Драгован Лаза Лазаревић
Давно сам изгубила сваку наду, али, ако ови, као што лармају, стварно држе реч, изгледа да, весели мој оче Будо, ниси џабе кречио, што би рекли моји унуци, а твоји праунуци.
Само, не верујем нарочито ни овим новим преливодама на власти - и они би кусом кучету реп наставили. Нередовне прилике овде владају дуже од 60 година.
Oдавно мени више ништа није потребно, осим комада земље „метар са два” на Рисовачи, где ћу се, ако Бог да, ускоро придружити теби и мом покојном Славку Марвењаку.
Мука ми је, а и срамота, да овако матора и кљакава дреждим у реду испред шалтера (радије одлазим чак и код зубара, него код накинђурених и накострешених шалтеруша), као после оног рата у колонама за „тачкице”, а пре 15 година за зејтин, млеко и шећер, али неки ђавољи инат и понос и брига за унучиће су јачи од мене.
Ништа ти, ћале (тако свог оца зову моји унуци) Будимире, нисам сачувала, чак ни презиме. Хтела сам, макар недовршену кућу, али не могох. Не дадоше оне послератне пустахије, кад је нечастиви почео да ходи и код нас на киселој води, веруј на реч твојој јединици, професорки Јулки Бонжурки, како ме давно покрстише моји ђаци у варошкој гимназији.
Благо теби Будо, нека ми Бог опрости, што си умро на време, при крају рата, кад те стрефи кап (у међувремену преживесмо још један најжешћи - братоубилачки, иако у њима увек „победе наши”). Да си дочекао ослобођење када „црвени” ударише у варош к’о ветар горобрсник и мећава у пусту кућу и почеше да суде и смуде и да брију и ћелаве, сигурно би пресвиснуо. Зинули на туђе, што би ти рек’о, к’о зет у тастов тестамент, почистише све к’о метлом, све галамећи да то чине зарад сиротиње и радничке класе (поштену интелигенцију тада не помињаше), које убрзо и они зајахаше.
Када, у име народне власти и виших интереса, одузеше нашу мануфактуру за израду стаклених флаша, не би ми ни много жао, ни криво. За стаклару се, не љути се, не замери и опрости ми, ниси много ни намучио. Признајем (и ценим) да си био испред свог времена и мануо се абаџијског заната, видећи да Илија Аполон гради Конзорцијум на киселој води и да ће му стаклена aмбалажа бити потребита, али си у фабричицу уложио мамин мираз од деда Арсенијевих винограда испод Венчаца. Стаклару, Конзорцијум и Бању на киселој води одмах уортачише. Аполона и друге буржује, како их крстише ослободиоци безбожници, позатвараше у апс у „Јуциној кући”, а неке, богме, прогута помрчина.
Не би ми нарочито жао ни што нам узеше и стару кућу на Калдрми код Општине. Нудили су ми у „замену” нашу недовршену кућу изнад парка (данас ти је ту, нећеш веровати, хотел - азил за птице, а „Старо здање” оронуло начисто). А, због те нове куће ме за срце уједоше и жедну преко киселе воде преведоше. Од тог подмуклог ударца ни до данас се нисам коварнула. Ваљда због тога што си нaмерио да је крстиш по мојој покојној мајци „Вила Љубица”, а стару кућу наменио као поклон њеном хуманитарном женском друштву „Кнегиња Љубица” за помоћ сиротињи.
Тада умало не умлатих оног бахатог слепчовођу Тику Ништака у дугачком кожном капуту, а могла сам - и то само једним карате ударцем. А, за ту моју лудорију и вештину једино ниси знао.
Знао си, одобравао и јавно ме подржавао, пркосећи у инат чаршији и варошким сокачарама, да сам прва у вароши на киселој води обукла панталоне и узјахала бицикл. „Ју, женска на бициклу и још у панталонама. Види се да мајку нема, а и оца изгледа, чудио се и крстио с обе руке женски део вароши, а ти си им преконосио: „Па шта, неко мора да буде први, жене у престоници и Војводини одавно возе бицикле. Нећемо, ваљда, вечито јахати коње и магарце”.
А, оној језичари Лепосави из Милићевог воћњака, што те је непрестано корила што дозвољаваш да јашем бицикл, што те брукам и срамотим, зечепио си погана уста и то пред светом на улици: „Моја кћи јаше точак (тако си звао бицикл), а ти туђе мужеве, алапачо. Часна хаљина срамоту не покрива”. (Остао си ми сумњив. Чини ми се да је и тебе повремено објахивала. Не замерам ти, био си удовац).
Први (мушки) бицикл си ми изнајмио из радионице „Велосипед”, чика Панте, званог Педала, а потом си ми купио прави женски с мрежама на точковима.
Стао си уз мене када сам у Соколани заиграла ламбет вок и полку - намигушу и прва у вароши стала на војничке скије на Јешовцу, када сам, мимо женског света, одлазила на утакмице „Обилића” (доцније „Шумадије”), иако си стално говорио да је фузбал мангупска игра и када сам као једино женско скакала с трамбулине у базен „Талпара”, напуњен киселом водом...
Мрштио си се и када сам накарадно обучена и маскирана предводила карневалску колону председника општине Тозе Павловића на Беле покладе, по угледу на карневал у Ници где је Тоза видао ране после албанске голготе у Првом рату.
С музиком, на челу веселе поворке у Главној варошкој улици ишли смо председник Тоза и ја, а за нама Тозин к’oбајаги телохранитељ пандур Адам звани Напаст у Евином костиму, само у кратким женским гаћицама.
Поред нас су у лудој колони играли, певали, скакали, комендијали и глупирали се варошани, а посебна атракција био је кафеџија Заре у одори витеза, јашући олињалу мечку. Клицали смо највише Француској, најгласнији су били солунци.
Било ти је, што би рекли моји унуци, блам (али и драго, мада си крио) када сам, на завршном ноћном маскенбалу, у кафани „Српски краљ” изабрана за краљицу вечери.
Највише сам те насекирала и уплашила када сам се, оваква какву ме је Бог дао, прикључила првомајској колони незадовољних радника, које је предводио Божа Стојковић, опанчарски калфа и када сам била најгласнија у маси која је организовано дугачком Главном улицом испраћала варошке опозиционаре који су стражарно спровођени на издржавање казне затвора у Забели.
Због испраћаја на робију Чеде Плећевића, Војина Гајића и Жиже Петровића многи су кажњени са по месец дана затвора, а ја замало не преноћих у бувари - Јуциној кући.
Од мојих бесних глиста и сталног истрчавања пред руду, није ти се свидело ни што сам прва од женскиња у нашој вароши играла (и мушке побеђивала) билијар, најпре у кафани „Орашац”, а касније и у башти - ресторану Хаџидумовић.
А, тек што си био поносан и раздраган када сам, тада већ студенткиња, прва у малом авиону, званом „прдавац”, надлетела нашу варош, замало не закачивши кров „Старог здања” у парку и крошњу храста - памтивека у црквеном сокаку. „Ју, женска у авијону”, ишчуђавала се шокирана варош, иако већ донекле свикла на лудовање оне мале Будине, студенткиње француског језика.
Увек сам била бела врана. У Београду сам упоредо вежбала спортско летење у клубу „Аероплан” и џиу-џицу и карате у соколском друштву „Мали Радојица”- из радозналости и злу не требало.
Ту племениту вештину умало не употребих (не би то била злоупотреба) на оном скоту Ништаку, к’о тупом секиром истесаном, када ме је, да извинеш на изразу (ћерки и професорки то никако не доликује, а псовке, ружне речи и пушење дувана ниси волео), изјебао к’о санску козу (и њих су прогласили непријатељима социјализма, отужујући их да оглодаше народне шуме и да се пењу чак на врх храста и брсте му круницу).
Претходно је обећао, нудећи и написмено, да ће ми, ако довршим нашу кућу, оставити горњи спрат. Налетех, наивно верујући бараби, надајући се да ћу се скућити са мојим вереником Славком, апсолвентом ветерине, чим дипломирамо. Испадe да сам ја сапете памети, а не Тика Ништак, како се пре рата говорило у вароши.
Потроших и кусур од маминог мираза, доврших кућу и, срећом, заврших и студије француског језика. Знам да би те то обрадовало, јер си у Француску, после Марсеља, Бизерте, Орана, Крфа и Солуна где си пробијао фронт, гледао као у икону нашег Светог Аранђела. (Мора да си се у гробу вртео к’о рингишпил на Преображењском вашару код кванташке ваге када нас је и твоја Француска, заједно с осталим некадашњим савезницима, „милосрдно” бомбардовала на крају 20. века и прагу новог миленијума. И њима и нашем тадашњем „усрећитељу”, због кога су нас, како су тврдили, „преваспитавали” бомбама, помињала сам све до деветог колена).
Први пут срећна, и то двоструко, стигох јутарњим возом, званим „Шумадинац”, кад ме буљооки душевадник Ништак, кваран из фундамента, поли врелом водом: „Другарице Јулка, околности су се, због виших интереса, промениле. Не можете се уселити. Овде ће бити смештена управа Бање и киселе воде. „Сажаљевам случај”. (Наша кисела вода је, као што си, оче Будо, твојом процеђеном мудрошћу и предвиђао, постала светски позната. Недавно је и приватизована. Купише је неки са неких, мени незнаних, острва. То ти је данас модерно - и камуфлаже ради. Да си само видео каква су трка и лудило владали преклане, баш на нашу славу Светог Аранђела, за куповину акција (вратиле се поново) на киселој води. Можда је и Свети Аранђео купио неколико).
То Ништак изусти и, церећи се, одмагли, сундајући дугачком кожном капутином, а ја остах сама на улици с куфером (што би ти рек’о - изгубљена к’о јаребица у грму).
У нашу стару кућу нисам могла. У приземљу где су биле продавница обуће „Бата” и књижара - папирница „Мастиљава оловка”, уселише се „Борово” и „Култура”, а горе, у наш стан, управа циглане „Ринглов”.
Срећом, стиже мој Славко, загрли ме и одведе у његов кућерак с великом, тада закоровљеном, авлијом, изнад уске пруге, близу „наше” стакларе, преко пута железничке станице која одавно зврји празна, а у њој се гнезде дивљи голубови. Судбина нас је спојила, обоје смо били без родитеља.
Нећу да грешим душу, било је и међу тим силницима доста добрих, разумних и душевних људи. Нађе нам се, поново срећом, мој школски друг Бата, звани Синдикат, синдикални функционер у централи у Београду. Мене запосли да предајем француски у гимназији, а Славка у Ветеринарску станицу крај потока Балабанац. Једини услов био је, како рече Бата, да не политичимо, већ радимо свој посао.
Мени се политика гадила, а Славко за њу, срећом, уопште није марио. Завиривала сам само у књиге (очи су ми увек биле неначитане), а Славко кравама под репове (и једрим сељанкама под сукње, зуцкали су пакосници). Од тада сам Јулка Бонжурка, а Славко Марвењак. Мене су ђаци ценили, поштовали и од мене помало стрепели, а Славка сељаци обожавали. Био је човек наш Марвењак, говорили су, и у чипавим временима - када је село пало у задругу.
Волео је, веселник, много кафану, више због доброг друштва, лумповања и јела - понајпре (био је крупан и незасит), не марећи и не потежући често чашицу. Понекад мала љута или шумадијски чај пре и танак хладан шприцер после обилног јела. Наша кисела вода са извора се не рачуна. Никада му је није било доста.
„Ловац”, „Устанак”, кафану под аркадама у парку, „Шумадију”, „Старо здање” и „Зеленгору” (то ти је сада, тата Будо, бивши ресторан - башта Радовић), није мимоилазио, иако га је чир целог живота мучио. Пред свадбу нашег сина, а твог унука и имењака Будимира, беше начисто заковрнуо (и твој унук је ветеринар, има приватну ординацију и обожавају га сељаци, а снаха Бојана је професор француског. Исто као ја и Славко). Доктор Павле, звани Аспирин, строго му је забранио посету кафанама, упозоривши га да ће умрети, док му је хирург Миша, звани Ђика, његов кафански сабрат, намигивао иза Аспиринових леђа.
„Сину да не будем на свадби, не долази у обзир, макар сутра умро”, узврати му мој Марвењак. Чир га је чупао, али се мој Славко на свадби у „Сали кнежева” у „Старом здању” наједе, наигра, налумпова, чак и напи. И стварно умре. Али, после 22 године и не због чира. Ономад смо му издали пола године, Бог му душу смирио.
У међувремену сазидасмо нову велику кућу у дворишту поред старе у којој је сада Будина ветеринарска ординација. Имамо и необичан комшилук. Изнад нас је нова велика црква Светог Петра и Павла, а преко пута нова зграда полиције. Чувају нас и Бог и држава, а то не слути на добро, спрдао се мој Марвењак, не марећи много ни за једне, ни за друге (ја за цркву јесам).
Политика мог Марвењака и даље, срећом, није занимала, а звали су га многи када се деведесетих вратило вишестраначје, па је партије оснивало и кусо и репато. Механичар Млађа, звани Ауспух, знао је да се шегачи: „Што се, бре, Славко не кандидујеш за председника општине? Теби, барем, нико не може да каже да не знаш вола да убодеш у дупе!” Увек смо се томе слатко смејали.
Распричах се, а можда ти је Славко све ово већ исприповедао, ваљда сте се срели на Рисовачи. Ако већ није, испричаће ти и како се у крви разбратисмо. Свако оде на своју страну, ономад и Црна Гора. И Србија тако постаде самостална (што би те обрадовало), а питање је да ли ће остати и у целом комаду (што би те заболело). Шумадија, не брини, сигурно хоће, можда ће једино, што у шали рече Млађа Ауспух, затражити излаз на - Мораву.
Ти и Славко можда и заједно тамо спавате, а и мени се нешто придремало. Остадох деци на терету, мада она тврде да нисам, али сам себи утувила да јесам. Време је да вам се придружим.
Давно су ме прошле све моје лудорије. Једино сам редовно бицикл возила до парка, све док ме ноге не издадоше. Сада главињам на два штапа, а унуци ме прозваше хокејашица, задиркујући ме да сам се посветила и хокеју и да мимо света штрчим и под старе дане. Коме је мука, томе и подсмевка, али да га је било кад бејах млада, сигурно би се и у хокеју испробала.
Шале се са мном бакине препелице потравке, понекад веле да их смарам док мобилним телефонима шаљу СМС поруке и сурфују и блогују на Интернету. Славко студира неки менаџмент, а Јуца маркетинг, спрема се за неког ђавољег пи-ара и вели да ће отворити некакву агенцију и то у огромној зградурини на месту „наше” старе куће на Калдрми.
Да би подигли ову ругобу, срушили су и кућерке Лале берберина, Томе шустера, Гицоја фотографа, Илића шнајдера, Ферда сарача, Шингоја воскара и Ђоке сајџије. У њој су све неки бутици, агенције, кафићи и кафетерије, Интернет кафеи, пицерије, хот - дог сендвичаре, некакви шопови (међу њима, да простиш, и секси шоп), кладионице, продавнице мобилних телефона, сателитских антена и које каквих чуда. У поткровљу је и локална телевизија. Ти, Будо, и не знаш шта је све ово што ти исшричах. И боље што не знаш!
- Следећи, молим. Ко је на реду? Госпођо да ли сте понели сва документа за повраћај имовине? Засад само евидентирамо захтеве, чека се закон о денационализацији и реституцији, прену одлуталу професорку Бонжурку утегнута „силиконска” шалтерска чиновница.