Милосав Вуксановић Вуксан
Аранђеловчанин Милосав Вуксановић Вуксан, аутор рубрике ВУКСАНОВИ ПОРТРЕТИ, пише о Александру Алеку Ђоновићу.
Мирослав Живановић, заменик главног и одговорног уредника Интернет портала „еСтварност“, иницирао је увођење рубрике ВУКСАНОВИ ПОРТРЕТИ на нашем порталу, што је Милосав Вуксановић, познатији као Вуксан, са задовољством прихватио. Сваки текст о познатим Аранђеловчанима пратиће пригодан цртеж и оригиналан потпис.
Александар Ђоновић Алек (1931-1991) - сликар, професор аранђеловачке гимназије, посланик Културно-просветног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије, директор и оснивач Смотре „Мермер и звуци“, члан СКЈ (Савеза комуниста Југославије), дуго година неприкосновен сликарски бард аранђеловачке чаршије и утицајна личност у политичким круговима, не само у Србији.
Што се тиче његовог сликарског стваралаштва, имао је карактеристичне «енергетске теме са круговима» и потезе, црте, скице. Заговарао је сликарство у коме је битно и да свако платно буде добро затегнуто. Наводно га је био глас у Скопљу, где је завршио студије сликарства, да је најбољи за сређивање и стављање платна на рам, а то је битно приликом наношења подлоге - масне или полумасне.
Имао сам сликарских склоности, па сам се радо дружио са мојим професором Ђоновићем, не само током часова ликовног у аранђеловачкој Гимназији, него сам често одлазио у његов атеље на разговоре и прикупљање корисних савета. Крао сам и занатски део сликарства од мајстора. Зато дајем себи за право да о његовом стваралаштву напишем неколико својих запажања.
Његова дела до 70-тих година прошлог века била су: портрети, шумадијски мотиви-пејзажи, орачи, сељаци пеку ракију, ловачки мотиви кроз цев пушке (на једној слици види се преплашени зец како панично бежи ка шуми). Затим, издвајам портрете српских вођа и војсковођа, Обреновића, Карађорђа, Станоја Главаша, Филипа Вишњића, Петра Петровића Његоша, Јована Поповића, Проте Матеје Ненадовића, Стевана Синђелића, Вука Караџића, Алексе Шантића, Танаска Рајића и друге. Урадио је и осам портрета, који су се од 1969. године налазили у Сали кнежева хотела «Старо здање».
После 7о-тих долази период у његовом стваралаштву који ћу условно назвати развиће и опасност. Моје скромно схватање сликарства препознаје, у овом циклусу, најједноставнију технику сликања којом се служио Ђоновић. Највише је подсећала на стављање холшафових мрља на платно. Међутим, Алек Ђоновић је себи утувио у главу да ће то бити и нови правац у сликарству -ђонизам, у славу његовог презимена.
Искористим прилику, када смо остали сами у његовом атељеу, и шеретски скренем му пажњу да је наш сликар Дадо Ђурић, Црногорац који живи и ствара у Паризу, веома познат и да има дела у чувеном музеју Лувру. Што је интересантно, Дадо се бавио сељачким пословима на пољопривредном имању које је сам обрађивао. Када нема сељачких обавеза, слика, ствара дела, чак је на добром путу да утемељи правац у сликарству који ће се звати у славу његовог имена - дадизам ( попут већ постојећих: кубизам, импресионизам, експресионизам, реализам, надреализам...). Када је Алек чуо ову причу, отворио је врата атељеа, и истерао ме напоље љутитим речима: „Сељачино, једна глупа!“
Александар Ђоновић је о себи имао високо мишљење. Волео је да буде изнад свих. Био је промућуран и интелигентан. Према свакоме ко покуша да га испровоцира, реаговао је жестоко, не бирајући увредљиве речи.
На примедбе неколико шетача у парку Буковичке бање да објасни зашто је скулптуру од венчачког мермера књаза Милоша Обреновића, на ивици парка, радио вајар Сван Вујачић из Загреба , коме је то био први рад те врсте, Алек је имао припремљен набусити одговор: „Збога братства и јединства!“. Журно се одвојио од групе знатижељних. Више ништа није коментарисао.
Александра Ђоновића ретко ко је могао да нађе самог и да разговара с њим о тадашњим актуелним догађајима. Трудио се да увек буде изнад таквих ситуација. То га једноставно није интересовало. Кад осети да разговор у друштву креће у том смеру, брзо би устајао и одмах одлазио. Никада није правио преседан. Избегавао је приче о политици, док су истовремено многи политичари код њега радо долазили, а и сам је могао да отвори врата било ког званичника.
