Др Мирослав Марковић
 
Историја нас учи да Срби редовно пролазе кроз такозвани (како га назива скромни аутор овог текста) "српски циклус". 

Овај циклус је и важан и занимљив по томе што нам се редовно понавља као образац кога не успевамо ни да уочимо а камоли прекинемо, а повезан је са свим нашим националним поразима, фрустрацијама и лутањима.
 
Овај текст биће посвећен овом циклусу, не са циљем критике "per se" или "аутохејта", већ као конструктиван покушај да донесе малу интроспекцију, и као допринос промени набоље коју одавно чекамо а никако да наступи. Јер нешто нам очигледно не иде.
 
Српски циклус чини: одушевљење - пораз - разочарање - апатија - (ново) одушевљење и тако ad nauseam. Па кренимо редом, фазу по фазу од ове четири.
 
Прва фаза, одушевљење, настаје као резултат "новог почетка". Започињали смо много тога: нову државу (многима од нас ово је четврта), ново савезништво, нови век, оснивали смо нови покрет или добијали новог вођу или победнике на изборима. У сваком новитету смо видели "историјску шансу" за преокрет, да ће нам све коначно кренути набоље.
 
Заборављају се тако стари порази, савезништва и вође. Прави се, модерним језиком речено, "ресет система". Креће све испочетка, биће све ново и супер, шта је било то је прошло а ово сад је коначно обећавајуће, нисмо имали ни среће али сад ће нас послужити. Нада, енергија и еуфорија су на максимуму, сакупљају се паре (ко се сећа Зајма за привредни препород Србије?), држе се састанци, праве се велики планови и тимови.
 
Када на изборни дан ТВ екипа интервјуише бирача код изборног места, он користи стереотипне фразе као што је "да нам буде боље". Колико смо имали избора, стално исте изјаве, а то боље још нисмо доживели.
 
Поред тога, пошто сматрамо да смо превише битни као народ, верујемо да ћемо коначно испунити своју вековну мисију, исправити све историјске неправде (посебно оне за које сматрамо да су нам начинили други; ми другима наравно нисмо) и стићи до неког узвишеног циља и највишег постоља које нам историјски припада, па да ће нам онда сви завидети, и душмани поцркати од зависти.
 
Оно што је кључно је да, при свему томе, никакво стварање реда и система не видимо као циљ, јер ред и систем су некако превише обични, приземни и монотони: тиме се занимају неке мање битне и досадне нације, које немају историјску мисију, а ни толике јунаке, битке и подвиге као ми.
 
Међутим, пошто смо јаки на речима а слаби на дуготрајном раду, фокусирању, организацији и постављању озбиљног и функционалног система, убрзо доживљавамо другу фазу, а то је неминовни пораз и крах. Притом обавезно себе видимо као жртву. Спортским речником речено, "нисмо издржали притисак", "сагорели смо у жељи" и "оставили смо срце на терену". Претрпели смо свашта и настрадали, али као утеха долази то да "овакву жртву нико није поднео" и да смо "скупо продали своју кожу".
 
Обично су наше битке оне у којима непријатеља било од 5 до 7 пута више, он је био одморан а ми уморни, више њих се удружило а ми сами, он има технику а ми имамо срце и душу, и слично, све у свему "где сам био, свуд сам погинуо".
 
Ово је већ наговештај треће фазе, разочарања. Оно што смо толико жарко желели, није се остварило. Жртве су биле превелике а резултат слаб. Све је било узалуд, "џаба смо кречили". Ентузијазам нестаје као да га није никад ни било. Такође се посвећујемо једној од својих омиљених делатности, а то је тражење кривца, који је наравно увек неко други осим нас. Сви нас мрзе, а комшије посебно, и сада злобно ликују док ми тугујемо.
 
То је већ увод у четврту фазу, а то су цинизам и апатија. Повлачимо се у себе, свако за себе, ником не верујемо, свему се подсмевамо а највише својој првој фази. Како смо могли да будемо толико глупи и наивни, питамо се, циљ и није био вредан, и било је јасно да је идеја у старту била осуђена на неуспех. Увек прођемо као боси по трњу, зла нам је судбина, и срећа нам је окренула леђа, нема смисла ни покушавати. Ако је за неку утеху, ево ови други су прошли још горе ("Хрватска у 2025. има другу највишу стопу инфлације у Европи").
 
Прође онда неко време, не мора ни много, кад ето опет фаза један, опет као да ништа није било. Пораз се није анализирао, јер на њега нико више и не мисли, као да га је претрпео неко други. Зато ништа паметнији из пораза нисмо ни изашли, па је јасно како ће се и нови циклус завршити.
 
Циклус је стабилан јер се заснива на романтичном, митолошком и виктимолошком историјском наративу (косовски пораз представљен као победа, "слобода или смрт", што више страдамо више смо у праву, "боље гроб него роб"), колективној емотивности и падању у ватру, и слабој жељи за реалним и смисленим циљем, стабилношћу и врлином. Од колективне екстазе до очаја пут је код нас кратак.
 
Као историјски пример за овај циклус, може их се дати неколико само из двадесетог века: балкански ратови, први светски рат, краљевина, други светски рат, социјализам, Милошевићева владавина, и ево можемо се фокусирати на циклус који је наступио после Милошевића јер се десио релативно недавно.
 
После много мука, "ничим изазваних" санкција, ратова, беде и бомбардовања, дошао је тај 5.10.2000. када смо се некако решили суманутог аутократе. Креће еуфорична прва фаза: стигла је демократија, слободни избори, Европа нас чека, шта је било било, јесмо можда мало и геноцидисали али било па прошло, и слично.
 
Међутим убрзо је наишла и друга фаза: није се остварило ништа чему смо се надали. Лустрација није извршена као у нормалним државама, прелетачи су прелетели, убијен способни премијер, опет криминал, корупција и буразерска приватизација.
 
Трећа фаза је била разочарање: не постајемо нормално друштво, Косово оде својим путем и са њим наше "светиње", пали се америчка амбасада (и успут опљачка понека радња), ови за које смо гласали нису се добро показали ни за кога осим за себе, а правосудни систем је "реформисан" тако да не функционише. На то се надовезује четврта фаза: апатија, деполитизација, "сви су исти".
 
Апатију су прекинули одметнути радикали, који су обећавали правну и озбиљну државу док су примењивали гандијевске методе борбе и седели на стиропору. Њима је народ веровао јер је радикалска злодела одавно заборавио, е шта је после било сви се сећамо. Провели су нас кроз прве три фазе из којих смо изашли скроз оронули, а сада смо у четвртој.
 
А да не буде све превише озбиљно, можемо дати и пример из спорта. Сведоци смо неуспеха наших клубова и репрезентација на великим такмичењима, а себе видимо као "европске Бразилце" и "најспортскију нацију".
 
Прва фаза је обично долазак новог тренера или селектора. Он даје бомбастичне изјаве и оптимистичке прогнозе, обећава озбиљан рад и резултате, и одушевљава навијаче позивајући нове играче и постављајући нови систем. Ако на припремама неког победимо док "брусимо форму", већ видимо себе као светске прваке.
 
Затим крећу први порази, који су резултат слабе организације, посвећивања и тимског рада. Па на пример изгубимо код куће ни мање ни више него од "архинепријатеља" Албаније. И ето разочарања: ови наши ништа не знају, имају "по две леве ноге". Наши успешни спортисти, онолико колико их и има, нису резултат никаквог система већ ентузијазма појединаца, па неуспеси не треба ни да чуде.
 
Затим ето и апатије: "нећу више ни да гледам утакмице", "служимо да против нас набијају гол-разлику", селектор је незналица а играче не занима да играју за народ већ само паре (плус излазе на сплавове ноћ пред утакмицу), "боље да гледам премијер лигу него наше лузере" и слично. Додуше судије увек навијају против нас, противнику суде непостојеће пенале а нама не оне ”чисте као суза” и слично.
 
Онда тренер или селектор, после додуше дугог периода у коме тиња нада да ће се нешто променити ("Зашто не бисмо победили Енглеску, је л' то забрањено?" легендардна је изјава донедавног селектора и члана владајуће странке) или да ће неко други направити резултат који нама одговара, даје оставку. Неки новинар помене старе фразе да би "после пораза требало извући закључке" и да би ваљало "направити анализе", али ко тиме да се бави кад ћемо у следећој сезони заблистати?