АТ
Ратовао 1991. као тенкиста на вуковарском ратишту, а наставио својеврсно ратовање за опште добро грађана Аранђеловца.
Годинама активан у друштвеном животу града под Букуљом, посебну пажњу у минулих годину дана привлачи Раковићево ангажовање за примењивање државних закона и општинских прописа у организовању јавне раправе грађана приликом усвајања битних одлука за живот Аранђеловчана. Нажалост, грађане општинска власт и даље не жели ништа да пита, иако их на то обавезује и Закон о локалној самоуправи и Статут општине Аранђеловац.
-Надам се да ће се мојим захтевима за организовањем јавних расправа придружити како удружења грађана, тако и житељи аранђеловачке општине. Још увек верујем у државне органе Републике Србије и очекујем да ће ускоро општина Аранђеловац, под притиском надлежних установа у Београду, почети да уважава право грађана да кажу своје мишљење у јавним расправама о важним темама. Чуће се ускоро глас грађана приликом усвајања буџета, одлучивања о инвестиционим улагањим и финансирања удружења грађана на подручју аранђеловачке општине – уверен је Раковић.
Допис Александра Раковића члановима Општинског већа, од 22. децембра 2019. године
Данас су се Раковићевим захтевима за поштовање права грађана Аранђеловца да се чује и њихов глас, а не да све буде само онако како хоће општинска врхушка, придружила и два удружења грађана: „Радник није роб“, које у јавности представљају Саша Стошић и Иван Ивановић (некадашњи радници „Индустрије електропорцелана“) и „Павле Бакић“.
Допис Удружења „Павле Бакић“ Канцеларији за сарадњу са цивилним друштвом Владе Републике Србије, од 10. септембра 2020. године
Када би грађани Аранђеловца, било у оквиру удружења или појединачно, имали прилику да учествују у јавним расправама о свим важним питањима о којима одлучује скупштина општине Аранђеловац, онда се сигурно не би дешавало да одборници само аминују све што је у дневном реду. А уколико се и чује неки другачији глас то буде без икаквог значаја, јер су већ одавно скупштинске седнице претворене у све друго, а само не у озбиљно место за студиозно разматрање предлога одлука, које су од животног значаја за све грађане аранђеловачке општине.
Стално присутан на друштвеним мрежама, најчешће фејсбуку, Раковић већ годину дана води прави рат да убеди фејсбук-пријатеље да је све то што он тражи написано у важећим прописима. У намери да читаоци нашег портала схвате суштину Раковићевог срчаног и праведног залагања објављујемо основне одредбе, најпре из Закона о локалној самоуправи.
Извод из Закона о локалној самоуправи – поглавље треће „Непосредно учешће грађана у остваривању локалне самоуправе“
Статутом општине Аранђеловац само је разрађен начин организовања јавне расправе, која подразумева организовање најмање „једног отвореног састанка представника надлежних органа Општине, односно јавних служби са заинтересованим грађанима, представницима удружења грађана и средстава јавног обавештавања (округли столови, трибине, презентације и сл)“. Јавне расправе би требало да трају „најмање 15 дана“, а предвиђено је њихово обавезно организовање у прецизно наведеним случајевима у члану 90. Статута општине Аранђеловац.
Извод из Статута општине Аранђеловац, који је објављен у „Службеном гласнику општине Аранђеловац“ број 2, од 19. марта 2019. године
Наравно, за партијске послушнике у општини Аранђеловац члан 90. је још увек само мртво слово на папиру. Надајмо се да ће и та мртва слова у општинским прописима постати уобичајени део свакодневице и сведочити будућим генерацијама о данашњим савременицима као људима који су били заинтересовани да своју судбину узму у своје руке.
Надајмо се да неће бити само да „историја дела суди за далека нека поколења“, јер и после тридесет година реченице Веселина Шљиванчанина, из предговора књиге Александра Раковића „КРОЗ МИНСКО ПОЉЕ Сећања једног тенкисте“ (Catena mundi, Београд, 2015) као да описују време данашње, а не 1991: „Време о коме Раковић пише период је замењених теза о људским вредностима. Издајство се проглашава за миротворство, подаништво за патриотизам, ропство за слободу, част за нечаст, кукавичлук за јунаштво, витештво за злочин, безнађе за просперитет, људскост за нељудскост, право за неправду, срећа за несрећу, успех за неуспех, пад за успон и тако у недоглед.“
Насловна страна књиге Александра Раковића "КРОЗ МИНСКО ПОЉЕ Сећања једног тенкисте"
Данашња „минска поља“ партијског монопола извитоперених друштвених и људских вредности, поготово у малим срединама попут вароши аранђеловачке, очигледно су већи изазов за Раковића од минских поља кроз која је пролазио тенком, ризикујући сопствени живот и животе својих другова. Нека му за утеху (да ни једна борба није узалудна, па ни актуелна за одржавање јавних расправа) буду и завршне речи из предговора његове књиге: „Ово је само једна животна прича младог војника који је у та сулуда времена покушао оно што је у његовој моћи: да брани своју земљу, да се понаша у складу са захтевима својих старешина, у време када су државу издавали и разбијали они који су били најодгвоорнији да је сачувају“.
