Пише: Љиљана Ломић Ханчевић
Фотографије из архиве породице Ломић
Приликом прошлогодишњег сусрета са Љиљаном Ломић Ханчевић, која живи у Монтреалу у Канади, договорили смо се да нам госпођа Ломић Ханчевић напише своја сећања на оца Радомира Рацу Ломића, кога Аранђеловчани памте као најуспешенијег управника парка Буковичке бање.
Љиљана Ломић Ханчевић
Ево и писма које је Интернет порталу „еСтварност“ из далеког Монтреала послала Љиљана Ломић Ханчевић, ћерка Радомира Раце Ломића, на којег житељи града под Букуљом помисле кад год помену „стара добра времена“ или жељу за враћање „старог сјаја парку Буковичке бање“.
Радомир Раца Ломић надгледа својих руку дело испред „Аркада“ у парку Буковичке бање
„Мој отац Радомир Раца Ломић би је изузетно вредан, дисциплинован, ентузијаста и перфекциониста.Сећам се да је цртао планове цветних "тепиха" за парк Буковичке бање до дубоко у ноћ. Била је то перфекција на којој би му могли позавидети и архитекти.
Писмена похвала Савета Буковичке бање Радомиру Ломићу, из 1962. године
Читао је стручне цасописе и најновију литературу из области хортикултуре. Жељу за новим знањем и додатним образовањем стално је имао. Сваког дана је научио нешто ново и то је одмах примењивао у његовом парку Букоивчке бање, за који је даноноћно живео и радио. Ништа није смело да буде нејасно -то је био начин његовог живота и рада, његова Библија. Знао је имена сваког цвета и сваке биљке, на српском и на латинском језику, што ме је посебно импресионирало, јер иако сам учила латински у гимназији мој отац ме је у томе далеко надмашивао.
Сваки цветић, биљка и травка били су на свом месту, захваљујући управнику Ломићу, али и чувару Делићу с Колоније, који је о рамену носио војничку пушку М-48 и никоме није падало на памет да убере цвет или гази по трави
Када сам мало поодрасла интересовало ме је шта то мој отац нон-стоп ради, па смо и дискутовали: он је волео спектар боја (шарено), а ја опет једну боју на већем простору, као својеврстан «акценат у зеленилу». Није ме слушао и боље је што није.
Иначе, волео је своје раднике. Сећам се Славке, која му је била десна рука.Памтим и данас мирис цвећаре и савршеног реда у производњи цвећа. Радници цвећаре били су добри људи, лојални, вредни и са пуно поштовања према шефу, како су га ословљавали. А њихов шеф био је ватрени борац за радничка права, социјалиста, понекад збо тога и на мети руководства.
Волео је мој отац необичне четинаре и цвеће које није расло код нас. Тако је и мој супруг једном добио задатак да оцу прибави libocedrus из УСА. Ишао је у National Arboretum у Вашингтону, где смо тада били на служби, да му купи семе. Узгајао га је код нас и био веома поносан што му је то успевало. Ишао је у Холандију више пута на сајам цвећа. Мојој мами то није баш било по вољи, сећам се. 
Омољени очев цвет, магнолију, ћерка Љиљана има и у дворишту своје куће у Монтреалу
Мој тата је волео друштво, а мама се бојала да га нека Холанђанка не заведе. Донео је први из Холандије црну лалу у Аранђеловац. По узору на Холанђане секао је стара стабла, дубио их и садио цвеће. Било је то атрактивно, а чини ми се да то још увек постоји у парку Буковичке бање.
Несебично је даривао парку Буковичке бање себе целога, а у знак реванша цвеће му је узвраћало сваке године прекрасним бојама и ретко лепотом, која је красила нас парк током целе летње, главне туристичке сезоне. Био је то резултат тимског рада, у који је мој отац веровао, а успех је долазио као награда за лепу, позитивну енергију коју су сви имали. Позитован поглед на свет и склоност за тимски рад мислим да сам наследила од свога оца.»
Захваљујемо госпођи Ломић Ханчевић на инспиративном, сликовитом, писму које нам је послала. Наставићемо серијал текстова о најбољем управнику парка Радомиру Раци Ломићу, па можете у наредним прилозима очекивати и цртеже цветних „тепиха“ из Ломићеве заоставштине, које пажљиво чувају Љиљанин брат Раде и снаха Мира у аранђеловачком насељу Сеничани.
