Вила "Љубица" (фото: Слободан Марковић)

Пише: Мирослав Буца Живановић

Једина вила у предратном Аранђеловцу зидана да њени станари,  једанаесточлана породица генерала Војислава Марића и супруге Љубице, у њој сачувају своје животе (а не да проведу удобан живот) у потпуности испунила своју мисију. Како је генерал, научен да штити и сачува победнички сој и елиту српске војске, применивши одбрамбену доктрину у Другом светском рату, сачувао породицу и многобројне пријатеље, који су налазили склониште у вили-„тврђави“ у Сеничанима.

„Једне вечери последњег мирнодопског лета, генерал Љубомир и Љубица (његова супруга) су у ресторан „Радовић“ (хотел и вила у Аранђеловцу, касније «Зеленгора») извели унуке. Вечерали су у башти, а музика је свирала неку непознату мелодију. Сви су желели да играју, али нису знали кораке. У питању је био нови „ламбет“ плес. На задовољство присутних, један млади пар је показао кораке те једноставне и веселе игре“, уводи нас овом романтичном сенквенцом у предратно стање Аранђеловца Душица Бојић, аутор „Сећања породице и мемоари генерала Љубомира Марића (1878-1960)“ (70. страница) у другом допуњеном издању Историјског музеја Србије 2017. године.

Марићев сценарио спашавања најближег потомства за време рата

Заправо и ово је био део сценарија који је у својој глави, касније ће се потврдити као нека врста генијалне инспиранције генерала, стратегију по први пут опробавао спасавањем, на делу, сопственог најближег потомства у вили специјално прављеној да одговори суровим захтевима ратног преживљавања.

О каквој је породичној кући реч, налазимо у упитнику који је аутор овог текста понудио Надежди Кићановић, власнику дела виле после рата са својом породицом и Војислави Никитовић, унуци Љубомира Марића, генерала и министра војске и морнарице Краљевине Југославије. Према њиховим сазнањима, затим истраживањима Славице Ракић, инжењера катастра Општине Аранђеловац, као и књизи „Сећања породице и мемоари генерала Љубомира Марића (1878-1960) вила „Љубица„ је саграђена 1939. године у улици Стевана Синђелића број 2 у Сеничанима. Испоставило се да је далековиди генерал смишљено уложио новац у овакав објекат, јер му се, на тај начин, пружила прилика да осмисли и комплетира кућу којом би одговрио захтевима ратних (не) прилика. То се потврђује и у „Сећањима породице...» (71.страна)  да је читав распоред  у објекту и оранизацију дворишта осмислио генерал Марић.

Љубомир Марић, генерал и министар војске и морнарице Краљевине Југославије

Бомбардовање Београда 27. марта 1941. године, вратило је Марића са ћерком Војиславом и зетом Алексом Пенићем у аранђеловачку вилу. По договиру, у кућу су одмах дошли њихова снаја Вида, са Мирославом, ћерком, сестрама и мајком. Истог дана придружују им се Љубомирова супруга Љубица, са болесним сином и ћерком.

Унуке разочарао изглед виле - прављене да буде штит за преживљавање

Вила „Љубица”, названа по генераловој жени, коначно је завршена у лето 1939. године. Тог последњег мирног лета у кући се окупила цела породица: Љубомир, Љубица, кћерке, син, снаје, зетови, унуци. Душица Бојић у књизи „Сећања породице и мемоари генерала Љубомира Марића (1876–1960)” наводи да су се унуци разочарали чим су видели кућу. Уместо виле какву су је замишљали у цвећу и дрвећу, дочекала их је четвртаста зграда која је више личила на касарну. Утисак су појачали метални шалони на свим прозорима осим на кухињском, на којем су биле дебеле решетке. Овакву грађевину могао је да осмисли неко ко је готово цео живот провео у војсци. Били су ту и делови дворишта предвиђени за ружичњак, травњак и дечје игре - љуљашке. Није се чекало дуго,  када је почела да се потврђује генералова далековидост.

Први сусрет са ратом породица Марић је доживела већ 14. априла 1941. године  увече, када је у кућу дошла чета регуларне краљевске војске. Марић је брзо преуредио трпезарију у собу за спавање и обезбедио војницима вечеру. Укућани су им омогућили и основне услове за одржавање хигијене. Ујутро су војници напустили кућу и отишли.

Да су мождане вијуге генералове брзо радиле и доносиле плодоносне одлуке сведоче и невероватни догађаји одмах по успостављању власти у Аранђеловцу. Немци су одмах разрезали порез. Сваком домаћинству је наложено да плати 3.000 динара. Због нове куће генералу Марићу је испостављен рачун од 30.000. Пара нигде, а да позајмљује није никада практиковао. Зато је генерал попаковао најнужније ствари. У последњем тренутку, уз четкицу за зубе и бријач, ставио је и орден - Немачки крст, Ред немачког орла, који је као министар војске добио 1938. године.Томе је додао и указ, са  потписом Јоахима фон Рибентропа, министра спољних послова Трећег рајха. Генерал је добро осмислио  свој одлазак са супругом и најстаријом кћерком Вером у немачку команду. Тражио је да види команданта. Гласно и јасно је рекао да нема новац за порез, па је дошао да одлежи затвор. Официр је почео да пише наредбу, када је Марић извадио орден. Немачки официр је само бацио поглед, скочио и салутирао у знак поштовања. Пустио је Марића уз напомену да ће да испитају његово имовинско стање.  Три дана касније Немци су позвали Марића извинили му се и разрезали порез као и осталима. Следило је објашњење да су порез одредили на основу дојава грађана. Показао је прстом на сто прекривен ковертама. Биле су то, наводно, дојаве Аранђеловчана, које шаљу једни против других. За генерала је дојављено да је имућан, да има златне кваке по кући. Ово објашњење поразило је Марића. Дрхтао је од стида и срамоте што је народ тако поступио.

Љубомир Марић и Љубица испред виле у Аранђеловцу (фото: из колекције породице Марић)

Највеће муке под окупацијом биле су у обезбеђивању уредног снабдевања храном. Хранили су се оскудно. Економски део дворишта у домаћинству Марића показао се и те како користан. Генерал је брижљиво бринуо о повртњаку, а потомке је подучавао народним изрекама наводећи да се „родио с мотиком, с њом ће и умрети“. Да би пажњу унука отргао од сурове стварности, учио их је шта и како да саде у баштенским лејама. Одраслим укућанима скретао је мисли са окупације и рата. Како је полицијски час почињао рано, нико није смео на улицу. Зато је Марић, у то време, унуцима давао задатке из математике. Убрзо су се часови претворили у забаву. Када се прочуло да Марић подучава математику, многи Аранђеловчани почели су да му доводе своју децу. Молили су да их генерал „математички поткује“, што је  он радо прихватао. Према сећању 90-годишњакиње Александре Катанић (добро упућене у ратна дешаваља у генераловој породици) у вили „Љубица“ Марић је учио француском језику неколико заинтересованих средњошколаца, међу којима Добрилу Михаиловић и Надежду Кићановић.

Ко је Љубомир Марић-генерал и министар војске и морнарице?

Љубомир Марић рођен је у селу Галовићи, код Косјерића, 18. јануара 1878. године. Завршио је гимназију у Ваљеву, затим и Војну академију у Београду. У Балканским ратовима био је помоћник начелника штаба Моравске дивизије. Почетак Првог светског рата дочекао је у рангу начелника штаба Брегалничке дивизијске области. Током рата је постао начелник оперативног одељења штаба Врховне команде, па начелник штаба Дринске дивизије.

После ослобођења и уједињења, командовао је Корушким одредом, који је чувао границу према Аустрији 1919. године. Постаје начелник у Оперативном одељењу Главног ђенералштаба, па командант Четврте армијске области. Начелник Главног ђенералштаба био је 1935. и 1936. године, а онда постаје министар војске и морнарице. Оставку је поднео 1938. године и пензионисао се. Предавао је на Војној академији и написао више књига из стратегије. Његови мемоари „Ко сам и шта сам био” објављени су тек 2012. године. Умро је у Београду 11. августа 1960. године. Тек 2012. подигнут му је споменик у Косјерићу.
Приликом исхране породице у вили „Љубица“ Марићу је десна рука била супруга чије име је подарио кући. Она је сељанкама из околине давала своје салвете, а заузварт оне њој млеко, брашно, сир, кајмак, јаја. Па и понеко пиле. Сељанке су бојиле салвете у црно и користиле као повезаче, јер је готово свака жена одавде за неким носила црнину.

Вила „Љубица“ - топао дом за четнике и партизане

У кућу генерала Марића долазили су и четници и партизани. Млађима је остало у сећању да је чест гост био Душан Петровић Шане, заменик комесара Шумадијског партизанског одреда. Са генералом је често слушао радио, и то стране станице, што је врло лако могло целу породицу да отера у логор. Ипак, генерал је упорно наставио да пажљиво прати вести с бојишта. На својим картама пратио је ратна кретања. Када је дошло до опсаде Стаљинграда, Марић је само узвикнуо: „Сад су готови!“

Шане се редовно с генералом саветовао око тактике коју би требало да спроводе партизани у Шумадији. Повремено би кућу посећивали и четници, који су се кретали по оближњим селима. И једне и друге војнике укућани су хранили како су знали и умели. Тада су се показале и све предности главне стазе коју је генерал поставио још пре рата. Пролаз од капије до куће утабао је разним грађевинским отпадом, каменом и циглом, како би се што мање блата уносило у делове за становање. О доласцима и одласцима војске укућани су сазнавали препознајући звукове опанака, гумењаша и војничке чизме.

Марићу и ћерки Радмили судили за, наводно, помагање комунистима

Први новогодишњи дан 1943. године могао је да буде кобан по Марића. Четници су га скинули с воза и одвели у Белосавце. Преки суд, коме је председавао пуковник Јеврем Симић, звани Дршка, тада инспектор Југословенске војске у отаџбини, окривио је Марића да помаже комунисте, лечећи њихове рањенике и спасавајући им јатаке.Заправо, генерал је гарантовао за безброј појединца и спасао многе породице из околине Аранђеловца да не страдају без кривице, користећи поверење код Немаца. Како преки суд није располагао стварним доказима, били су принуђени да ослободе окривљеног генерала.

Неколико месеци касније, усред ноћи, зачуо се лавеж пса. Неко је, у тешким цокулама, газио преко „стазе за дешифровање”. Лупање на улазним вратима. Испред њих је стајало неколико наоружаних брадатих војника у шубарама. Генерал их је смирено пустио унутра. Распитивали су се за Радмилу, његову најстарију кћерку. Марић се попео на спрат и довео кћерку и унуке. Најузбудљивији део четничког доласка описан је у књизи „Сећања породице...(86.стр.): „Радмила, старија кћер Љубомирова, пришла је једном од четника и изненадила га питањем: “Чико, да ли ви све радите у име краља и отаџбине?» Овај ју је помиловао и потврдно одговорио. Девојчица је наставила: „Заклињем вас у име краља и отаџбине да ми вратите живу маму!“ Један четник изгурао је Радмилу напоље.Оптужена је за сарадњу с партизанима, што и није било далеко од истине. Требало је да буде погубљена с групом жена. Док је чекала свој ред, један од четника ју је препознао. Отрчао је до команданта и рекао му да је то супруга његовог претпостављеног, пуковника Мишковића и да је немогуће да је комуниста”, док се други четник, присутан при њеном одвођењу из виле „Љубица“ сетио: “Зар би дете једног комунисте усред ноћи могло да се сети краља?“ Радмила се, убрзо, вратила породици.

Породица Марић испред виле „Љубица“1939. године (фото: из колекције породице Марић)

Ускоро је, 1944. године, у Аранђеловцу прст судбине закуцао на Марићева врата. У четничкој мобилизацији покупљен је шеснаестогодишњи Александар Баћа, генералов унук. После савезничког бомбардовања Београда на Васкрс, склонио се код деде и бабе у Аранђеловац. Генерал је преклињао четнике да му не воде унука, јер је кратковид и превише млад за ратовање. Четници нису ни трепнули, па су јуношу прикључили у јединицу Николе Калабића. О судбини Александровој се мало знало. Једино да је током рата умро од пегавог тифуса и исцрпљености негде у Босни.

Рат се завршио, а генерал Марић и његова жена одлучили су да остану у Аранђеловцу. Наставио је да подучава ђаке математику, а често су га представници нове власти звале на информативне разговоре. Мада је Радмила, ћерка Љубомира и Љубице, знала да говори пет страних језика, тешко је налазила посао. Штавише, покушали су да је понизе. Одмах после ослобођења наложили су јој да чисти прометну улицу у Аранђеловцу. Усред посла њу је срео и Душан Петровић Шане. Према „Сећањима породице...“  на питање шта то ради, одговорила је: “Ето, уместо да ми дате орден, ви ми дадосте брезову метлу!“ ( стр.94, антрфиле 154). Радмила је била један од поузданих Шанових сарадника током целог рата. А то је могло да буде кобно по породицу генерала Марића. Марићи су живели свој живот - слободе усред рата! На сваком кораку  су се борили да им је не ускрате!

Прва Живанова љубав становала у вили „Љубица“

„Када смо завршили шести разред, Живан се заљуби у гимназијалку која је била годину дана старија од нас. Она је живела у кући свога деде предратног генерала Марића у Сеничанима. Једне јесење вечери, замоли Живан Милана Попа и мене да му помогнемо да се попне на једно дрво које се пружало уз сам прозор девојчине собе. Понесемо лотру и некако се Живан испење у крошњу дрвета. Додамо му гитару и он крене да пева серенаде. Таман се он распевао, кад отвара се прозор и на његову жалост, уместо девојке, појављује се њена мајка. Изненађен и збуњен, Живан се некако стрмекне низ дрво, али срећом се не повреди и не поломи гитару. Побегнемо сва тројица главом без обзира“, сећа се Александар Станковић, пензионер.(„Стварност“, децембар 2012. године, поводом годишњице смрти Живана Срамандића, највећег оперског певача са шумадијских простора). 

Аутор овога текста, који је и писац наведених редова у часопису „Стварност“, у међувремену је сазнао да је Живан свој вољени инструмент- гитару поклонио Стевану Михаиловићу Стевици, једном од најталентованијих аранђеловачких фудбалера, а да једна од првих заљубљеница његовог срца била Мирослава, унука Љубомира и Љубице Марић, ћерка њиховог сина Александра. Она је у вили „Љубици“ живела од 1952. и за три године, завршила 4, 5, и 6. разред гимназије.
Архитектонски опис виле „Љубица“ 

Сублимирајући архитектуру виле „Љубица“, саграђене 1939. године, Алекса Величковић, мастер инжењер архитектуре, напомиње да је конципирана  као слободностојећи објекат габарита 11 х 9 метара који се састоји од подрума, приземља, спрата и поткровља. Објекат се завршава четвороводним кровом покривеним црепом.  Најупечатљивији елемент архитектонске композиције је улазни трем са аркадама, чији су масивни стубови, као и сокла која опасује кућу, обрађени аутентичним буковичким каменом.

Вила „Љубица“ 3Д формат – аутор Алекса Величковић

У обликовању уличних фасада уочава се утицај позног југословенског академизма. Овај правац је тридесетих година XX века, под снажним налетом све утицајнијег модернизма, претрпео значајне трансформације у односу на изворни академизам. Наведена стилска симбиоза јасно је читљива на вили „Љубици“: улична фасада је монументална и симетрична, али лишена богате декорације и орнамената карактеристичних за класични академизам, што указује на утицај модернизма.

На главној уличној фасади, непосредно испод кровне стрехе, налази се натпис „Вила Љубица“, који је и данас читљив, иако у великој мери избледео. Спољашња столарија је дрвена, бојена у бело, док су застори на прозорима и балконским вратима метални, такође бели, што је типичан детаљ за архитектуру тридесетих година XX века.

Објекат је пројектован да у потпуности задовољи потребе генерала Марића и његове породице. Прситуп  кући омогућен је преко неколико степеника које воде на улазни трем са аркадама и улазним вратима виле.  Централно место у приземљу заузима пространа трпезарија са каљевом пећи, која функционише као главно чвориште и дневни боравак виле.

Врата позиционирана лево од пећи водила су у ходник, а непосредно до њих налазио се улаз у собу Љубомира и Љубице. Даље низ ходник приступа се сервисном блоку који чине кухиња, пространо купатило и издвојени тоалет. Занимљиво функционално решење у кухињи представљао је уградни плакар за судове који је, по угледу на модерне западне трендове, заменио класичну оставу. Између ових просторија налазио се дворишни излаз, као и врата за приступ подруму.

Дрвеним степеништем стизало се на спрат који је организован као ноћна зона са четири собе и тоалетом, при чему централна соба има излаз на велику, отворену терасу изнад улазног трема.

У ентеријеру је примењена јасна хијерархија материјализације: само су репрезентативне просторије – трпезарија и главна спаваћа соба – биле обложене паркетом, док је у свим осталим собама, укључујући и оне на спрату, постављен бродски под, што указује на рационалност и штедљивост при градњи.

Функционалност виле употпуњена је подрумом са избетонираним трапом (лети служио као природни хладњак) и пространим таваном са мансардом, који је, захваљујући природном струјању ваздуха, коришћен као сушара. Архитектонски концепт заокружен је јасним зонирањем парцеле на репрезентативни део са ружичњаком и травњаком за дечију игру и економски део са повртњаком и помоћним објектима, чиме је остварена пуна самоодрживост домаћинства.

Важно је напоменути да приказана 3Д реконструкција оживљава изворни сјај и аутентичност виле Љубица из 1939. године.

 

Вила „Љубица“, данашњи изглед, фото: Алекса Величковић

Нажалост, данашње стање објекта драстично одступа од ове слике. Услед утицаја времена и различитих интервенција током деценија, вила је данас готово непрепознатљива у односу на свој првобитни изглед. Управо зато, овај архитектонски приказ има за циљ да отргне од заборава визију генерала Марића и прикаже архитектонску вредност објекта, која је у реалном простору, нажалост, избледела - завршава свој осврт Алекса  Величковић.