Мирослав Живановић
Будимир Павловић Пркос Друмски - једини глумац-епизодиста окићен националном пензијом.
Екслузивно «еСТВАРНОСТ» открива како је аранђеловачки глумац-дилетант „смислио формулу“ за добијање признања изузетног уметника, једнособаног стана и приватне библиотеке достојне водећих београдских интелектуалац.
Ове године (21. марта) навршава се 90 година од рођења Будимира Павловића, Врбичанина, који је 26 година градио своју глумачку каријеру, да би данас његово уметничко име Пркос Друмски чешће помињано по животним и кафанским (не)згодама него фимским улогама и поезијом у покушају.
Будимир Војкан Павловић (1933-2000) рођен је у Врбици. Друго је дете оца Светозара и мајке Косане. Имао је два брата Рајка и Вељу, аутомеханичаре. У основној школи, израста у најкрупнијег и највишег дечака међу вршњацима. Старији Врбичани су га препознавали како хода дугим кораком, док његови другови, да би га пристигли, трчкарају за њим. Будимир је завршио шест разреда аранђеловачке гимназије школске 1947/48. године. У истом одељењу, одмах иза његове клупе био је Јован Адамовић (90), коме су широка леђа Врбичанина заклањала поглед ка школској табли. За Будимира каже да је био просечан ученик, али се издвајао горостасном фигуром и схватањем живота, чиме се разликово од осталих и пленио пажњу другова.
По завршеној гимназији, Војкан је неколико година путовао на релацији Аранђеловац-Београд продавајући воће и поврће на престоничким пијацама. Када се докопао београдске калдрме, почео је да се виђа у друштву уметника, песника, књижевника, људи блиских филму и позоришу, сликара, новинара, боема у кафанама „Скадарлија“, „Прешернова клет“, „Калемегдан“, „Безистан“... Сналазио се како је знао и умео, спавајући од једног до другог пријатеља и познаника. Најчешће је правио друштво песнику Миладину Ковачевићу, познатијем као Јаков Гробаров. Уз нов начин живота прилепили су му и надимак Пркос Друмски, симболишући луталицу која уздигнуте главе (пркосно) крчи животне путеве. У међувремену је почео да жање и плодове многобројних познанстава. Појављивање на филмском платну и на позоришним даскама изненадио је многе.
Док Пркос Друмски чита новине, Миле Недељковић одржава муклу тишину
Будимирови први кораци на београдском асфалту десетак година после Другог светког рата нису прошли баш славно. Наиме, користећи своју снагу Будимир је лако вукао џакове и гајбице пуне воћа и поврћа по београдским пијацама, најчешће на Зеленом венцу. Једва је састављао крај са крајем од пијачне зараде, јер је, кратко време, морао да плаћа и закуп гарсоњере на неком теразијском хаустору. Ту је имао на располагању само два кревета, на којима се хранио, читао новине и књиге, а испод њих држао је гајбе пуне воћа и поврћа. Управо овде доводио је своје земљаке, познанике и ближе пријатеље на „кафицу разговора“.
Међу земљацима остало је упамћено познанство са Миломиром Милом Недељковићем, тадашњим студентом Филолошког факултета. О њиховом дружењу је остала и анегдота. Једног лета сретну се њих двојица у престоници. Миле је по обичају испод леве мишке носио новине, а испод десне књиге. (Овакав животни стил човека жељног знања, Будимир је касније преузео као свој). Пркос га сврати у своју гарсоњеру. Миле се, одложивши свој пртљаг, смести на један кревет, а Пркос на други. Будимир дограби Милове новине и поче да их површно листа, а затим и озбиљније ишчитава. У неко доба се прену и добаци Милу да извуче испод кревета гајбицу и послужи се јабукама. Милу добро дође воће и стрпљиво настави да ћути и чува тишину како би Пркос с поимањем читао новинске текстове. Када је Пркос, после више од сата прочитао све што га је привлачило, склопи новине, устаде и стисну руку Милу у знак поздрава: - Па, земљак, баш се лепо испричасмо. Дођи поново - рече и испрати Мила до врата.
Тучом у кафани „Прешернова клет“ Пркос Друмски «купио» интелектуалце Београда
Туча у београдској кафани, познатој по чувеним боемима, „Прешернова клет“ на Светог Саву била је преломна за Пркоса Друмског. У јеку туче, када су два удбаша из Аранђеловца, разгоропађена због певања химне Светом Сави (27. јануара 1956. године) тукла песнике, писце, новинаре са којима је у друштву био Пркос, Будимиру је прокључала крв врбичких Војкана па се отргао од двојице насилних земљака, који су му заврнули руку и спремали да га почасте батинама. -Војкан пљуну у лице Трушу и распали песницом посред браде, тако да се простро по поду, па добивши силну снагу успевши да одбаци и оног другог нападача, побеже у ноћ. -Овако је тучу, која је изазвала буру у редовима београдске интелектуалне елите и брзо се разгласила, видео један од учесника Коста Димитријевић, познати књижевник, публициста и новинар. Тиме је Пркос дефинитивно «купио» београдску интелектуалну елиту, која га је безрезервно прихватила.
За 26 година глумачке каријере Будимир је снимио 14 филмова. Од тога 11 дугометражних и по један телевизијски, кратак филм и тв серију. Започео је са Old Shattetrhand (1964), а затим су се низали: Непријатељ (1965), Код судије за прекршаје (1966), Празник (1967), Дервиш и смрт (1974), Батаљон је одлучио (1974), Наивко (1975), Влак у снегу (1976), Другарчине (1979), Доротеј (1981), Гости из галаксије (1981), Саблазан (1982), Медени месец (1983) и завршни Силе у ваздуху (1990). Прос Друмски је последње кадрове одглумио снимивши ову комедију, у којој му је поверена улога свештеника. У архиви Музеја позоришне уметности Србије поред имена Војкан Павловић (погрешно име Војкан се јавља и у еВикипедији, вероватно што је Будимир Павловић пореклом од врбичких Војкана) уписана му је једна улога током читаве његове каријере. У комаду „Псеће срце“ Михаила Афанасијевича Булгакова у «Атељеу 212» Пркос игра кафанског госта у сезони 1978/79. године. С обзиром на то да се Будимир појављивао махом у представама за децу, свакако је имао више позоришних улога.
Када се поведе реч о поезији Пркоса Друмског, најчешће се препричава изјава песника Стеве Раичковића, да је то „ песник чију једну једину песму нисам прочитао“. Овај податак треба узети са резервом, јер је Пркос Друмски носио свеску песама, које је читао својим пријатељима у некој од градских кафана, када су у посебном расположењу. О таквом задовољству пише у својој књизи Кафански бисери Јаков Гробаров, уклети песник: - Седели смо у „Зеленгори“. Војкан је читао неку његову „песмицу“ која се отегла све до поноћи. Затим је затворио фасциклу са километарским стиховима. Одгурнуо је од себе са неком врстом гађења и унесе ми се право у лице. Само ти пиши -рекох. -Али немој да претерујеш.“
Национална пензија намењена изузетним уметницима - и Пркосу Друмском
Пошто је ушао у шесту деценију живота, преморен судбином бескућника и спавача без сталне адресе, Пркос смисли како да се спасе потуцања од немила до недрага.У то време у Србији су биле актуелне националне пензије намењене изузетним уметницима. За овако изазовну награду, заинтересује се и Пркос Друмски. Будући да је само једна установа давала неку врсту стручне препоруке музичарима и глумцима, Пркос се обрати познанику да му припомогне за потврду. На основу ње посебна комисија доноси решење о уласку у круг „привилегованих уметника“ са позамашном националном пензијом! Од тренутка када је познаник прихватио да покуша да му изађе у сусрет, знајући да цео посао не зависи само од њега, Пркос је применио тактику исцрпљивања и непрекидног опседања. Будући да је имао бескрајно слободног времена, буквално свакодневно сачекивао човека на изласку из зграде где је радио понављајући исти захтев: „Потврда, потврда и само потврда!“ Није га поколебало што су се неки стручњаци чији се потпис чекао, отворено противили његовој намери. Напротив, појачао је притисак. Да би га водећи људи „куће под опсадом“ којима се смучио, некако скинули са врата, дали су му сва три неопходна потписа. Тако је Пркос Друмски на мишиће ишчупао потврду!
Пошто се уз име Пркоса Друмског-национале наслонио заслужни уметник, епитет бескућник почео је да му боде очи. Одмах се обратио на адресу тадашњег председника СО Врачар. Поученог да се овај посао не завршава у рукавицама, по уходаној шеми, притискао је градоначелника, очекујући да ће кад-тад да попусти. После неколико месеци од када је изнео своју жељу, појави се Пркос на часовима убеђивања код првог човека Врачара. Али не лази враже. Секретарица му се, на његово успутно јављање ка кабинету градоначелника, испречи пред вратима и обрецну да он нема времена за њега. У тренутку када би се многи попишманили, савили реп и напустили кабинет, Пркос дохвати секретарицу ручердама. У тили час она се нађе у његовом наручју. Развученог осмеха од уста до уста однесе је као најлепши поклон градоначелнику. Ову иреалну сцену пратило је његово победничко церекање и забезекнутост понижене секретарице и разоружаног градоначелника. Пркосу су убрзо уручени кључеви једнособног стана.
Увијањем корица књига новинским папиром, сачувао богату библиотеку
Ко год је долазио у нови стан, био је одушевљен богатом библиотеком коју је формирао Пркос. Његови блиски пријатељи Аранђеловчани Раја Николић, вајар и његова супруга Ружа, дипломирани технолог, међу првима су дошли на усељење. 
Будимир Павловић са Рајом Николићем у парку Буковичке бање (извор: фото-архива "еСТВАРНОСТ")
Тада су схватили како је прикупио толико наслова. Како је Ружа куповала комплете светских класика и отплаћивала их месечним ратама, нерадо је давала књиге другима да их читају. Пркосу, писцу-песнику, које је књиге стално носио испод мишке, наравно није могла да одоли. Дала му је новокупљене романе Виљема Шекспира, Меше Селимовића, Иве Андрића и других класика за које није отплатила све рате, нити их прочитала. Када је Ружа пришла једној од полица, покушавајући да пронађе своје позајмљене књиге, остала је без текста. Корице свих књига су биле увијене новинским папиром тако да се није могла препознати ни једна насловна страна! Прво је брачни пар помислио да је то неко београдско терање моде. Тек касније су прозрели Пркосов трик, који му је сачувао библиотеку од бивших власника књига. Скидање новинских омота са сваке књиге би потрајало. Уз то, срамота је пребирати по туђој позамашној библиотеци тражећи своје наслове.
Пркос Друмски је важио за мајстора перформанса. Остаје у сећању његов церемонијални повратак из Аранђеловца за Београд. У десној руци је носио кофер пун одеће, док је у левој држао дугачку мотку, пребачену преко рамена са офингером, на коме је висило свечано одело. Јасна порука суграђанима успешног човека.
Будимир Војкан Павловић, познатији као Пркос Друмски, умро је 19. новембра 2000. године. Сахрањен је на породичном гробљу у Врбици.
