ДТ
Ни после 85 година нико не зна ко је украо уметничке слике знаменитог српског сликара Лукијана Бибића, које су украшавале „Салу кнежева“ уочи Другог светског рата.

Лукијан Бибић (1898, Сремска Митровица – 1962, Београд) је монашки постриг примио уочи Првог светског рата у београдском манастиру Раковица, где данас почива патријарх Српске православне цркве Павле. Са добровољцима чете мајора Војислава Танкосића, као војни свештеник и болничар, прошао је голготу српске војске до Крфа и учествовао у пробоју солунског фронта и ослобађању Србије.

Уметничко-занатску школу у Београду похађао је од 1919-1924. године, на Академији ликовних уметности у Прагу био је од 1925-1927. године, у класи професора Карла Кратнера, а на париској Сорбони наставио је студије уметности и усавршавао се у Школи музеја у Лувру. У Холандији, Данској и Португалији проучавао је дела старих мајстора у најпознатијим музејима.

После повратка у Београд 1932. године, комбиновао је традиоционални православни иконопис и академски реализам са чешких и немачких студија у украшавњу српских храмова. Бибићев најзначајнији допринос видљив је и данас на деловима олтара и иконама које је урадио.

Први радови санације „Старог здања“ обављени су у периоду од 1932-1934. године (педесетак година после доградње бочних делова на овом објекту, у предзадњој деценији 19. века). Тада је Краљевска банска управа Краљевине Југославије предала у закуп „Старо здање“ чувеном угоститељу Михаилу Ј. Радовићу, који је био власник и ресторана „Зеленгора“.  У примопредјној документацији (коју је потписник овог текста пронашао и ископирао у Архиву Војводине у Новом Саду, током истраживања од 1985-1989. године) налази се и следећи реверс:

Реверс са пописом слика које су се 19. септембра 1934. године налазиле у „Старом здању“

На овом реверсу (који је објављен у књизи „Доградња Старог здања за време Дунавске бановине (1929-1941) – избор из докумената, чији су издавачи 2019. године били аранђеловачка „Стварност“ и Архив Војводине у Новом Саду), нема ни једне слике Лукијана Бибића. То указује да је слике са портретима српских војвода из Првог и Другог српског устанка, као и са ликовима владара династија Обреновић и Крађорђевић, Бибић урадио за „Салу кнежева“ после 1934. године.

Најзначајнији документ који је пронађен у Архиву Војводине јесте „Списак слика у великој сали Старог здања предатих, односно примљених између претставника Штедионице Дунавске бановине и комисије Кр. Банске управе у Новом Саду на основу одлуке VI. број 9814/41“:

Списак уметничких слика, од 15. марта 1941. године

У овом документу је назначено да се уметничке слике налазе у „великој сали“, односно „Сали кнежева“ према новијем називу (највероватније од 1965. године, када је аранђеловачки сликар Александар Алек Ђоновић осликао Милоша Обреновића и Карађорђа и шест војвода из Првог и Другог српског устанка, док портрета каснијих владара из обе, комунистима омражене, династије није било). Није наведено и да је аутор тих слика (са списка од 15. марта 1941. године) био баш Лукијан Бибић.

Међутим, у „Записнику о примопредаји непокретности и покретног инвентара Буковичке бање од стране Штедионице Дунавске бановине КБУ Дунавске бановине“, два дана касније, 17. марта 1941. године, написано је следеће: „У великој сали Старог здања налазе се 10 комада слика на платну разних портрета израђених од сликара Лукијана Бибића. Ове портрете комисија није завела у инвентарски обрачун , јер у садањем моменту постоји спор између Штедионице Дунавске бановине у погледу откупа свих слика. Комисија Банске Управе прима све у овом записнику неведене објекте и инвентарне предмете и у смислу одлуке Кр(аљевске) Банске Управе VI. број 6901/41 од 11. фебруара 1941 предаје све наведене објекте и све наведене инвентарне предмете на руковање Парађанин Душану благајнику Буковичке бање као одређеном одговорном руковаоцу“.

Дакле, на основу ових докумената, чији оригинали се и данас налазе у Архиву Војводине у Новом Саду, у потпуности је јасно да су се у „Старом здању“ (великој, односно „Сали кнежева) налазиле слике Лукијана Бибића. У пописима из 1945. године (када је Краљевска банска управа, односно Штедионица Дунавске бановине, као управљач Буковичке бање, престала и формално да постоји) нигде се не помињу слике Лукијана Бибића. 

То указује да су током Другого светског рата украдене из „Старог здања“. Као највећа сила, најзаинтеросованија за пљачку културног блага, најизвесније је да су то могли да ураде Немци. Опљачкали су и „Тајну вечеру“ са Опленца, која је враћена после Другог светског рата на тражење социјалистичке Југославије на Опленац. Вероватно су и слике из „Старог здања“ нестале у пакету. 

Када се потписник овог текста, као млади новинар, распитивао о судбини аранђеловачког инвентара пре Другог светског рата (па и у разговору са Урошем Парађанином, првим директором Туристичког савеза у Аранђеловцу, сином Душановим који је 1941. обављао послове благајника Буковичке бање) одговори су били, углавном, адресирани на „ослободиоце 1944“, о чему смо и ми писали у „Стварности“ од 1990-1992. године.

Када се потписник овог текста, као делегат у Већу удруженог рада Народне Скупштине Републике Србије (1989-1990) распитивао о несталом благу Карађорђевића (о несталим сликама Лукијана Бибића из „Старог здања“ Драгољуб Јанојлић, новинар „Политике експрес“ објавио је неколико текстова о томе) многи су желели да о томе „разговарају“, како би проверили колико и шта потписник овог текста зна. Један од њих био је и Алекса Капичић (конзул у Шведској, једини није био у амбасади кад је убијен Владимир Роловић), рођени брат Јове Капичића (оснивача Голог отока, чији је управник у изградњи био Јарменовчанин Слободан Крстић Уча). Алекса Капичић је помињао „биљурно огледало Карађорђевића“ које је купио на некој аукцији у свету, а детаље ћете моћи да читате у будућој књизи потписника овог текст с називом „Промаја под Букуљом“ (а промаја је – менталитет, као усуд са све лоше што нам се дешавало, односно што нам се и данас дешава).

Како је Општина Аранђеловац већ пет година власник „Старог здања“ (чиме се дичи овдашња већинска коалиција), поготово у очекивању избора извођача радова реконструкције „Старог здања“ по недавно расписаном јавном позиву, требало би да се, уз подршку локалних институција културе и државних органа, позабави и темом проналажења и враћања покрадених уметничких слика Лукијана Бибића на место где су и биле, у „Старо здање“ у велику салу, односно  „Салу Кнежева“.

За почетак могло би ново руководство старе коалиције да затражи слику „Хајдук Вељко“ из Музеја Крајине у Неготину и „Милана Топлице“ из Војног музеја у Београду (једине слике које су остале у Србији, односно Југославији после 1941) да се нађу тамо где их је Лукијан Бибић и поставио – у „Старо здање“. 

Препоручујемо Вам, драги читаоци, да погледате и следећи видео-запис о Лукијану Бибићу.

https://www.youtube.com/watch?v=cgK567KFk2I

Извор: YouTube, „Репродукција радова Лукијана Бибића на видео снимку Драгана Цветановића“, преузето 7. августа 2026. године