Драгован Лаза Лазаревић

Откад је Мита Ђаво, несвршени доктор, доживотни апсолвент медицине, украо лобању из Спомен костурнице на крају Сеничана, није имао сна.

-Чим се претходно помолим: ”Ој кревете дивна справо, поздрављам те, здраво, здраво” и бацим се у поњаве, никако да сведем очи. Чим зажмурим, под прозором чујем стројеви корак. Отворим очи – ништа, затворим – поново марширање”, јадао се неиспавани Мита гимназијским друговима. Они га давно прозваше Ђаво, јер му враг није давао мира. Био је, онако онизак, а жилав, гибак и глават, гргураве косе, спретан, непредвидљив, неухватљив, најчешће несхватљив, али се много доцније ни такав није снашао у сировој и суровој транзицији. Био је велико дете, зајебант, ветропир.

Добродушна професорка биологије Љубица Бујинка стално је понављала: ”Мислим, мислим, мали Стојковћу, ти си прави антихрист”, а професор књижевности Рале , звани Ћију ћи: ”Димитрије, гилиптеру, због тебе ће ме кад-тад стрефити срчана капља”.

Легендарни професор Рале, изванредан познавалац књижевности и рецитатор, несимпатизер комуниста, најчешће је са жаром декламовао, гласом “кроз нос”, песму Ђуре Јакшића “На Липару”:

“...Ми смо мале,
ал смо знале,
да нас неће нико хтети,
нико смети, тако волети,
као ти,
ћију ћи.

С белом булом,
са зумбулом,
шарен - рајем,
рајским мајем,
цвећем, миром,
са лептиром,
летимо ти ми
срца топити -
- ћију ћи”

У заносу, проф. Рале се уносио, саживљавао са стиховима, па ништа није примећивао. Ми, несмајници, тада смо шетали, излазили и враћали се у учионицу, а стихоклепац Радомир звани Песник, кревељио се иза његових леђа, спрдајући се са Змајевом песмом “Три хајдука”:

”У по бурне, црне ноћи,
Феруз паша из сна скочи,
па дотрча до нокшира,
насвира га до оквира”.

Професор тако заради надимак Ћију ћи, а ми, много година доцније смо тога постали свесни и имали колективну грижу савести.

Повео професор Ћију ћи екскурзију у Италију. Док смо путовали, већ је хтео да излуди (ко није водио ђаке на екскурзију, тај не зна шта је патња). У Венецији нас некако сместе у скроман хотелчић. У неко доба Мита Ђаво позва тројицу другара. Уговорили, вели, он и Крцко са собарицом “редаљку”. Четврти у соби, љут што није позван, откуца их код Ћију ћија. Видевши згодну собарицу, Рале, тада у најбољим средњим годинама, промрмља себи у браду: ”Ниси ти, Стојковићу ,,баш толико блентав. И профа би, Мито”.

Ђаво и даље не мирује. Пуно му дупе пундраваца. У шетњи крај канала, на изненађење свих (можда и његово), зграби једног из небројених јата голубова и убаци га у оближњу златарску радњу у којој је све било под конац. Преплашена птица, размаха крилима у тесној јувелирници, и, лупајићи витрине, направи русвај, разбацивши сав златни накит по поду.

Као по команди, заждисмо низ канал, праћени дерњавом власника: ”Бандито, бандито… Порка мадона! ”Ћију ћи је изгрдио Ђавола, смејуљући се.
Када је трећи дан предводио крадљивце разгледница Фиренце, а продавачица надала невиђену дреку, Рале га замало није ишамарао, али га по повратку није опањкао и пријавио Вељи, директору.

Када се следеће године кретало на екскурзију у Охрид, проф. Ћију ћи, ни за живу главу није хтео да буде вођа пута ако крене и Ђаво. Ми запретисмо да неће нико ако и он не пође (без њега је досадно), а и Мита обећа да ће се клонити пиздарија. Већ сутрадан је заср`о. Издвојио се из групе, ушао у чамац и сам одвеслао према Светом Науму. У повратку се окупао у хладном Црном Дриму који протиче кроз језеро и закачио блажу упалу плућа, а Ћију ћи лупање и прескакање срца. Прехлада је охладила Ђавола, па Ћију ћи није морао да га везује конопцем, као што му је претио.

Простодушан, увек спреман да помогне, Мита је, без зајебанције, предлагао Лази, другу из клупе, да у мраку испребијају Кеца, удбаша, који је прогонио његовог стрица Болета “по линији Информбироа”. (У Вароши су Кеца мрзели, не само због УДБ-е. Био је љигав и одвратан и као појава).”Шта нам могу. Ништа, још смо малолетни. Могу да нас туже капетану у потоку, на Баљковици“, кочоперио се Ђаво.

У вароши на киселој води Мита Ђаво стално је изводио симпатичне глупости (бесне глисте, говорио је Ћиу ћи) у којима смо га и ми повремено пратили, а његов млађи комшија Жале Чигра (миран ко бува у гаћама, жалила се женама баба Ранђија) редовно. Мита му је био идол и узор.

Мита је био солидан ђак и догурао је до несвршеног лекара (најбољи лекари су др дијета, др спокој и др добро расположење, саветовао је др Ђаво), а Жале је школу презирао. Говоркало се да је трећи разред и диплому трговачке школе докупио негде у Босни.

Чигра је просто обожавао Ђавола. Највише је уживао када су ноћу у парку код “Девет пољубаца” препадали заљубљене. Цица вртигузичарка их је мрзела и јурила да их бије. Чигра је пратио Ђавола и када би највише заговнао. Решио Мита да краде грожђе у Мисачи, код Гробића, а мрзело га да табана – било је подалеко. На истоварној рампи на железничкој станици на уској прузи, неопажен, ускочио је у празну корпу жичаре која је високо изнад дубодолине Хајдучког потока и врха Пресеке превозила угаљ. Чигра крете за њим, али у страху одустаде (а и Ђаво га је дуго одвраћао).

Уплашен да му идол не настрада, Чигра се излаја пред железничарима. Цела варош се узбунила, алармирала народну милицију и ватрогасце. Пре неки месец из корпе на жичари се стрмоглавио у јаругу и на мртво настрадао Милун, радник на истовару угља. (Журио на славу у Бошковића крај). Певушећи шумадијски рок: ”Усред плодне Шумадије, шарено се коло вије, крај Шарене капије…”, храбри Ђаво се безбедно довезао и искрцао на утоварној рампи рудника “Опленац”. Дочекаше га (и замало не пребише) руднички ватрогасци.

Ђаво једва изврда да га не најуре у новоосновану гимназију у Тополи. Одрапише га последњом опоменом пред искључење. Њему се и за то јебало, као и много доцније за грешну крађу лобање, док му у сан није умарширала.

Покушавао је, сна жељан, Димитрије Ђаво да завара траг војничком маршу који га прогони. Заноћио би код сестре у дну вароши, код ујака на Космају, брата у Младеновцу, другара у Студењаку у Београду. Али, лобања није престајала да га прогања. Чим би главу спустио на јастук, под прозором је одзвањао бат војничког стројевог корака, од којег су му у војсци у Куманову отицала муда. Згадила му се и мелодија, коју је обожавао - „Кад свеци марширају“. Страховао је да ће завршити у умоболници.

А све је почело на вежбама из анатомије, када му се дугонога, крупноока, јебозовна асистенткиња Нена пожалила да је из нехата разбила лобању, неизбежну на вежбама. Довитљиви Ђаво одмах се понудио да помогне и набави другу лобању, тако да нико неће ни приметити да фали. Надао се да ће му се Нена и емотивно одужити, мада, знајући Миту, није искључено да ју је продао (за 200 дојч марака, причало се).

Врљајући по ободу вароши на киселој води, давно је Ђаво приметио да се запуштеној Спомен костурници неометано може прићи, чак је и плоча над гробницом била померена.

После дуге теревенеке у “Рујној зори” у близини Костурнице,Ђаво препречи преко буковичког друма и нађе се пред разваљеном и разјапљеном гробницом, помешаних наших и непријатељских војника у Колубарској бици. У Спомен костурници, на месту великог гробља, с десне стране буковичког пута према Даросави, положене су кости неколико хиљада наших и непријатељских ратника изгинулих понајвише на Орловици и Вагану, где је десеткована Шумадијска дивизија, у противнападима да се препречи пут Трећој аустријској армији.Ту су прегруписане и припремљене за даље војевање четири дивизије Друге армије, чији је штаб, с војводом Степом Степановићем на челу, био у Даросави, као и армијска болница. Спомен костурница својеврстан је споменик помирења у смрти.

Ђаво је у мрклој ноћи и гробној тишини стајао пред Костурницом. У даљини су бректале пећи које се не гасе у Фабрици шамота (у транзицији је прошла горе од Мите Ђавола). Ђаво се замисли, устрепта и први пут у животу прекрсти (када је поп Спасоје светио водицу за крсну славу Светог Димитрија, његов световни имењак је “висио” на мушмули, не обазирући се на позиве мајке и свештеника да присуствује светом чину).

Сетивши се заносних бедара и задњице асистенткиње (а и 200 дојч марака, рекли би злобници), Мита Ђаво клекну, завуче руку у одшкринуту гробницу и насумице извуче лобању.”Јебем ли га да ли је била нашег или војника злотвора. Мора да је био наш чим ме је овако узјахао, па ме прогања, мучи и сан разгони”, вајкао се Ђаво, непрестано зевајући.

За лобању се само зна да је доспела у лабораторију Медицинског факултета. О осталом Ђаво није причао. Тешко је поверовати да би нека дала “ону ствар” за лобању, као и да ју је неко тако морбидно добио. Малерозни Мита зарадио је (за 200 марака се поуздано не зна) само сваковечерњи бат солдатских корака и – несаницу.

Никако да се ратосиља муке и беде. Одлазио је и код школског друга Боривоја, психолога, на терапију, палио свеће и давао прилог у старој буковичкој цркви Светог Архангела Гаврила, чији је прота Атанасије заклео и причестио Карађорђеве устанике у Орашцу. Нерадо је Мита пристао да му баје, гаси воду и угљевље и салива страх топљеним оловом баба Стеванија из Живковаца, али вечерњи марш није одагнао. Тек када је, уз скроман новчани прилог (причало се о 200 евра) приложио и вишедневни добровољни рад на сређивању запуштене Спомен костурнице, стројеви корак је одмарширао, али не заувек. Враћао се ретко, али када је Ђаволу било најтеже, борећи се за голи опстанак.

Ма колико био спретан и довитљив, у транзицији се није снашао. Никада није имао земљу, осим тесне авлије омање удобне куће, а маштао је да ће “згрнути лову” у пољопривреди. Залетао се и пропадао. Закупио је плодну њиву у Пољима и најпре посадио лук. Те године када је родио код Мите, родио је код свих, па га је Ђаво, уместо на тржишту, лагеровао у авлији. Већи део је ту сачекао зиму и – иструлио.

Следеће године одлучио се за кромпир. Није му се дало. Кромпир је тада свуда обилно понео. Митина авлија на Јешовцу била је пуна кромпира. Већи део је уочи првих мразева поклонио Црвеном крсту и Народној кујни.Да му запржи клин-чорбу, увече му је одзвањао стројеви корак крај јастука. Да би претекао, бавио се свакојаким пословима. Једино није био поп и црквењак.

Скрасио се, најзад, крај кошница. Почео је са неколико вршкара у ујчевини на Космају, а када се посао развио, Мита је на Бајлонију зарађивао за скроман живот. Возио је прастари комби пун тегли.

Жале Чигра постао је један од главних ликова, пазарио је две омање, али уносне фабрике у вароши. Задриго, с дебелом златном кајлом на врату, јурио је кроз живот у бесним џиповима.

Умрли су на брзину, један за другим. Обојицу је прерано издало срце.Ђавола за тезгом на пијаци, међу теглама, Чигру међу бутинама похотљиве старлете спонзоруше.

У судњем часу, Мити Ђаволу, вероватно, није досађивао мртвац који маршира, јер душу је испустио за видела.