Пишу: Мирослав Буца Живановић и Алекса Величковић
Вила Милана Алексијевића, једна је од ретких у Аранђеловцу, чију су градњу власници започели пре и довршили после Другог светског рата.
Милан донео судбинску одлуку да га одведу у Немачку у логор, а да његов брат остане код куће. Тамо се ожени Немицом и добије двоје деце, које је по ослобођењу тражио, али их није више видео. Враћао се у парк да у њему ужива, господски одевен и носећи шешир на глави. Вила архитектонски мост између две епохе.
Баштован Милан Алексијевић (1901-1970) четврти је власник најмлађе виле коју су сазидали Алексијевићи на Отвореном пољу. У пуној животној зрелости доноси крупне одлуке које су кројиле судбину не само његову, него и целе породице. Када су га немачки војници 1941. године ставили пред дилему да ли Милош да буде депортован у немачки логор, или он, Милан се понудио да понесе тешко бреме злочиначких казамата, а брат остане код куће да брине о породици. Четири наредне године носио је логорашкo одело. 
Милан Алексијевић, први власник виле
Према речима некадашњег алатничара у ФЕП-у, сада пензионера Будимира, сина Милановог, из њему непознатих разлога, његов отац у логору, вероватно са мање дисциплине и више слободе кретања, упозна Немицу, изабраницу свога срца. Склопи са њом брак и добију два детета. Када се после рата вратио у Југославију, супруга му је остала са децом у својој земљи. Милан је покушавао да их преко Међународне организације Црвеног крста пронађе, али се све завршло на томе.
Милан и Добринка добили четири девојчице и дечака
Размишљајући о свом потомству, Милан ожени Добринку (из Јарменоваца) и са њом изроди петоро деце. Четири девојчице: Наталију, Олгу, Анкицу, Драгињу и сина Будимира, који је наследио очеву имовину. Милану пође за руком да настави предратни посао у парку Буковичке бање као баштован у тиму са рођеним братом Милошем и братом од стрица Живком, столаром. Милош је као пословођа организовао и водио посао, а Милан постане бригадир. Способан и вредан, склон баштованству, лако се уклопи одржавајући, улепшавајући и шарајући разним цвећем парк Буковичке бање новим засадима и украсним дрвећем. Због свога умећа градом се пронесе глас међу домаћинима, склоним лепом изгледу дворишта о Милану, па је преузео да их улепшава и одржава примерено њиховим домовима и вилама. Највише пажње је посветио лепоти виле и хотела имућног Хаџи Танасија Думовића (уз сам парк) и вили «Брил» у Сеничанима, где је најчешће одлазио у баштованске походе.
Милан се у браку са Добринком провреднио. Деца су видно променила атмосферу у кући Алексијевића. Иначе, Милану и Добринки је 1947. година донела два незаборавна животна догађаја. Довршавају зидање виле, започето пре рата и добијају сина Будимира, будућу главу породице. Двоструко славље им је дало нови елан да наставе да увећавају породицу и материјално благостање. Будимир се сећа: „Као домаћин Милан је био како се само пожелети може. У породици је направио лепу атмосферу међусобне љубави и разумевања. Сви смо га уважавали, јер је био строг и правичан према деци. Мајка се брижно савијала око деце да смо нахрањени, чисти и опрани. Нас петоро смо се лепо слагали. Једном речју били смо срећна породица. Отац и фамилија су се помагали и уживали међусобно поверење. Уосталом, са стричевима је радио заједно и били су нераздвојни. Знали су се у душу. То су јавно показивали и важили као пример добрих фамилијарних односа, које су чували као зеницу ока. Свих се радо сећам и прија ми када су ми у мислима. Онда ми је испуњен дан“, у даху изговара Будимир.
Милан је најзад почео да живи пуним плућима. Када је био при парама, није их трпао у сламарице или какво скровито место у кући. Одлазио је у познате аранђеловачке кафане, а око њега се, по правилу, скупљало повеће друштво. Милан их је чашћавао и стварао пријатну атмосферу расположених и веселих пријатеља. Био је радо виђен гост, који се није устезао да галантно части и послугу у кафанама.
После рада Милан се враћао парку - да шета и уживају у лепоти
По великодушности и каваљерству Милана су памтиле не само аранђеловачке, него и велеградске даме. Њима је давао и срце и душу. Њему и његовом брату Милошу парк Буковичке бање је служио да негују баштенске леје прелепим цвећем. У слободно време враћали су се парку да дотерани шетају и обучени у модерна грађанска одела. Носећи шешире остављали су господски утисак уживајући у лепоти, коју су стварали са својим баштованима.
После рата испостави се да Милан дубоко у себи носи клице љубавног пустолова. Не само да је са братом Милошем поклањао лепотицама раскошне букете цвећа, него им се удварао и обећавао љубавне авантуре. Многе жене су се лепиле на његове шармантне приче. Како Будимир каже отац га је често водио у Београд под изговором да му нешто поклони и у шетњи уживају у куглама сладоледа.
-Пре него што ме одведе у престоницу, имао је шаљив увод. Пецкао ме је: Хајде, немој да се за(...)баваш! Хоћеш да ти тата купи нешто на бувљаку?“ Онда смо одлазили у Београд. Мада сам имао десетак година, отац ме је остављао да сам шетам улицама и булеварима престонице под разним правдањима. Када бих га питао кад се враћа, одговарао би ми: „Не бој се, шетај дуже. Нећу се одмах вратити.“ По повратку, расположени отац ме је додатно чашћавао новим поклонима. Купи ми панталоне и сладолед у корнету – забележили смо Будимирове речи.
Будимир Алексијевић, наследио очеву кућу
Будимир у причи са супругом Анђелком, радо се сећа да је у јеку туристичке сезоне, долазило много туриста да се гостирају у вили. Када су испунили све собе и одељења у кући, њих седморо укућана су своје лежајеве смештали широм дворишта. Деци је било занимљиво, јер су све схватали као игру, гледајући ведро небо испуњено звездама.
Предратна визија сачувана у послератном времену
Уздижући се степенасто изнад виле Живка Алексијевића, налази се вила Милана Алексијевића на Отвореном пољу. Милан, Живков брат од стрица, започео је изградњу своје виле 1940. године, у исто време када се градила и суседна Живкова вила. Међутим, вихор Другог светског рата прекинуо је радове, па је кућа у потпуности завршена тек 1947. године.
Рат „украо“ седам година градње вили
Управо тај временски распон чини овај објекат посебним, јер представља својеврстан архитектонски мост између две епохе. Упркос промени друштвеног система и тешким послератним годинама, Милан је остао доследан првобитном пројекту, сачувавши предратни бањски и грађански дух и естетику коју је неговала његова породица.
Илузија идентичне спољашњости
Посматрана спреда, Миланова вила ствара савршену илузију да је потпуно идентична Живковој. Задржан је исти визуелни идентитет који повезује ова два објекта: карактеристичан нагиб четвороводног крова и прецизно позиционирани симетрични оџаци. Испоштована је и локална градитељска традиција употребом масивног буковичког камена у приземљу, који даје објекту чврстину, док се на њега наслања спрат зидан од једне и по опеке, дебљине зида 38 центиметара.
И приступ горњем нивоу решен је на идентичан начин као на Живковој вили, преко карактеристичног спољашњег степеништа и терасе. Ипак, чињеница да је кућа смештена на падини непосредно изнад Живкове виле, носила је са собом и један просторни недостатак, јер је превелика близина доњег објекта заклањала отворен панорамски поглед на варош.
Економичнија верзија истог градитељског модела
Међутим, главна специфичност овог објекта открива се тек када се сагледа његова основа. Иако предња фасада сугерише велику квадратуру, Миланова вила је значајно ужа у унутрашњости. Сам стамбени део је изразито правоугаоног облика, габаритара 13 x 5 метара, док заједно са припадајућом терасом и спољашњим степеништем заузима простор од 13 x 7 метара. За разлику од Живкове куће, где се из централног предсобља улазило у четири собе (две са леве и две са десне стране), овде је примењено рационалније просторно решење пројектовањем по једне собе лево и десно. У складу са том мањом основом и улазна тераса на спрату је знатно скромнијих димензија. Вероватно је позиција виле, смештене непосредно изнад Живкове куће која је заклањала поглед на варош, била један од главних разлога што се одустало од градње веће терасе.
Оваква организација простора најбољи је показатељ флексибилности „типске“ варошке градње тог времена. Градитељи су вешто успели да репрезентативну спољашњост прилагоде мањим габаритима, чиме је кућа постала економичнија и практичнија. Са друге стране, и поред редукованог простора, она није изгубила своју намену и привлачност. Горњи спрат виле је, у духу локалне традиције, такође био коришћен за издавање бањским гостима па је Миланова вила успешно задржала и свој господски изглед и економску функцију.