Вила Прхал,  реконструкција у 3Д формату: Алекса Величковић

Пишу: Мирослав Буца Живановић и  Алекса Величковић

Јарослав Прхал, чешки градитељ и архитект, препознао је да град под Букуљом има магичну моћ. 

У јеку највеће грађевинске еуфорије, уочи Другог светског рата, престижно-помодног прављења вила српских имућнијих људи и европске економске и културне елите, одлучио је да и сам осети чари природних погодности Буковичке бање. Зато се упушта у грађевинску  авантуру и проверава да ли Баден Баден, како су популарно звали Буковичку бању, заслужује и оправдава толике хвалоспеве или је само у питању пропагандно-туристичка удица. 

Локација места где се налазила Вила „Прхал“ - фотографија из 1966. године

Јарослав је сложио коцкице, опробао се и потврдио као архитекта пројектујићи вилу „Мицкош“ у центру Аранђеловца. После деценије (1939) саградио и своју вилу „Прхал“ на Отвореном пољу. Летњиковац је један од оргиналнијих архитектонских примера предратног Аранђеловца високог крова који доминира попут моћне кровне капе или куполе. Прхал је монументалну форму дворца пренео на формат породичног летњиковца.

У Београду брзо напредовао као грађевински инжењер и архитекта 

Јарослав Прхал, чешки грађевински инжењер и пројектант, рођен је 1. марта 1888. године у Карлини. Отац  му се звао Јарослав, а мајка Јозефина, рођена Томшова. Београд постаје његово место живљења од 1921. године, одмах после распада Аустроугарске и проглашавања Републике Чехословачке. Запошљава се као овлашћени грађевински инжењер у чешкој фирми „Архитекта Матија Блех“. Ово предузеће сместило се у Чика Љубиној улици 19 у Београду 1910. године. Поседовало је многобројне пројектне бирое у престоници и другим градовима Краљевине СХС. Четири године по доласку у Београд, Прхал и супруга Габријела (девојачко презиме Пергалова) полагањем заклетве, постају држављани ове Краљевине 11. марта 1925. године. Прхал припада кругу стваралаца међуратне српске архитектуре заслужних за продор нових идеја.

Својим ангажовањем трајно је обележио токове њеног развоја. Као пројектант показивао је висок степен инвентивности и креативности, предвиђајући појаве у делима модерно оријентисаних савременика. Мада се не зна поуздано када је Јарослав Прхал дошао између два рата у Југославију и у које место, може се тврдити да је његов утицај на градњу објеката препознатљив широм земље. Оставио је значајно грађевинско,  архитектонско и културно наслеђе. 

Пројектовао виле, градио финансијске, привредне и објекте културе

Међу најпознатијим остварењима (рађеним самостално или у бироу Матије Блеха) су: приватне виле - куће вајара Петра Палавичинија, на Копитаревој градини у сарадњи са арх. Вјекославом Мушецом, кућа браће Рош у Београду, вила доктора Лесића на Бањици, вила породице Тешић у Горњем Милановцу, вила Драгиње Петровић-Петковић у Београду, вила породице Станић („Мицкош“) у Аранђеловцу, кућа браће Фегели у Париској бр. 7, зграда Милене Поповић у Кнеза Милоша бр. 58, стамбена зграда Алексе Поп Митића у Карађорђевој улици бр.1, вила Милисава Марковића у Цвијићевој улици и сопствена кућа у Книћаниновој бр. 10 у Београду. 

Репрезентативно су деловале три зграде у Београду, грађевинско-финансијске корпорације: Српско-американске банке, Југословенске банке (на Тргу републике данас хотел „Централ Но. 1“)  и Прашке-кредитне банке, Посебно поверење стекао је изградњом зграда: Српске Академије наука и уметности, рађена по пројектима Драгутина Ђорђевића и Андре Стевановића и реконструкција хотела „Москва“ у Београду. Успешно се ухватио у коштац са подизањем привредних и такозваних  објеката друштвеног стандрада. Пројектовао је: Рафинерију шећера у Ћуприји, Пивару у Јагодини, зграду „Филоса“ у Смедереву, хемијску фабрику „Хемикос“ и станове запослених у Фабрици трикотаже „Моравија“, Дом са Соколаном у  Пожаревцу и многе друге. 

Прхалово ремек дело - најлепша вила у Горњем Милановцу

Јарослав Прхал је, пројектовањем виле породице Тешић, једне од најлепших грађевина у Горњем Милановцу, увећао свој углед. Комплетан архитектонско-грађевински захват наручио је богати трговац Војимир С. Тешић, а градио је Василије Ракићевић. Када је 1937. године завршена, привлачила је пажњу због свог изгледа и оргиналности носећи епитет једне од најлепших вила у југозападном делу Шумадије. Пленила је раскошним ентеријером и потпуно новим унутрашњим решењима.

Коначном верзијом пројекта обухваћени су подрум, први спрат и поткровље, док је унутрашњи простор прилагођен породичним потребама и импресивном просторијом салонског типа. Пригодну публикацију „Вила породице Тешић; градитељство остварење“ написала је Ана Јелић 2021. године, а издао је Музеј рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу.

Вила Прхал прелази у руке Гаврилу Ковијанићу

Добри познаваоци лика и дела Јарослав Прхла сврставају га у најужи круг грађевинара међуратне српске архитектуре. Припада ствараоцима. који су оставили дубок и трајан траг у историји развоја грађевинарства у Југославији. Био је препознатљив и по инвентивном дизајну.

У јавности се, одмах после рата, међу привредницима са интересовањем пратила промена Управног одбора „Моравија" a. д. фабрике плетених производа. О томе је било речи и у «Службеном листу» бр. 23 (19. марта 1946. године). На ванредном збору акционара, изабрани су нови чланови Управног одбора друштва. Међу њима су били Јарослав Прхал, инжењер и Едуард Јаничек, прокурист. Изабрани су и чланови Надзорног одбора и Управног одбора. Новоизабрани инж. Прхал Јарослав, и Јаничек Едуард, представљаће друштво и пуноважно потписивати у смислу закона и друштвених правила, речено је у саопштењу Окружног суда за град Београд, марта 1946. године.

Вила „Прхал“: на фотографији Нада Ковијанић са ћерком Слађом почетком 80-их година 20. века (фото из породичне документације Ковијанић)

Према речима Аранђеловчанина Слободана Ковијанића, дипл. електро инжењера, његов отац Гаврило Ковијанић, професор аранђеловачке Гимназије, купио је вилу од Прхла. То потврђује Уговор о купопродаји између тадашњег и будућих власника Гаврила Ковијанића и његове супруге Милице, оверен у Другом среском суду у Београду 30. октобра 1952. године.

Мирослав  Матejић је вилу „Прхал“ срушио 1993. године и  на њеном месту изградио своју породичну кућу.

Вила изнад вароши у загрљају бањског парка

Летњиковац Јарослава Прхала, крајем тридесетих година 20. века на пространом плацу од око 15 ари, представљао је један од оригиналнијих архитектонских примера предратног Аранђеловца, дефинисаног правоугаоног облика и димензија 11x10 метара. Архитектонска композиција објекта пратила је вертикалну логику намене и материјализације, којом су подрумске просторије биле зидане буковичким каменом, док су зидови приземља изведени опеком. Акценат је стављен на северно оријентисану улазну терасу која није служила искључиво као приступни елемент. С обзиром на то да се кућа налазила на узвишењу, улазна тераса је служила и као простор за одмор са отвореним погледом ка вароши и визуром која је тридесетих година била сасвим неометана, јер су се први наредни објекти, (вила Думовић и вила Живанчевић), налазили знатно ниже у самом подножју падине. Унутрашњост је била организована тако да је пространа дневна зона преко западне фасаде била непрестано усмерена ка миру и зеленилу бањског парка, док се интимни спаваћи део налазио повучен у високо поткровље.

Бајковито уточиште скривено под моћном силуетом стрмог крова

Главни мотив ове архитектонске замисли, који вилу издваја из контекста обичне стамбене градње, јесте стрми, високи кров који доминира простором попут кровне „капе“ или „куполе“. Овај елемент се може тумачити као експресионистички чин којим архитекта свесно преувеличава пропорције крова у односу на фасаду како би постигао драматичан визуелни ефекат и створио форму која се готово скулптурално намеће посматрачу. 

У трагању за пореклом овог мотива, намећу се два равноправна извора инспирације. С једне стране, постоји могућност да је сама форма крова замишљена као сведен, геометријски одјек сецесијске „куполе“ павиљона „Књаз Милош“ архитекте Бранка Таназевића из 1907. године, који се налази у непосредној близини Прхалове виле. На тај начин, Прхалов летњиковац би кроз свој кров остварио неку врсту дијалога са важним симболом Буковичке бање. Са друге стране, инспирација је могла бити и дубоко лична, црпљена из богатог чешког градитељског наслеђа где се оваква форма крова назива „stanová střecha“ (шаторасти кров). Овакав вертикализам, типичан за чешке дворце попут Карлштејна, у комбинацији са применом бибер црепа и оштрим кровним баџама, евоцира дух средњоевропских двораца. Прхал је ту монументалну форму дворца пренео на формат породичног летњиковца, стварајући утисак бајковитог уточишта.

Будући да Прхал у свом опусу није често користио романтичарске мотиве, ово здање се може сматрати његовим специфичним, атипичним искораком у којем је свесно одступио од своје уобичајене пројектантске праксе како би одговорио на „дух места“ (genius loci).