ДТ
Александар Ћитић ставио омчу на орла, док је Бора Белошевац у пролеће 1946. године држао говор испред споменика ослободиоцима из балканских и Првог светског рата на тадашњем Гагићевом венцу.
-Сећам се да сте Ви из редакције часописа „Стварност“ пре тридесетак година писали о разним табу-темама у аранђеловачкој општини, па сте објављивали и текстове о томе ко је, кад и како порушио орла са споменика у центру града. Било би добро да на 104. годишњицу ослобођења Аранђеловца у Великом рату, 28. октобра 1918. године, данас објавите на порталу „еСтварност“ текстове о скрнављењу споменика нашим изгинулим прецима – добили смо данас доста оваквих порука и предлога.
У часопису „Стварност“, број 2, од фебруара 1991. године, објавили смо текст с насловом „Како је срушен орао“:
Часопис „Стварност“, број 2, фебруар 1991. године, страна 4
У трећем броју часописа „Стварност“, за март и април 1991. године, објавили смо и реаговање, тада времешног, Аранђеловчанина Вукомана Михаиловића, који је био присутан рушењу орла са споменика у центру града:
Часопис „Стварност“, број 3, март - април 1991. године, страна 3
Чланови редакције часописа „Стварност“ (од којих је половина и сад у редакцији Интернет портала „еСтварност“) од тада до данас нису забележили ни једно сведочење „из прве руке“. Позивамо потомке учесника догађаја у центру Аранђеловца, када је у пролеће 1946. године срушен орао са споменика ослободиоцима, да нам доставе своја сазнања која, евентуално, имају.
Сад се људи мање плаше да говоре о догађајима из прошлости, па можда нешто ново сазнамо и о рушењу орла са споменика ослободиоцима. А колико је, пре више од три деценије, био велики страх од сучељавања са ружном прошлошћу илуструје и то што многи којима је одузета имовина као државним непријатељима или у принудном откупу (о чему смо 1990-1992. објавили фељтон на страницама „Стварности“) нису смели о томе ни да зуцну. Данас можемо слободније да говоримо, али је, нажалост, све мање медија који ће изречено и да објаве. Ако други неће – „еСтварност“ хоће.
