Милета Урошевић
У оквиру рубрике нашег портала "НАЈБОЉЕ СА ФЕЈСБУКА" објављујемо текст Милете Урошевића, вредног истраживача прошлости и хроничара актуелних догађаја.
Душа ме боли кад одем у села преко Букуље (тамо су ми корени и по оцу и по мајци) и видим како данас изгледају Вукасовци, Јеловик, Босута и Горња Трешњевица. Празне куће, запуштена имања, гробља зарасла у остругу, али, богами, и у дрвеће. Умрлице на све стране, затворене школе, лица очајника, које само понос спречава да не заплачу. Срамота их од себе самих, од своје "пензије" од 11.000 динара, пред гостима нарочито, онима у џиповима. Нигде дечје граје, игре, плача, пелена, нигде песма да се чује, ни продавница нема да испред њих преостали људи попију пиво, поседе и попричају, кад већ одавно кафане нестадоше.
Нису та моја села неки изузетак, слично је у већини шумадијских села. Готово сва подсећају на, тренди-језиком речено, педерске журке. Много је више мушкараца него жена. А зна се, где нема жена нема ни породице. Сеоске девојке су искористиле прву прилику да побегну у град, правдајући то еманципацијом. Уместо књиге, купиле су танге.
Исто је и кад кренем од Црвене баре до старог језера и видим шта је урађено са тзв "Путем љубави". Аранђеловчани и не знају о чему ја то причам. Власт о томе не прича из својих разлога, прече су јој гранитне стазе, теретане и балон-сале. Тзв. аранђеловачка опозиција «Пут љубави» никад није ни споменула, а било је прилика - онолико. Зато је опозиција таква каква јесте јесте и где јој је, са оваквим односом према бирачима, заслужено место. У ћошку и дубокој анонимности.
Улаз у Вукасовце
Наши суграђани вероватно нису ни чули о каквом се то пројекту ради, каквог је значаја, колико је урађено и уложено, а потрошено је милиона и милиона. Неке процене стручњака из ове области кажу, између три до четири милиона евра!!! Да би пројекат био окончан, кажу зналци, потребно је још око 250 - 300 хиљада евра.
«Пут љубави» спаја Црвену бару и центар Вукасоваца, и наставља даље према Горњој Трешњевици и Босути. Пут који је рађен плански, систематски, који има идејни, потом и извођачки пројекат, чак и ревизију. Највећи успон је осам степени, нема завејавања, сметова, углавном је изложен југу. Дуге благе кривине, траса која пролази кроз најлепше пределе Букуље, букову, храстову, борову и аришеву шуму, одакле пуца видик ка Руднику, Маљену, Сувобору, читава Качерска долина као на длану.
До сада су завршени земљани радови и камена подлога, изграђен је мост на реци Букуљи, кога је бујица однела 2014. и још није обновљен. Уз помоћ америчке хуманитарне организације VOCA асфалтиран је први од укупно километра, и то још пре 20 година! Било је и касније асфалтирања, можда 300 - 400 метара, за време ове актуелне власти, чисто да замажу очи народу. Пут је био у употреби, све док вода није однела мост. Користили су га углавном Вукасовчани, али и добар део Јеловика и понеко из Босуте и Горње Трешњевице.
Пуна нам уста жвалавих хвалоспева " јакој пољопривреди ", сеоском туризму, повратку младих на село, туризму на Букуљи као нашој великој, али недовољно искоришћеној шанси, равномерном развоју, екологији, незагађеној животној средини као основи превентиве најраспрострањенијих болести, здравој храни, здравом поднебљу, демографском опоравку, који би опет требало село да оствари - наслушасмо се прича о "швајцарским" селима прекобукуљским.
А погледајте на шта само личе та наша села. На долине несрећних у којима живе очајници, понижени и поражени као људи, по ко зна који пут изиграни, преварени, као и њихови очеви, дедови и прадедови уосталом. Који не знају шта ће са собом и својом децом, где да беже, јер су остављени, заборављени и препуштени лаганом умирању које гледају сопственим очима, и не могу ништа да промене на боље. Синови и кћери им постају Немци, Швајцарци, Американци, унуци им не знају српски језик, ни где су им породична гробља, нити зашта је прадеда погинуо.
Последице поплава из 2014. године ни до данас нису саниране
Нико да им дође, да их утеши, дà било какву наду. Држава, тј. власт, шумадијских сељака сети се само кад почне неки рат, да им покупи синове и унуке, неке нове Милутине, погодне да се изведу на сваку кланицу и да џабе изгину за сумануте пројекте још суманутијих политичара. Или кад треба да им отме храну за размажено градско становништво, е да би купила социјални мир по градовима, које је такође упропастила. Јер, тако смо навикли, ми Шумадинци, џабе да радимо и џабе да ратујемо, док се Београд (највећи антисрпски град!) пресвлачи у раскош, дозиђује изотимано Дедиње, подиже куле и градове «на води», никако да нађе праву страну коцке којом калдрмише Скадарлију, а београдске курве, и мушке и женске, шлихтају се са новим победницима у ратовима и револуцијама и усељавају у крваве, отете виле.
Грађанско друштво село види само као краву музару, а сељака као једно велико НИШТА у правно-политичком смислу. За сељаке се ништа није променило још од феудализма. Јесте у међувремену постао бирач, те власт мора, пред изборе, да му се улизује и да му обећава све и свашта. После избора је опет НИКО и НИШТА. Добар да прави хлеб, а и за спрдњу и зајебанцију. Ако нас неолиберални концепт привреде доведе дотле да нам се више исплати да и хлеб увозимо, онда остаје само спрдња, и оно друго. Сам, многохваљени, Арчибалд Рајс је говорио да српски сељак живи у млађем неолиту.
Културни образац шумадијског сељака подразумева да је срамота живети на селу, а не радити. Рад на селу није економска, већ морална и културна категорија. Не мери се коришћу, већ срамотом. Ко то није схватио не разуме српско село. Економија је само сегмент живота на селу. Сељак ће радити и кад нема користи. Зарада му је добродошла, али не и пресудна. Село је чувар традиције, морала овог народа. Изградило је културу ове нације, језик, аутентичну архитектуру, грандиозну усмену књижевност. Вредносни систем на коме почива ова нација. Те вредности сељаци су бранили животима, а не вербално као у граду, аргументима и цитатима, онако с дупета, да не мора да се устаје од компјутера. И што је најважније, сељаци су на својим леђима изнели нашу крваву и тешку историју. Били резервоар становништва одакле се ова нација биолошки обнављала, после многих изгибенија. Сада је и са тим готово, јер је већина сеоских породица спала на синове јединце. Углавном неожењене.
Шумадијски сељак је током хиљаду година развио отпор и одвратност према сваком облику окупације, колаборације, пацификације и сексуалних девијација. У граду се о томе већ може дискутовати, а и практикује се. Окупација може, ако је руска. Колаборација, ако је корисна за народ, зашто да не? Пацификација, па војни рок се и не служи, а министар војни је био чак 15 дана у војсци! Сексуалне девијације? Неке да, неке не. Уосталом, скупштина о томе већ расправља навелико, а премијерка је недавно постала отац. Дете да је живо и здраво, а ми? «Пут љубави» под ноге, па докле стигнемо!