Проф. др Мирослав Марковић
Ауторски текст проф. др Мирослава Марковића, који смо добили на наш мејл ради објављивања на порталу Е СТВАРНОСТ.
Студенски протести и грађанска непослушност нити престају нити им се назире крај, а исто важи и за друштвену кризу. Студентски захтеви су јасни: траже правну државу и функционалне институције система, а сви смо сведоци да владајућој класи, која је те институције плански урушавала ради сопствене користи, не пада на памет да тај захтев испуни. И та класа, уместо да послуша захтеве најпрогресивнијег дела популације и заиста почне са реформама, а ако не може да испуни те захтеве да се повуче и власт препусти неком способнијем и поштенијем, она прави "осветничку" владу континуитета.
А кад смо већ код владајуће класе, треба да се запитамо шта је са још једном класом која не влада и коју грађани нису изабрали, али је од власти нераздвојна. Српска Православна Црква се од самог почетка протеста оглашава разним саопштењима, а оглашавао се и патријарх. Критички мислилац не може а да не констатује да су изјаве патријарха фразе које немају никаквог смисла, и не производе никакав резултат у смислу смањења друштвене кризе.
Као што деца у петом разреду на писменом задатку пишу да би желела "да се фабрике оружја претворе у фабрике чоколаде", а победнице на избору за мис кажу да се "залажу за мир у свету", тако и патријарх позива на "престанак подела у српском народу" и "братско разумевање". Очигледно је да оваква порука ни на кога неће утицати, јер је толико уопштена да никога неће мотивисати ни на шта. И наш аутократа засигурно дели мишљење да би поделе требало да престану, тако што ће се студенти вратити у клупе - то је оно шта и патријарх отворено тражи. Верски поглавар такође наводи да су "нашу земљу захватили дубоки неспоразуми": нема овде никавих неспоразума, сви схватају шта студенти траже, као што схватају да аутократа неће да чује.
СПЦ и њен патријарх требало би да схвате да је ово 21. век и да треба да буду конструктиван актер у друштвеним збивањима, али и да буду спремни за аргументовану критику, анализу и промену става. Ко одбија да се мења, остаје на маргини и време га прегази. Оно што је важило хиљадама година, више не важи. У друштву 21. века не сме да буде недодирљивих, а нема ни безгрешних.
Сваком црквеном лицу деца иду у школу, и засигурно се уверио у каквом се стању налази школски систем. Такође свако од њих обилази здравствене институције где мора да се подмићује и где су уређаји застарели, или обилази шалтере по општини и чека на неки папир три месеца, или му отпадају точкови у рупама по путу, и свако од њих понекад стане испод неке надстрешнице. Сваком од тих људи, изузев ономе ко то одбија да види или ко живи отуђено од народа, очигледно је да се систем урушава. Ако патријарх то сам не уочава, могли би да му кажу они који га окружују.
Патријарх треба да зна да његово незаузимање става, односно покушај да остане неутралан у тешкој кризи, значи да је заузео став, јер средњег пута овде нема: ако није подржао студентске протесте, значи да се не залаже за промене трулог система и да стаје на страну владајуће класе. Уместо јасног става и подржавања онога ко је очигледно у праву у овој борби између добра и зла, патријарх поручује да "подржава све студенте" и да он није тај који треба "да се ставља на страну једних или других".
И уместо да се угледа на тих неколико епископа који су подржали студентске захтеве (понеки и веома снажно), он ћути што је заиста разочаравајуће. На тај начин и нарушава основну улогу СПЦ, а то је заштита и брига о свом народу. Против Турака су се народ и црква заједно борили, али против корупције народ остаје без помоћи.