Мирослав Живановић
Казивање монаха Зосима о завету четири свештеника из прве половине прошлог века.
Четворица добрих пријатеља из Аранђеловца студирали су, касних двадесетих година прошлог века, Богословски факултет у Београду. Њихово продубљивање знања и схватања православне вере, побудило је пажњу оних који су их боље познавали. Да би уредно пратили наставу на факултету, свакодневно су морали „ћиром“ да путују, уским колосеком, до Младеновца. Одатле су прелазили у воз који се кретао пругом широког колосека до престоног града.
Тако су прота Констатин Коста Новосиљцев (1905 - 1984), прота Антоније Анте Пинчетић (1910 - 1995), прота - ставрофор Крста Степанов (1911 -1996) и протојереј Драгољуб Момировић (1914-1985), после четири године, завршили Богословски факултет. Пре него што су кренули свако на своју страну, падне договор да се нађу после пензионисања и наставе своје пријатељство у граду подно Букуље.
У међувремену су се поженили и стекли своје породице. Приљежно су служили Богу и верницима - парохијанима широм земље. После четири деценије испунили су своју жељу и обећање. Коста, Анте, Крста и Драгољуб вратили су се у Аранђеловац. Тројица су купили станове, а четврти кућу. Започето дружење у младости је настављено.
Дође време и да се иде Богу на исповест. Један по један од четворице људи који су одржали реч селили су се у „вечну кућу“. Међутим, тројица од њих и тада су остали један уз другога. Коста, Доброслав и Крста су своје гробове поређали на аранђеловачкој Рисовачи. Крста и Доброслав један до другога, а недалеко од њих Коста. Пинчетић је сахрањен у Београду на Новом гробљу.
Пријатељи остали у вечности један поред другог: прота Констатин Коста Новосиљцев, Крста Степанов и Драгољуб Момировић сахрањени су са својим супругама (фото: Љубомир Ивановић)
Ову несвакидашње казивање о завету четири свештеника аутор овог текста забележио је од Зорана Јевтића 23. фебруара 2018. године, пре него што се замонашио у манастиру Тумане и постао монах Зосим. -Мада сам био ђак основне, касније и средње школе, добро памтим да сам са родитељима путовао на Вис (исечак из живота православних Срба на Вису може се наћи и на порталу www.kurir.rs/intermagazin. У тексту се помиње и судбина проте Антонија Пинчетића, Аранђеловчанина. Редовно смо са пријатељима одлазили на славу Светог Јована (Претече) Крститеља код Антонија Пинчетића Анте, Србина, чија породица има дугу свештеничку традицију, још од времена Марије Терезије. Највише од свега остали су ми у сећању прелепи тренуци после славског ручка када су четворица пријатеља, од срца и из дубине душе, певали славске тропаре и богомољачке песме Светог Николаја Велимировића. Тада је дом Антонија Пинчетића одисао посебном љубављу, присношћу и топлином. То је ретко могло да се чује. Били су свештеничка православна елита. Некога од њих рукоположио је Николај Велимировић, а другога патријарх Дожић – рекао нам је Зоран Јевтић, садашњи монах Зосим Тумански.
Ових дана предусретљиви домаћини рисовачког гробља показали су нам гробове главних јунака из Зосимовог казивања. Захваљујући Зосиму -приповедачу и фотографијама Љубомира Ивановића, прича може на светлост дана - пред читаоце портала «еСтварност».
