Текст и фото: Љиљана Стојановић
Већ данима током ванредног стања у осам увече, у време полицијског часа, здушно, а понекад и стидљиво, орили су се са покојег прозора или балкона у центру Аранђеловца аплаузи лекарима, медицинским сестрама и целокупном особљу у болницама широм Србије, које се већ два месеца даноноћно бори са корона вирусом. Недавно се прешло на реквизите с краја 90-их, шерпе и лонце, а једино нису виђене бакљаде владајуће странке.
Синоћ се, најпре, могла чути химна Србије „Боже правде“, из правца кафића у Пештановој згради и из стана на последњем спрату у доњем делу Јадранске улице, чији су прозори били широм отворени и осветљени. После химне ширили су се и разливали аплаузи дуж те улице, а затим као ехо „ударали“ у подножје „Ђикиног брда“ и враћали се назад.
Елем, из дана у дан, како су попуштали чврсти критеријуми епидемиолошке струке и како је пандемија Ковид 19 губила снагу, аплаузи су бивали све тиши, а појачавао се „Први српски балконски рат“, како је неко духовито назвао тај перформанс, који су под слоганом „Дигни глас против диктатуре“ покренули „Не давимо Београд“ и „Народни фронт“. 
«Први српски балконски рат» инфицирао и поједине станаре јединог аранђеловачког солитера
С обзиром на историјску улогу Шумадије у подизању буна и револуција, ни «Први српски балконски рат» није могао да прође мимо Аранђеловца: бука са балкона и тераса стамбених зграда – неразговетна какофонија са лонцима, шерпама и поклопцима, озвучењима, музиком, звиждањем, петардама, дувањем у трубе, али и неким финијим тоновима са лепо уређених тераса, па и звиждуци из удаљених кућа са Ђикиног брда и Отвореног поља, обележили су последње дане скоро двомесечног "карантин-ковид-заточеништва", Тако је било и синоћ, после укидања ванредног стања и током последњег полицијског часа, а све у очекивању неке „нове нормалности“.
Акција „Дигни глас против диктатуре“, после аплауза медицинарима, била је глас истих "заточеника", само од скоро у другој епизоди, која је почињала у осам и пет. Да ли су „аплаузичари“ и „давитељи“ биле исте, а подвојене личности, или су се на истој балконској сцени смењивали глумци из различитих представа, или истих комада са „певањем и пуцањем“, али у другим костимима – тешко је рећи. Чини нам се да је било и једних и других.
У сваком случају то су тек видљиве «представе», без главних глумаца, који из потаје вуку конце наше судбине вековима. Мењају се само «главни глумци», који конце (по потреби брзо постану политички «свилен-гајтан) предају у наслеђе. Да ли ће, колико сутра, после скоро два месеца полицијског часа, и окончања „Првог српског балконског рата“, вишевековно клупко почети да се размотава (или неће) ускоро ћемо и то видети.
