Мирослав Живановић
Портал «еСтварност» открива где је млада Јеврејка Рели Алфандри Пардо под лажним именом Рада Јовановић склоњена у Аранђеловцу и са којим је људима (чијих се имена сећа у својој аутобиографији, која асоцира на светски бестелер Ане Франк) живела од половине јануара до 1. августа 1942. године у окупираном граду под Букуљом.
Осетивши да је даље старање о дванаестогодишњој Јеврејки Рели Алфандри Пардо у Београду из дана у дан све ризичније њени старатељи, мајчина сестра Љиљана Јовановић и тетак Јован Јовановић трговац, скривају је у дубокој тајности далеко од очију немачке војне силе. Добивши лажно име Рада Јовановић и строго упутство да више ником не сме да каже да је Јеврејка, 1942. године пронашли су јој уточиште и спас у Аранђеловцу.
Насловна страна књиге Рели Алфандри Пардо «То је био само пикник»
Први корак скидања вела тајне са њене животне драме учинила је сама српска Ана Франк, написавши 2005. аутобиографски роман «То је био само пикник», који је на српски преведен тек после девет година. Књигу о својој животној драми за време Другог светског рата, искушењима, страховима и патњама кроз је прошла током скривања у Београду и Аранђеловцу Рели Алфандри Пардо је посветила родитељима (Ленки и Моши) и брату (Аци) који су депортовани у логор на Старом сајмишту, где им се губи сваки траг.
У роману се Рели Алфандри Пардо детаљно сећа свог доласка и преживљавања у граду под Букуљом од средина јануара до 1. августа 1942. године. Наводи имена више људи о којима пише : «Тако ја почињем нови живот у Београду и врло брзо схватам да сам у Аранђеловцу живела међу пријатељима са којима сам делила последње парче хлеба, са којима сам трпела хладноћу, али са којима сам доживела и многе друге тренутке радости. За њих ја сам била девојчица од дванаест година, коју родитељи нису волели довољно да би се бринули о њој. Они су ме жалили, али су ме волели, можда зато што њихов живот није зависио од мог понашања.»
Коста Прековић примио Раду у своју кућу
Мада је књига «То је био само пикник» изазвала велико интересовање, не само у Аранђеловцу, угледни књижевни критичари су предлагали и да се номинује за Нобелову награду, у граду под Букуљом остала је до данашњих дана непознаница ко су заправо главни ликови романа који су са Радом делили добро и зло тих тешких ратних шест месеци. На нашем порталу «еСтварност» објављујемо податке до којих смо дошли после вишегодишњег истраживања о томе где је била смештена Рада, са којим људима се дружила (чија имена је добро запамтила) и објашњавамо низ догађаја везаних за њено скривање у Аранђеловцу.
Кућа у којој је прихваћена Рада дан-данас се користи (додуше незнатно преуређена) и налази се у Улици Милоша Црњанског 8, одмах изнад бивше железничке станице, у крају званом Поља. Била је једна од неколико породичних кућа имућног Врбичанина Косте Прековића (1876-1952) и супруге Ангелине (1876-1964). У њој су живели и њихов син Душан (1920-1989) са женом Олгом (1927- 2000), а данас са својом породицом Крсто Вучић, зет Прековића (имао супругу Наду).
Коста Прековић, власник куће у којој је живела Рели Алфандри Пардо (фото: из породичне документације Милована Павловића, фотографију урадио покојни Божидар Милошевић Гицоје)
Крсто се сећа да му је ташта Олга у једном од породичних разговора уз кафу штуро поменула да је у овој кући за време рата чувана млада девојчица и да о њеној судбини ништа не зна. Мада су у то време чланови два домаћинства Прековића (из ове куће) били живи ауторка их не помиње ни једном речју у роману. Крсто објашњава да нема живих сведока из тог времена, али да су се Прековићи тих година, кад су лако „падале главе“, највероватније склонили из Аранђеловца у Мисачу, где је Коста имао кућу. Проценили су да је тамо много сигурније, а могли су да несметано обрађују имање и прехране се.
Крсто Вучић, зет Косте Прековића, показује кућу у којој је живела млада Јеврејка (фото: М. Живановић)
Плашећи се да не паднемо у грешку препричавања романа „То је био само пикник“, и тако одузмемо задовољство онима који га нису прочитали, изнећемо само нове појединости, које смо сазнали о свакоме од Радиних сапатника у граду под Букуљом.
Ивана Прековић Ђорђевић „принудна газдарица“ Рели Алфандри Пардо
Одмах по доласку возом из Београда у Аранђеловац, у кући Косте Прековића Раду је сачекала Ивана Прековић Ђорђевић, са којом ће наредних месеци бити најближа и делити просторију у кући са две собе и кухињом. Ивана је тада имала двадесет пет година и била њена „принудна газдарица“, којој су Радини старатељи „пуно платили“ да је чува и брине о њој. Рада примећује да је Ивана болесна и да пљује крв.
Према сећању Крсте Вучића Ивана Прековић Ђорђевић је ћерка Танасија Прековића, брата Косте Прековића. Отуда и спремност Костина да својој синовици повери старање о кући за време ратних дана. Ивана се после рата удала за Мирослава Ђорђевића из Мисаче, где су остали да живе. Доживела је дубоку старост са Мирославом од око 90 година. Они су у браку родили два сина. Имали су среће да дочекају и по два унука од синова.
Тих месеци са Радом (Рели) и Иваном живела је (у једној од две собе) у кући Косте Прековића и „стара и мрзовољна жена“ Олга. Коста Вучић и Милован Павловић, унук Костин, по линији бабе Ангелине, слажу се да је у питању Олга Прековић, која је била професор на београдском унивезитету пре рата. Предавала је француски и српски. Када је почео рат склонила се из Београда у Аранђеловац.
Олга је са својом сестром Даном (довела Раду возом из Београда) вероватно била посредник да се мала Јеврејка премести у Аранђеловац, јер се у књизи Рада прво љути на њу што је толико кори за крађу угља на железничкој станици, а затим оправдава Олгину бригу због безбедности Рели Алфандри Пардо.
Радини путељци за крађу угља од Немаца на железничкој станици
Милован Павловић(1946), пензионер, пријатно изненађен сазнањем да је баш у кући његовог деде Косте и бабе Ангелине пружено уточиште беспомоћном детету током ратне олује 1942, наводи још неколико чињеница које иду у прилог таквој тврдњи: -Кров над главом мојих предака (једина од четири куће у овом крају званом Поља) имао је бунар у дворишту (о којем се пише у књизи). Док сам читао књигу, тачно сам видео начин на који је девојчица Рада ишла у крађу угља на железничку станицу прескачући ограду, кријући се „од очију Немаца“, носећи напуњен џак угљем и верући се на брдашце обале назад кући - узбуђен је Павловић док нам показује на лицу места пут Радин до крупица угља, које су биле спас за њу и Ивану да се не посмрзавају.
Милован Павловић на стази којом је Рада долазила до угља на аранђеловачкој железничкој станици (фото: М. Живановић)
Док смо пролазили непосредно поред зграде некадашње аранђеловачке железничке станице, са сигурношћу је тврдио да се на фотографији коју објављујемо из времена Другог светског рата, види кућа деде Косте Прековића у којој је боравила млада Јеврејка (из заглавља овог прилога). Касније је открио и место испред дедине куће, где је Рада вадила кофом воду из бунара, који је сад затрпан и прекривен летвама.
Читајући пажљиво књигу Милован Павловић је запамтио наоко ситан детаљ: -Приликом доласка Раде из Београда, шетним возом са Топчидера до Аранђеловца, путници су задњих неколико километара морали да буду пребачени кочијашким колима, јер воз није могао даље зато што су шине покривене снегом и локомотива је имала тешкоћа с вучом путничких вагона. Кочијаш путнике даље вози ка Аранђеловцу, па дугачком улицом, поред које су начичкане радње. Застој на прузи могао је да се на деси добро познатом месту у селу Копљари, где су у зимским месецима шине често биле завејане и непроходне - убеђен је Павловић.
Сазнавши да је Рели Алфандри Пардо догурала до 92. године и да јој је држава Србија одобрила поседовање српског пасоша Крсто Вучић је са пуно топлине позива да буде драги гост потомака оних који су јој током рата пружили уточиште и љубав. Чим угледа кућу препознаће где је шест месеци живела! - рекао нам је Крсто.