др Малише Станојевића, без сумње, био је велики догађај у Рачи Крагујевачкој и својеврстан прилог порукама књиге „Документи огледала прошлости“.