еС
Писмо Радована Б. Милића Порталу Е СТВАРНОСТ.

Данас смо на мејл Портала Е СТВАРНОСТ добили следеће писмо:

Док чланови СНС, на градском тргу Аранђеловца, деле фарбу и сличице, грађани - сви листом, сви као један, морају предузети све мере да накарадни систем и накарадну странку што пре пошаљу на Цинцарску косу - градску депонију. СТУДЕНТИ ДО ПОБЕДЕ!

Молим поштовано уредништво часописа еСтварност да објави текст који достављам, како би што више грађана било упознато шта их може "стрефити", у граду у којем закон за обичне људе не постоји већ им суде и закон спроводе они који су умислили да могу тако целог живота поступати. НЕ! СТОП! Место им је на Цинцарској коси.

АРАНЂЕЛОВАЦ, ГРАД У КОМЕ СЕ ПРЕСУДЕ НЕ СПРОВОДЕ, А ГРАЂАНИ НЕ ЗНАЧЕ НИШТА!
 
У граду у коме сам се родио и живим, правоснажна судска пресуда не значи да ће право бити остварено. Значи само да ће грађанин кренути у нови круг трошкова, чекања и понижења.

Имам правоснажну пресуду. Имам уписано право службености. Закон је на мојој страни, бар на папиру.

Платио сам јавном извршитељу Видоју Стојковићу 30.000 динара да спроведе извршење. Није изашао на терен. Није спровео радњу. Али је новац „утрошен“. Враћа ми се мање од трећине. Остало је, како стоји у решењу, потрошено на „припрему“, „вођење предмета“ и „доставе“. Другим речима: грађанин плаћа систем који не ради свој посао.

Али ово није само прича о новцу. Ово је прича о односу према човеку. Јер тај „грађанин“ није безимен. То је човек који је скоро три деценије градио свој живот у иностранству, а остао везан за свој град. Човек уписан у биографски лексикон значајних личности цељско-засавске регије. Добитник награда за књижевно стваралаштво у Бечу. Носилац Златне значке Министарства културе Србије за дугогодишњи рад и допринос култури. Добитник интернационалног признања Академије „Иво Андрић“. 

Добитник „Двадесетшестојулске“ награде града Аранђеловца.

И, што је најважније, човек који је 1999. године био добровољац у одбрани Косова и Метохије, на Коти 601. (Кошаре) коме је 23. марта уручена борачка споменица.

И сад се поставља једноставно питање: За кога је тај човек све то чинио?

За државу, систем, закон или за идеју да ће у овој земљи једног дана важити правило да је право - право, а не папир? Јер ако је нормално да: платиш извршење које није извршено, добијеш папир уместо резултата, и на крају будеш у минусу онда више не говоримо о праву, него о систему који не служи грађанину.

Ово није питање једног извршитеља. Ово је питање система који је направљен тако да све осим правде има објашњење.

Посебно је болно када се то деси човеку који живи од пензије. Када сваки динар има тежину. Када новац није број, већ живот. И зато питање више није правно, него суштинско:

Да ли у Аранђеловцу постоји грађанин или само странка у поступку?

Не тражим привилегију. Не тражим услугу. Тражим само да оно што је плаћено буде урађено. Ако ни то није могуће, онда бар да се каже истина: да у овом граду постоје пресуде које се не спроводе, и трошкови који се наплаћују без резултата.

И да грађанин, чак и када је у праву, може остати сам, нарочито ако није члан система накарадне странке и да не значи ништа, а да рачун значи све.

(Сви наводи у тексту засновани су на документима и личном искуству аутора.)
 
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
Словенија
10. 04. 2026.