Анђелка Тодоровић
Активизам Василија Тодоровић, деветнаестогодишњег студента прве године туризмологије на Географском факултету у Београду, подгрева наду о бољем друштву у Србији.
Василије Тодоровић је рођен у Аранђеловцу 18.8.2006. године, 2008. се преселио у Лазаревац из породичних разлога, завршио Основну школу “Дуле Караклајић” у Лазаревцу и Гимназију у Лазаревцу, бруцош Универзитета у Београду - Географског факултета на смеру “Туризмологија”. Бави се истраживачким новинарством, музичким стваралаштвом и политичким активизмом (један је од предводника “блокадне” генерације у Лазаревцу и протеста у том граду током студентских протеста 24/25), од скоро је члан удружења “Град је наш!” и потпредседник Управног одбора Удружења “Павле Бакић”. Вероватно још много тога можемо очекивати од Василија Тодоровића убудуће…
Василије, од када имаш склоности за ваншколске активности?
Искрен да будем ово је питање које ме тера да се сад вратим много година уназад и размислим. Чињеница је да сам показивао интересовање за итекако несвакидашње теме у најранијем детињству, а да их набрајам требало би доста времена тако да ћу то изоставити. Са недефинисаним роком трајања су се теме надовезивале једна на другу. Углавном нису биле везане за типични редослед учења код деце, чега се већина породица стриктно придржава или својим жељама одређивала према деци. Често се, иначе, са мањком разумевања гледа на дечије излажење из “шаблона” интересовања, односно на стицање знања о свету по неком необјашњивом инстинктивном начину и обликовање личности на тај начин. Омогућавање таквог вида слободе је заправо једини начин да дете стекне адекватну “ширину” која ће му бити неопходна за самостално разумевање и сналажење у итекако комплексном свету. Од родитеља поред евидентног чуђења (јер су стварно биле невероватне теме за године од предшколског узраста па надаље) увек сам наилазио на подршку таквој “ваноквирној” радозналости. Са данашње тачке гледишта могу рећи да је то прави потез на који се родитељ може одлучити. 
Василије Тодоровић, фотографија из раног детињства
Тако да у суштини никада ми интересовања нису била стриктно везана за школске предмете. Важно је разграничити интересовања и ваннастане активности. За многе је предмете током школовања важило то да су само подлога за изучавање неких повезаних тема или су само играли улогу допуне већ познатог. Док сам поједине ваншколске теме обрађивао у ситна цревца, попут имунологије у 3. разреду и онда, на идеју учитељице и позив професорке биологије Драгане Петровић, одржао час од 45 минута седмацима, неке предмете попут математике сам само учио онолико колико се тражило без даљег удубљивања, јер ме то, једноставно, није занимало. Сећам се да је моја учитељица Радмила Радосављевић са толико искреним емоцијама гледала на те особине и препознала још један мој таленат, који је још увек био неоткривен - јавни наступ. То је афирмисано кроз школску глуму и такмичења у рецитовању у којима сам остваривао велике успехе. У наредним разредима сам на унапређњу тих глумачко-рецитаторских талената радио и са професоркама српског језика Олгом Максимовић и Катарином Јовановић, а Лазаревац представљао три пута на градском такмичењу рецитатора у Београду. Јавила се велика љубав према драмској уметности, а повезаност са глумом се наставила и у средњој школи. Мислим да је можда требало и више да се томе посветим, мада су ми врата те уметности увек отворена, уз жељу да јој се увелико посветим.
https://youtu.be/VjXNGptVSWc?si=8F56C5o_T4zIPx-_
Основну школу сам завршио као вуковац, али око 7. разреда креће озбиљан заокрет у ваншколским интересовањима - изучавање и праћење политике као надоградње дубоко урезане инспирисаности историјом, а од почетка средње школе у фокус стављам и своје аранђеловачко порекло. Како сам као личност стасавао све је више расла љубав према родном крају, који је заиста посебан, и како волим да кажем има најзаокруженију шаролику прошлост каквом се мало градова у Србији могу похвалити. Проучавање градске прошлости и даље траје, а за сад је најдетаљније обрађена тема о чувеним аранђеловачким друштвеним предузећима (много пре актуелне изложбе у музеју) са фокусом на Холдинг корпорацију “Шамот” о којој сам објавио два истраживачка чланка на порталу “еСтварност” пре непуних пет година. 
https://www.stvarnost.rs/aktuelno/propast-samota-i-radnicke-plate
https://www.stvarnost.rs/ekonomija/pogon-u-garasima-pocetak-kraja-samota
Банери и линкови текстова објављених на Порталу Е СТВАРНОСТ
Тако сам дошао и до истраживачког новинарства. Ускоро креће израда једног озбиљног истраживачког пројекта са бившим радницима, који ће приказати документарно истину о томе шта се заправо дешавало у „Шамоту“ током процеса приватизације и зашто је све пропало. Циљ је да се стави коначна тачка на ту тему сад кад те фирме више нема. Све у свему, много идеја је у оптицају за будуће дане. Љубав према таквим темама није никада ставила уобичајене младалачке догодовштине у запећак, а камоли подразумевала искључивање из животне матице. Невероватно ми је само да сам све то некако успео да уклопим у свој живот.
На основу којих сазнања просуђујеш о догађајима у друштву?
Мој лични став о дешавањима у свету је увек био јасан и директно изречен. Често дајем сликовите примере и трудим се да одговор погоди суштину. Верујем личној интуицији, непредвидивој слободарској нарави (каквом ме је доста учила музика уз коју сам одрастао) и исправним вредностима које су се укорениле у мени кроз сазревање. Све су то ствари којих се држим ма шта год и ко год био наспрам мене.
Неки би рекли то је зато што сам млад па тако идеалистички говорим, али ако је идеализам чувати исправну кичму и користити је за правилно расуђивање кад већ има шта да је држи, онда смо ми као народ изгубили једну од наших најлепших карактерних особина. Кичму правом држе идеали, а свако савијање изазива бол који човек углавном прихвата са “нема везе”, а себе прећутно претвара у небитну заоставштину цивилизације. Зато, кад се вредности и ставови који су се темељили годинама уназад поткрепе личном жељом да се увек буде на страни правде, то постаје довољно за правилно расуђивање о свим догађајима у друштву. Опет, све то џабе ако се идеали не бране по сваку цену. Препустимо се предивном, неукротивом пркосу.
Какво је твоје искуство поводом актуелних студентских и грађанских протеста?
За мене је то ватрено политичко крштење са људима за које пре око годину дана никада не бих ни помислио да ћемо постати толико блиски и оставити стварно неизбрисив траг. Такво стање огромне мобилизације ученика лазаревачке Гимназије после првог пленума, који су боравили у школи без одласка на наставу, било је немогуће вратити у регуларне токове поред каквих год покушаја опструкције и замене теза да у образовном систему постоји могућност решавања оваквих “препрека”. Да би се избегла почетна анархичност, потенцијално скретање са курса и општа неорганизованост, неколико матураната који су највише могли да допринесу успеху овог подухвата (међу којима сам био и ја) преузели су кормило без истицања појединаца и створили систем који решава и оне мане које систем класичног студентског пленума има. Једна смо од ретких школа која је у блокаду укључила и млађе разреде, за шта смо добили већинску подршку њихових родитеља на иницираним родитељским састанцима. 
Са пленума и почетка блокада у Лазаревцу (фото: Василије Јовић)
Све је било веома напорно. Стално јурњава, информације из трена у трен, договарање, чести телефонски позиви, дописивања, разговори са појединцима, организовање ученика на одређене активности, решавање унутрашњих несугласица па чак и прављење “јединице” за заштиту од потенцијалних опасности каквих је стално било у београдским школама у то време - представља само делић описа сложености нашег подухвата. Било је ту и људи који су проводили и по две смене у школи, који су и поред организације учествовали у изради транспарената, шеталица, заштити и сличном. Можете онда само замислити како је студентима, ако је такво било свакодневно стање у Гимназији у Лазаревцу. 
Мотиви из лазаревачке Гимназије
Из школе смо изашли на улицу, апсолутна већина професора је стала уз нас и ушли су у обуставу рада 20. јануара, након више састанака са нама. Након нашег првог великог скупа подршке студентима 21. јануара, под паролом “ГенераЛни штрАјк” на коме је било око 3.500 грађана, постепено смо подгревали климу “широког фронта” на територији Лазаревца.
Са првог протестног скупа, организованог 21. јануара 2025. године
Солидарно, остале школе већински ступају у обуставу заједно са ПУ “Ракила Котаров Вука”. На улицу су изашли и чланови синдиката “Јединство Колубара”, чији је лидер поново без посла због подршке студентима. Наша порука побуне кроз обуставу се проширила градом и у Лазаревцу је све било спремно за прву студентску пробу генералног штрајка 24. јануара. Тада смо блокирали три раскрснице и окупили се у огромном броју да одбранимо васпитаче од инспекције, која се на крају није ни појавила тог дана.
Скуп подршке запосленима у Предшколској установи „Ракила Котаров Вука“ и одбрана вртића од контрола инспекције 24. јануара 2025. године
Након увреда председника општине да смо „плаћени путујући циркус“, 28. јануара на улицу излази више од 5.000 грађана и додатно је учвршћена солидарна обустава по секторима. То је највећи скуп у историји Лазаревца и надмашује предизборни скуп Александра Вучића на који су довођени људи из удаљених градова, а имајте у виду да су све ово покренули матуранти Гимназије. 
Снимак проотестног скупа, од 28. јануара 2025. године, из дрона
Лазаревачки гимназијалци припремали и пропагандни материјал
У наредним месецима уследило је још великих скупова, вишечасовних блокада раскрсница, блокада Ибарске магистрале, даноноћна блокада зграде школе и остале акције. Верујем у то да се уз радикалније акције и покретање што више сектора у сваком мањем месту може доћи до промене у Србији - јер притисак постаје свеприсутан. 
Гимназијалци и грађани на путу да блокирају Ибарску магистралу и фотографија са једне од наредних протестних шетњи
https://youtu.be/MGLAIbgxQ9k?si=SSCc0EC3NH5v4WLK
О значају радикалних акција и покретању што више сектора и грађана говорио сам и 22. фебруара 2025. године на протесту у Аранђеловцу, односно објаснио окупљенима наш успешан модел притиска. У Аранђеловцу је, будимо реални, све поприлично тромо рађено и желео сам да се то промени. Нажалост, такво стање се није нарочито променило…
https://youtu.be/WukkO1V7quw?si=qEHB5e2jE3t5SAX7
Говор сам одржао и 11. марта у Лазаревцу, осврћући се на противзаконито укидање зарада професора у обустави, уз позив на протест 15. марта у Београду. Бићу искрен, поједини људи, које никад у животу нисам видео, прилазили су ми на улици недељама после тога и уз дивне речи хвале говорили о мом обраћању. То ћу заувек упамтити, а можда ничег од тога ни не би било без афирмације талента јавног наступа још у раном детињству?
https://www.facebook.com/share/v/1Jf4s6Z8HX/?mibextid=wwXIfr
https://www.facebook.com/share/v/19foqTswjQ/?mibextid=wwXIfr
Следећег дана гимназијалци и солидарни грађани Лазаревца приредили су величанствени дочек студената шетача пред 15. март, а снимци са тог скупа доспели су и у многе иностране градове. 
Величанствени дочек студената – ходочасника слободе – у Лазаревцу
Одређено време (скоро два месеца) нисам учествовао... Када сам одлучио да се поново укључим већ је постојала идеја о прављењу великог скупа у Лазаревцу - који је дефинитивно постао круна свих протестних активности у овом граду. Жеља је била да се направим историјски скуп заједно са студентима Лазаревца и да се пошаље својеврсна опомена властима да у Лазаревцу још увек има енергије која је пре 25 година учинила шта је учинила. Зато сам предложио да слоган скупа буде - “Са копова против лопова”!
Извод из говора Василија Тодоровића објављен и на Порталу ТВ Н1
Део мог обраћања је завршио и на Н1, а највећа лепота тог скупа су људи који су се бринули о организацији и стању на терену, почевши недељама уназад па до самог краја скупа. Свима су показали (па и мени који у томе није учествовао) колико је важно да иза сваког великог догађаја постоји велики, добро укомпонован тим.
Без тога џабе су све јаке поруке, јер су их обогатили разним садржајима у центру града - гостопримством, уметношћу, музиком и једном импресивном журком на отвореном простору. Тиме је показана прелепа ширина ума Србије, која се неуморно бори за промене. 
Мотиви са великог скупа и журке у Лазаревцу од 10. јуна 2025. године
Из свих наведених искустава схватио сам да је друштвено-политичко ангажовање постало део мене, коме ћу сигурно посветити значајан део мог живота. Због различитих других ангажмана више се не могу посветити организацијама у Лазаревцу, али ту су остали сарадници (сада бруцоши заједно са старијим студентима) који брину о будућим активностима.
Све у свему, ходати и стварати нешто посебно са својом генерацијом и на крају добити симболичну награду од грађана Лазаревца, на дан кад смо се опростили од наше школе, је адекватан завршетак једне бајке! Још само ако би могао ускоро да се деси још један завршетак - завршетак владавине ове пошасти која нас је задесила! 
Пажња грађана Лазаревца за трајно сећање и успомену гимназијалцима
Због чега си желео да се ангажујеш у Удружењу „Павле Бакић“ у Аранђеловцу и каква је твоја визија постојања и рада овог удружења у наредном периоду?
Као што сам већ и рекао - љубав према граду одакле долазим и његовом културно-историјском наслеђу. Ово удружење је учинило доста тога за очување тог наслеђа, увек било на бранику његове одбране и било активни критичар политике локалних власти. Управо име на то обавезује - бити заштитник овог краја попут последњег српског деспота Павла Бакића. Зацртани циљ изградње Бакићевог средњевековног града, као специјалне туристичке атракције, уз очување сећања и откривања тих скривених страница историје нашег града битна је ставка за будући развој туризма у Аранђеловцу, чему ћу се после студија примарно посветити. Новопечени туристички центри у Србији вештачки креирају атракције без душе и имају много више туриста него ми. Није за све крив комерцијалистички менталитет данашњице, који хрли за тим, већ се и као општина на потпуно погрешан начин односимо и несавремено промовишемо оно шта нам је “преостало”, без конкретних решења ни за поједине старе, а камоли нове праве атракције.
Све је у идеји и креативности. Увек се може наћи неки баланс, како за оне којима културно-историјске атракције нису у фокусу, тако и за оне који би на наше наслеђе гледали са дивљењем. Можда већ и постоји таква нека замисао у овом тренутку, али је и даље смешно у оносу на то како би то могло да буде. Запостављају се и иновативна решења у области туризма каквих се придржавају водећи туристички центри у свету, претежно мислим на оне који имају исто значајно наслеђе попут нас. Превише је неискоришћених потенцијала и погрешних људи на важним местима. Желим да својом енергијом и знањем мењам те ствари. То видим као моралну, локалпатриотску обавезу према свом граду, а ово удружење је идеално за борбу на том пољу. Ускоро суграђани могу очекивати пуно новина у његовом раду, а јасан програм рада у наредном периоду ће бити убрзо представљен јавности.
https://youtu.be/2dE28UsRLgw?si=52Ne62YLlMpM5h7x
Василије, уз захвалност за овај интервју, ево још једног питања: да ли ћеш се, упоредо са студијама, ангажовати у политичком животу Аранђеловца и Србије?
Итекако! За Аранђеловац сам већ добио позив и прикључио се удружењу “Град је наш!” зато што је то удружење директан плод студентске борбе. Зашто тако кажем? Па зато што је најважније да су студенти покренули то буђење остварених, племенитих људи да се укључе у политички живот. Деловало је да је зацементирана атмосфера да ако си поштен, образован и нормалан, онда политика није за тебе. Нема више тих “добронамерних савета” да се склониш са туђег пута и живиш свој ушушкани живот док радиш свој поштени посао и некако склапаш крај са крајем, а прећутно дајеш сагласност на менталитет власти “све или ништа”.
Мислим конкретно на то да све оде у руке корумпираних припадника режима, па они после деле плен међу собом и износе ван зенље, а падоше у свему томе и многи животи грађана који нису у том партијско-режимском корупционашком колу. Ваљда су након свега грађани свесни да се “зацементираној атмосфери” ближи крај, мада још увек посла имамо са тврдокорним режимом.
Зато је велика част стајати раме уз раме са новим, неукаљаним, оствареним људима нашег града који су се окупили и одважили да се боре за промене и Аранђеловац сутрашњице. Нудимо решења (већ сам писао предлог нове стратегије за опстанак туризма, који је објављен на сајту удружења) и промену описаног менталитета на локалу. Спреман сам да уложим сво искуство које носим из Лазаревца у нову борбу у Аранђеловцу.
https://gradjenas.rs/10-tacaka-za-turizam-ar/
Василије Тодоровић и Вера Тошић, најмлађи и најстарији члан Удружења „Град је наш!“
Што се тиче мог политичког ангажовања на нивоу Републике Србије, са десетак идеолошки блиских пријатеља и независних стручњака стварамо наш концепт за унапређење живота у Србији. Свеобухватан план за све сфере, из чега ће ускоро, можда, и произаћи нешто…