Мирослав Живановић
Радован Бели Марковић изненада је синоћ преминуо у 75. години.
Марковић је рођен у селу Ћелије код Лајковца 10. октобра 1947. године. Као новинар је радио у листу Напред у Ваљеву, да би до пензионисања био управник Градске библиотеке у Лајковцу. За књижевне приче Септември у Колубари добио је „Андрићеву награду“, за Мале приче, награду „Бора Станковић“, док је за роман Лајковачка пруга, добио "Нолитову награду" и награду „Бранко Ћопић“.
За роман Лимунациа у Ћелијама 2000. године добио је признање «Вечерњих новости» и за књигу године награду „Меша Селимовић“.
Бели Марковић је написао и романе Последња ружа Колубаре, Кнез Мишкин у Белом Ваљеву, Девет белих облака, Оркестар на педале, Кавалери Старог премера, Госпођа Олга. Последњи роман Стојна ветрењача појавио се 2021. године.
Поводом 65. година живота и 40 година рада Радована Марковића штампана су сабрана дела у 13 књига.
Био је члан редакција Књижевне речи и Књижевних новина, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН-а.
Живео је и стварао у Лајковцу.
Писац упечатљивих ликова поред Лајковачке пруге
Ово је текст необјављеног интервуја са Радованом Белим Марковићем, забележен 2005. године, поводом другог издања романа Кавалери старог премера. Поводом смрти српског писца, портал «еСтварност» објављује овај интервју, уместо некролога, и као наш „новинарски дуг“ Радовану Белом Марковићу.
Одакле се родила идеја да пишете о геодетама?
-Геодеезија (катастар) је једна од најважнијих цивилацијских тековина. Њоме се, коначно, решава најважније питање међу људима - питање својине. То болно питање шта је чија имовина (пре свега земљиште, њиве, ливаде и шуме) најосетљивија је и „вечита питалица“. Сведоци смо да су, не само у Србији, због међе, падале главе.
Геометри су занимљиви и као људи. Када су у Србији почела премеравања (парчања) земље, важне непокретне имовине, није било школованих људи и пуно геодета. Залазили су у најзабитије крајеве да поделе „ничију“ земљу. Са њима почиње да продире дах савремене цивилације у Србију. Они су били поштовани, али се на њих гледало и са резервом и дозом сумњичавости, како се код нас дочекује нешто ново. У прво време народ их идеализовао као неке свеце, који ће донети правду у погледу прерасподеле имовине. Народ, иначе, технички није био упућен шта је трјанглација, шта су троуглови, пикети, чауре и теодолити. Гледали су на геодете као људе који доносе коначну правду, која је долазила директно од државе. Да се та вера у њих и данас одржала очитује се и крилатицом, када дође до имовинског спора: „Извешћемо геометре! Па нек пресуде!“
Познавао сам једног од најстаријих српских писаца Ериха Коша, чији је отац Алфред Кош, срајевски Јеврејин, кога помињем и у књизи. Он ми је причао да је Аустроугарска после анектирања Босне, одмах направила геодетски премер. Она се није ослањала на турска мерења и папире.
Мада никада нисам погледао кроз неку од техничких геометарских справа, кажу ми да је роман писан уверљиво. Познавао сам неколико геометара и дуго сам размишљао да ли да одем код њих и сазнам нешто о начину рада највжанијих алатки. Међутим, схватио сам да мој књига није техничке природе. Мене не интересује техника, него метафизика тог посла. За писање ми је добро дошло прелиставање књига од пре сто година професора Андоновића. Он је сликовито описао како те справе треба користити. Када сам, примера ради, писао како се премерава ланцем, за то време веома прецизним мерењем, користио сам упутства овога стручњака,
Било је за ово време несхватљивих примера премеравања?
Када су се насељавали у мом селу Ћелијама први мештани око 1812. године, они који су како народ каже „носили најдуже гаће“, кмет и његови људи, синорили су село. Значи, обележавали су границе Ћелија. Одатле се сачувала прича о том најпримитивнијем обележавању села. Тако је сељак добијао онолико имања колико је могао да током ноћи пређе пешице или на коњу.
У роману се прича врти око 15 геометара, а међу њима је и Никола Калабић?
Они су потпуно измишљене личности. Сви су се сакупили са различитих страна, јер те струке није било у Србији. Роман обухвата период од пре Косовске битке до појаве Николе Калабића, чувеног геодете тог времена. Дозвољавам повезивање са њим, јер у роману један од ликова је НК. Овај роман се заснива на тековини високе европске књижевности по метафизици (моделу) Франца Кафке и његовом роману Замак. Главни јунак је фиктивни геометара К, који иде у неки замак на премер, али замак се у његовим очима стално удаљава. Таквог геометра смештам у Србију. То је први роман о геометрима на овом простору.
До сада сам написао девет романа. Дуго сам идеју о геометру носио у себи и питао се када и да ли да пишем.
Какво је Ваше мишљење о положају писца данас у Србији?
Навешћу два примера, који бар донекле, дају одговор на ово питање. Друго, допуњено издање мог романа Кавалери старог премера, толико има коректорских, лекторских грешака, да је то недопустиво. Издавач је одштампао књигу, а да текст лекторка није ни видела! Некада си могао да ишчиташ комплетан роман, па да не налетиш на коректорску грешку. О лекторској да не причамо. Позната је прича о нашој књижевници Исидори Секулић, која је незадовољна грешкама у свом роману, путовала возом 315 из Београда до Сарајева да би указала на пропусте издавача. Данас је тешко наћи неку књигу у којој нема много грешака.
Некада су у Србији и Југославији писци постављани за амбасадоре у другим државама. Они су заиста били најбољи представници наше земље. Погледајте како је данас. Писци се ретко акредитују. Кад их и изаберу то је по политичкој линији, а не по квалитету његових дела. Жалосно је што се међу њима налазе и људи који су пуни порока, од алкохола до лошег карактера. Не бих се заклео у све њих да су спремни да до краја служе интересима своје земље. Како је дивно било када је, примера ради, књижевник Марко Ристић био амбасодор у Француској од 1945 до 1948. године. Сартр, Ками и остали назначајнији интелектуалци Париза долазили су код њега и његове супруге Јелице Живадиновић - Шевом на вечеру и дружење. 
Радован Бели Марковић, «Колубарска трилогија», «Просвета», Београд, 2008.
После овог интервјуа Мирослава Живановића, новинара и заменика главног и одговорног уредника нашег портала «еСтварност», Вашој пажњи, драги читаоци, препоручујемо и пасус (поводом вазда актуелних партијских прилика у Србији, поготово у сусрет априлским изборима) из романа „Лајковачка пруга“ („Просвета“ Београд, 2008) - приче Радована Белог Марковића «Несанице отправника Георгијевића» са стране 258. књиге «Колубарска трилогија», која почиње реченицом «Прошли су сви моји возови».
Ево и цитата тог пасуса: «Преносе се гласови да ће се великом числу лајковчанских партаја прибројати и једна женска партаја, без конштитуције и јасних циљева, коју су Лајковчанци ебена странка већ назвали. Мнозина се вапрошава: да ли членови ове партије могу бити и мушки који се ебено осећају. Миц по миц, пролазе галаксије. Није лоше да се и то на знање узме, као и да већих лажова нема од оних који ти обећавају будућност лепшу од жутог носа крај ките босиљка.»
