ДТ
О актуелним безбедносним (не)приликама у Србији разговарали смо са Момиром Стојановићем, првим директором ВБА и најмлађим генералом у историји српске војске.
Момир (Боговид) Стојановић, генерал-мајор у пензији, рођен је 12. фебруара 1958. године у Ђаковици; завршио Војну академију, Командно-штабну школу и Школу националне одбране; службовао у више гарнизона Војске Југославије и Војске Србије и Црне горе, два пута ванредно унапређиван у чин капетана и чин пуковника, а 2004. године био један од најмлађих генерала у историји српске војске; 2005. године, из политичких разлога, превремено пензионисан као најмлађи генерал Војске Србије и Црне горе; ожењен,отац двоје деце, стално настањен у Нишу.
Обављао бројне командне дужности, од наченика Оперативног одељења команде Приштинског корпуса до команданта 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО и команданта Нишког корпуса. Са сарадницима 2005. године формирао Команду копнене војске СЦГ. Због противљења распаду државне заједнице СЦГ, под утицајем црногорких представника у Врховном савету одбране, није постављен за команданта копнене војске, већ за саветника командата, што је одбио и након тога пензионисан. За заслуге у обрани од НАТО агресије носилац је ордена за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Након пензионисања био је саветник генералног директора нафтне компаније "Лукоил" за организацина питања, народни посланик и председник Одбора за контролу служби безбедности Народне скупштине Републике Србије.
На који период свог рада сте поносни, а шта бисте желели да Вам се није десило у животу?
Поносан сам на исказану високу професионалност и пожртвованост војне службе безбедности на Косову и Метохији у току ратних збивања 1998. и 1999.године у погледу обезбеђивања правовремених, тачних и корисних информација, процена, оцена и анализа о непријатељу за државни и војни врх чиме су спашени многи животи и обезбеђен успех у борби.
Жалим због погрешне политике крајем деведесетих година прошлог века, која је довела до агресије на нашу земљу. Победа у рату је претворена у пораз у миру. Издајом и поданичком политиком се предаје оно за шта је изгинула најбоља младост ове земље. Жалим и за пропуштеном приликом за демократизацију нашег друштва после промена 2000. године.
Како доживљавате поруке: "Студенти побеђују" и "Србија побеђује"?
Поруку "Србија побеђује" доживљавам као покушај једне однарођене, криминалне и аутократске власти да лажним и популистичким патриотизмом опстане на власти. Та власт поистовећује себе са Србијом и убеђена је да сви они који другачије мисле и имају другачији систем вредности не представљају Србију и са њима Србија губи. Лансирање овакве пароле од стране власти у условима дубоке подељености у друштву је јако опасно, јер сваки другачији поглед на стање у земљи карактерише као анти-државно чиме ствара услове да носиоци таквих идеја легитимно буду нападани и сатанизовани, како од стране постојеће власти и њених институција, тако и од политичких неистомишљеника. У условима поремећеног система вредности какав је, нажалост, у минулих петнаест година створен у нашем друштву таква парола ствара услове да многе радикалне, неформалне и криминализоване групације, под паролом одбране државних интереса, некажњено примењују насиље према према онима које је власт обележила да са њима Србија не побеђе већ губи. Иза пароле "Србија побеђује" крије се намера за очување новца стеченог криминалом и корупцијом, уз моћ и привилегије стечене лажима, обманама, незнањем, неспособношћу, манипулацијама и издајом. За промоцију и одбрану овог слогана власт вештом медијском манипулацијом, претњама и уценама, користи необразоване и уцењене грађане, као и оне које је мимо критеријума способности протеклих година инсталирала у законодавној, судској и извршној власти.
Иза слогана "Студенти побеђују" стоји одлучност и вера младих људи за коренитом променом укупног стања у друштву. Стоји непристајање на поремећен систем вредности у друштву, противљење аутократском начину владања, медијском мраку, криминализацији друштва, незнању, страху, неспособностима, лажима, обманама и издаји и борба за друштво једнаких шанси за све. Највеће достигнуће студентског покрета је то што су грађане ослободили страха и охрабрули да устану против овог накарадног система. Иза слогана "Студенти побеђују" стоји искрена, поштена и добронамерна младост, а самим тим и будућност ове земље.
Дуго сте били међу првим људима безбедносних структура у Србији - шта памтите као добро, а шта као лоше?
Институције у сектору безбедности ове земље су данас расцепкане, кадровски ослабљене, неефикасне и политички инструментализоване. Неопходна је коренита организациона, кадровска и едукативна реформа тих институција. Ургентна је деполитизација и департизација. Припадници институција у сектору безбедности морају бити политички, идеолошки и интересно неутрални, што данас није случај. Бројним изменама закона о одбрани, закона о војсци и закона о полицији у протеклих петнаест година потпуно је развлашћена струка односно Генералштаб Војске и Директорат полиције и надлежности пренете на ресорне министре, преко којих актуелна власт политички, мимо важећих закона, свакодневно злоупотребљава те институције.
Уместо да се баве реалним безбедносним изазовима, ризицима и претњама којима је изложена земља - те институције се баве прогањањем политичких неистомишљеника, слободних медија и опозиционих покрета. Изменама важећих закона неопходно је редефинисати надлежности и задатке институција и прилагодити их новонасталим безбедносним изазовима, ризицима и претњама као што су екстремизам, сепаратизам, миграције, економска, енергетска и еколошка безбедност. Потребно је извршити анализу нестручних партијских кадрова, примљених у радни однос у тим институцијама од 2016. године до данас и ињих одстранити из тих институција.
Иначе, обављао сам скоро све дужности у Војној служби безбедности, од начелника службе у пуку, дивизији, контраобавештајној групи, начелника у корпусу до директора Вонобезбедносне агенције. Реформисао сам 2004. године Војну службу безбедности, основао Војно-безбеносну агенцију (ВБА) и постао њен први директор. Од 1988. до 1990. био сам начелник Војне службе безбедности за Рашко-Полимску област, а од 1993. до 1999. начелник Војне службе безбедности за Косово и Метохију.
Шта тренутно највише угрожава стање безбедности у Србији?
Највећи безбедносни изазов за ово друштво данас је понашање актуелне власти, која је успела протеклих година да потпуно подели грађане на своје и оне друге, те да заоштри политички антагонизам између та два табора до ивице сукоба и грађанског рата. Створена политичка нестабилност, односно последице које је тешко предвидети, данас су највећи безбедносни ризик за Србију.
Имамо ли часних и способних кадрова у безбедносним структурама у Србији за дан после промене актуелног друштвено-политичког система?
Опоравак и стабилизација овог друштва од последица владавине ове однарођене и недемократске власти биће дуга и болна. Законске реформе и проветравање кадрова су кључ за успех. Неопходна је реформа високошколског образовања, преиспитивање акредитације приватних факултета и универзитета који штанцовањем купљених диплома стварају високо образоване, а неспособне кадрове. Неопходна је самосталност и независност институција, тужилаштва и правосуђа.
Једноставно речено - неопходно је отету и отуђену државу вратити народу!