еС
У Малој галерији у Аранђеловцу синоћ је отворена изложба радова Руже и Раје Николића – омаж њиховом заједничком стваралаштву.
Ову изложбу, коју ће посетиоци моћи да виде до 11. новембра, отворила је уредниц а културне рубрике Портала Е СТВАРНОСТ Љиљана Стојановић, чији текст објављујемо у целости:
РУЖА И РАЈА НИКОЛИЋ
Ружа и Раја Николић нису само двоје уметника чији се стваралачки путеви преплићу у керамици, скулптури и истраживању материјала. Они су људи чији је заједнички живот био својеврсно уметничко дело, стварано деценијама, стрпљиво, с поверењем, разумевањем и љубављу према стварању.
Постоје, свакако, уметнички путеви који се могу пратити кроз дела, изложбе, награде и записе о времену у којем су настајали. А постоје и они чија се пуна вредност открива тек када се, иза уметничког дела, препозна живот. Живот посвећен стварању, истраживању, разумевању и непрекидном дијалогу са материјалом, али и са људима.
Такав је стваралачки пут Руже и Раје Николића.
Детаљ са отварања изложбе
Њихова уметност настајала је у сусрету различитих сензибилитета, знања и искустава. Раја, вајар, сликар и керамичар, трагао је за формом, њеном унутрашњом снагом и односом према простору. Ружа, технолог, научник и уметница, истраживала је могућности керамике, њене структуре, боје и површине, отварајући нове просторе уметничког израза кроз експериментисање глазурама.
У том сусрету науке и уметности, обликовања и истраживања, настала је посебна стваралачка целина. Не као одрицање од индивидуалности, већ као њено обогаћивање. Свако од њих имао је свој уметнички језик, али су обоје говорили истим језиком – језиком стварања.
Раја - скулптура као обележје простора
Раја Николић, један од значајних зачетника модернистичке скулптуре у Аранђеловцу, оставио је траг у простору који превазилази границе галеријског излагања. Скулптуре у камену, керамика, рељефи, цртежи и слике сведоче о уметнику који је непрекидно истраживао могућности форме. Посебно место у његовом стваралаштву заузимају скулптуре намењене јавном простору, у којима уметничко дело постаје део свакодневног живота, сусрет човека и простора, природе и обликоване материје.
Када је 1960. године у парку Буковичке бање постављен „Обелиск 1“, настао у венчачком мермеру, започело је његово поглавље у модерној скулптури. Шест година касније, на првом сазиву симпозијума скулптуре „Бели Венчац“, настао је „Обелиск 2“. Ова дела, различита у свом обликовању, повезује трагање за монументалношћу које не почива само на димензијама, већ и на унутрашњој енергији форме. У Ташмајданском парку у Београду налази се његов монументални мозаик, површине око 100 квадратних метара, са мотивима морског живота, а у Бачкој Тополи, на пољопривредном добру „Панонија“, оставио је траг у зидном муралу од бакра и керамике. И на песку ка Светом Стефану у Црној Гори заискрила је први пут клица апстрактне скулптуре у ондашњој Југославији. Та дела, расута у различитим амбијентима, повезују уметност са простором и свакодневним животом, потврђујући да скулптура и мозаик могу постати део колективног памћења.
Раја је умео да камену, на изглед непокретној и хладној материји, подари живот. Његове скулптуре не остају затворене у сопственој форми. Оне успостављају однос са простором, са светлошћу, са пролазником. Постају део амбијента, али и знак једног времена и уметничког немира који никада није престао.
Његов стваралачки пут обухватио је и уметничку керамику, сликарство и цртеж. Управо цртежи и акварели из 50-тих година прошлог века, који се овом приликом први пут представљају јавности, откривају још један, мање познат слој његовог уметничког бића. У њима се може препознати она иста радозналост, непосредност и слобода израза који ће касније обележити и његове скулптуре.
Ружа - наука отворила нове просторе уметности
Ружа Николић, технолог по струци, своје професионално искуство градила је кроз истраживања у области техничке и уметничке керамике, посебно глазура, у којима је спојила научно знање, технолошку прецизност и изузетну уметничку сензибилност.
Њено стваралаштво почива на разумевању материје, али се не завршава у границама научног сазнања. Напротив, управо је знање постало полазиште за истраживање непознатог.
Глазура, та танка површина која керамици даје боју, сјај, текстуру и завршни карактер, у Ружином раду постаје много више од завршеног поступка. Она постаје простор уметничког експеримента, место на којем се сусрећу хемија, температура, време и непредвидивост.
У њеним истраживањима глазуре препознаје се стваралачка храброст да се познато преиспитује, да се траже нови поступци и откривају могућности које материја тек треба да покаже. Ружа је своје технолошко знање надоградила уметничким језиком, а њени експерименти оставили су траг и у уметничкој и у примењеној керамици.
Посебно место у њеном раду заузима оснивање Керамичке експерименталне радионице, простора у којем су се сусретали еминентни уметници из Југославије и света.
Радионица није била само место рада, већ и простор размене искустава, идеја и различитих уметничких поетика. У њој се керамика потврђивала као медиј отворен за истраживања, дијалог и нова сазнања.
Такви простори имају посебну вредност у историји уметности. Они не стварају само појединачна дела, већ подстичу уметничке сусрете, шире границе сазнања и омогућавају да се искуство једног уметника пренесе другоме.
Ружин допринос није само у њеним остварењима, већ и у простору који је, заједно са Рајом, отворила за друге.
Двоје уметника – један стваралачки свет
Године заједничког живота и рада Руже и Раје Николића нису биле само време у којем су се развијала два уметничка опуса. Биле су и време у којем је настајао један особен стваралачки свет.
У њему су се сусретали вајарство, керамика, технологија, истраживања и породични живот. Уметнички рад није био одвојен од свакодневице, већ је постао њен природни део. У тој повезаности, у међусобном повезивању и поштовању, налазила се снага њиховог заједничког стварања.
Њихова дела сведоче о тој блискости на различите начине. Ружине самосталне керамичке форме – вазе, други тродимензионални облици и тањири – показују њен индивидуални уметнички израз. Рајине скулптуре, цртежи и акварели откривају ширину његовог стваралачког интересовања. А поједини радови, попут керамичких маски, настали према цртежима њихове деце Милене и Марка, представљају непосредан сусрет њихових уметничких језика. Раја обликује, Ружа глазира.
У таквим делима препознаје се нешто више од сарадње. Препознаје се поверење у стваралачку руку другога, у његову идеју и осећај за материју.
Управо зато ова изложба није само представљање појединачних радова. Она је омаж заједничком стваралачком путу, дугим деценијама рада, истраживањима и међусобном надахнућу.
Изложба као сусрет са трајањем
Радови представљени у Малој галерији отварају различите просторе сећања и уметничког искуства. Пред нама су Рајини цртежи и акварели, као и скулпторална остварења која откривају суштину његовог стваралачког интересовања.
Ружини радови од керамике сведоче о њеном самосталном уметничком изразу, о истраживању форме и површине, о сусрету научног знања и уметничке интуиције.
Заједнички радови, настали у породичном и стваралачком окружењу, посебно осветљавају њихову повезаност. Они нас подсећају да уметност не мора увек настајати у осами. Понекад је њена највећа снага управо у дијалогу, у заједничком трагању и у способности да се различитости препознају као вредност.
Ова изложба зато представља више од погледа на стваралаштво двоје уметника. Она је сусрет са једним временом, са начином живота у којем је стварање било неодвојиво од свакодневице, са уметничким и људским вредностима које су се преносиле и чувале деценијама.
Оно што остаје иза уметничког дела
Ипак, када говоримо о Ружи и Раји Николићу, не можемо се зауставити само на њиховим уметничким остварењима.
Постоји нешто што се не може пронаћи у каталозима, биографијама, новинским текстовима или телевизијским емисијама. Нешто што припада непосредном искуству људи који су их познавали.
Њихова изузетна људскост.
Били су људи отвореног срца, спремни да саслушају, разумеју, помогну. Њихова емпатија није била издвојена особина, нити нешто што се показује само у посебним приликама. Она је била део њиховог свакодневног односа према људима, део њиховог карактера и начина на који су живели.
У њиховом дому и стваралачком простору, уметност није била затворена у границе личног успеха. Она је била разлог за сусрет, за разговор, за размену. Њихова пажња према другима, њихова топлина и непосредност остављали су траг који је, за оне који су их познавали, подједнако драгоцен као и њихова уметничка дела.
Као неко ко их је дуго познавао и био им близак, осећам да је важно да се и тај део њихове заоставштине сачува. Јер уметност јесте оно што остаје пред очима и у записима, али људскост је оно што остаје у људима. У њиховом заједничком животу било је и оних малих, готово ритуалних обичаја које не бележе уметничке монографије, али које животу дају његову посебну пуноћу. Сећам се како су само делили огроман камени сто на пола; лево - Рајина разбарушена и неуредна половина и десно - Ружин савршено сређен радни простор. На столу увек неко цвеће и поглед кроз велики стаклени прозор на башту, дрвеће и небо.
Пуних десетак њихових задњих година живота, готово без изузетка, заједно смо гледали све мечеве Новака Ђоковића. Његове победе дочекивали смо са радошћу која је надилазила спортски резултат, а поразе са вером да ће следећи пут бити другачије. У тим тренуцима Ружа је износила своју вишњевачу, пиће које је сама справљала, и чаше би се подизале у част нове победе – или оне која тек треба да дође.
Наздрављали смо и када би Новак побеђивао и када би изгубио. Јер није било важно само победити. Важно је било веровати, радовати се и бити заједно.
Данас када се присећам тих тренутака чини ми се да у њима има нечег дубоко симболичног. Као да се и у тој малој кућној свечаности, у чашама вишњеваче и заједничкој радости, били садржани њихови погледи на живот: вера у човека, истрајност, оданост и способност да се радост дели са другима. Способност да се стваралачки немир претвори у дело, научно знање у уметничку слободу, а животна блискост у међусобно надахнуће. И да се, уз све то, сачува оно најдрагоценије – отвореност према другом човеку.
И вечерас, пред њиховим радовима, не сусрећемо се само са уметношћу Руже и Раје Николића. Сусрећемо се са њиховим животом, са њиховим временом, са траговима које су оставили у простору, у уметности и у људима.
Зато је ова изложба омаж њиховом стваралаштву, али и њиховој људскости.
Она је подсећање да уметност траје кроз дела, али и кроз доброту оних који су је стварали.
А такво трајање и сећање – оно што повезује уметност, живот и човека – остају заувек у нама и онима после нас.