ДТ
Симболе ропског положаја подјармљене раје Крагујевачке нахије, па и васцелог Београдског пашалука (у чије оквире би белосветски пробисвети поново да нас удену), ланце и букагије Саше Стошића, имали су данас прилику да гледају Крагујевчани и сви други који су данас овде тражили правду.
-Докле смо дошли да човек с ланцима и букагијама скреће пажњу на своју муку; зар је могуће да 20 година није примио плате од пропале фирме?; што ли тражи смену судија у аранђеловачком суду, шта су му згрешили? – била су нека од питања које су пролазници постављали Саши Стошићу, који је пре око месец дана Полицијској управи у Крагујевцу најавио данашњи једночасовни протест испред „Палате правде“, са адресом у Улици Слободе (ене де, опет нека симболика на Сашине ланце и букагије), од 10 до 11 сати.
Неубичајена сценографија испред „Палате правде“ у Крагујевцу
Пролазећи поред Овсишта, где је 1873. године, дакле пре тачно 150 година, рођен чувени српски сатиричар Радоје Домановић, који је у „Вођи“ најавио велико страдање нашег народа под радикалима и Николом Пашићем, на ум нам паде и како је, санћим „мудри“ Баја, „...желео рат, а не дипломатију, Срби дижу заставу високо горе, писао је, не погађају се, и увалио Србију у сто година дуги конфликт, слабијег или јачег интензитета, ставио јој окове око ногу и, ево, носи их и у 21. веку“ (Момчило Ђорговић, „Ко је убио Јована Скерлића“, стр. 132).
Саша Стошић, са све ланцима и букагијама, испод заставе Републике Србије
Као и у Аранђеловцу у минуле три године, колико Саша обућар (и опанчар, како воли да напомене) на улици скреће пажњу народу на своја закинута права, тако и су и данас у Крагујевцу многи онако летимично, само крајичком ока „бацали поглед“ (испод неизбежних наочара за сунце и у дебелој 'ладовини) на поруке са транспарента и сумњичаво вртели главом о узалудним, донкихотовским, стремљењима давно описаним у сочиненијима попут „Јазавац пред судом“ илити „Слуга Јернеј и његово право“...
Можда Сашина борба за правду и не да све плодове, али ће барем остати забележено (ако ова дигитална сокоћала неко некада не претвори у прах и пепео) сво његово чињење. А боље и тако него да будућа поколења пишу као ми данас о, до скоро недодирљивом, Николи Баји Пашићу овако: „Пашић и радикали су извршили злочин према историји, мишљења је историчарка Јасмина Милановић. Све што им није било по вољи, сва документа која су их могла компромитовати, све критике они су уништили или сакрили. Историја је постала њихова тајна, као што је и Пашић све што је радио, радио тајновито, скривао, монтирао, манипулисао, обавијао мистиком. Пљачка архива је слична пљачки буџета, пореза, зајмова и кредита, али по последицама је малигна, јер фалсификује постојање народа, заглупљује и одводи у страдију до биолошког нестанка“ (Момчило Ђорговић, „Ко је убио Јована Скерлића“, стр. 433).
Са Сашом обућаром (и опанчаром) и његовим правом видећемо шта ће бити, а шта ће са нашом „Страдијом“ (не „Страдијом“ Радоја Домановића од пре више од једног века) бити – наши потомци понајбоље ће знати. А ради њиховог што бољег знања и поимања и ову писанију на нашем порталу приредисмо.