ДТ
Књаз Милош пре српских устанака против Турака, почетком 18. века, био слуга код Аксе Јечменице у Доброселици на Златибору, а Јевту Скерлу из Лоповца посебним указом поставио 1825. за „буљукбашу Кнежине Јасеничке у Нахији Крагујевачкој“. Која је „тајна веза“ између Јована Скерлића (праунука Јевте Скерле), пореклом из Липовца, и Димитрија Туцовића родом из Гостиља код Чајетине?
Када се запутите од Пожеге према Горњој Добрињи, родном месту Милоша Обреновића, на табли можете прочитати да до спомен-комплекса књаза Милоша има 14 километара, таман колико су далеко, односно близу, Аранђеловац и Топола.
Туристичка табла поред пута Пожега – Горња Добриња
После Доње Добриње и Средње Добриње, возећи солидним путем, у центру Горње Добриње туристичка сигнализација обавештава путнике намернике да су приспели у родно место значајне личности из српске историје, књаза Милоша Обреновића (1780-1860), који је владао Србијом од 1815-1839. године и од 1858-1860. године.
Поглед на Музеј Милоша Обреновића у Горњој Добрињи
У Спомен-комплексу, који је проглашен за просторну културно-историјску целину (као што је и парк Буковичке бање), налази се црква посвећена светим апостолима Петру и Павлу. Црква је изграђена 1822. године, за време прве владавине књаза Милоша, на месту старе цркве-брвнаре. У порти цркве почивају посмртни остаци Милошевог оца Теодора, а у знак сећања на свог оца подигао је и чардак у близини цркве 1860. године (када је почела и градња цркве Светог архангела Гаврила у Аранђеловцу, која је довршена 1862. године).
Надгробна плоча оца Милоша Обреновића, Теодора, у порти цркве Светих апостола Петра и Павла у Горњој Добрињи
У близини чардака, у оквиру спомен-комплекса посвећеног Милошу Обреновићу, налази се и споменик, чији је аутор вајар Мирослав Протић, родом из Горње Добриње. Споменик је отворен 1990. године (први споменик Милошу Обреновићу у Аранђеловцу, на коме и не личи на себе, од венчачког мермера који је клесао вајар Сван Вујачић, подигнут је, у парку Буковичке бање 1989. године, а други 2009. године као успешно остварење у бронзи вајарке Дринке Радовановић у старом делу Аранђеловца). 
Споменик Милоша Обреновића у Горњој Добрињи
У потрази за непознатим причама о Милошу Обреновићу на Златибору и у централној Шумадији (без намере да понављамо свима знане податке, попут књазовог указа из 1859. године о настанку Аранђеловца) упутили смо се преко Водица у село Доброселицу општине Чајетина.
Иначе, Водице су омиљено излетиште мештана Чајетине и Ужица, где још од 1750. године (када је сарајевски трговац Никола Селак у овдашњем парчету раја на земљи изградио летњиковац за своју породицу) долазе због роштиљања поред Црног Рзава и уживање у погледу на Торник, Чиготу и Муртеницу, највише врхове Златибора.
Детаљ из Водица на Златибору
Како је Доброселица баш добро село за уживање у златиборским пределима увериће се сваки туриста који пожели да посети ово прелепо село, удаљено само 19 км од центра „Златибора“. 
Панорама Доброселице
За време прве владине књаза Милоша у Доброселици је 1821. године изграђена црква-брвнара, посвећена светом пророку Илији, ширине пет и дужине осам метара. Црква је изграђена на темељима старе цркве, коју су Турци спалили 1806. године.
Црква-брвнара „подигнута је у облику лађе са полукружном апсидом и осим олтарске, других преграда нема. Кров је прекривен шиндром, али у каснијим временима ради боље заштите преко ње је постављен цреп“ (из књиге Снежане Ђенић, „Златибор културна и историјска баштина од праисторије до данас“, стр.100).
Црква-брвнара у Доброселици
У центру Доброселице 2018. године подигнуто је спомен-обележје погинулим мештанима у српско-турском, односно „Јаворском рату 1876/78“, у оба балканска и Првом светском рату. На првом месту је написано име Арсо Јечменица. То је потомак, са истим именом и презименом, Арса Јечменице, код којег је служио Милош Обреновић. Чини се да је једина прича, у којој књаз Милош није описан као господар и осиони владар, забележена управо овде, у Доброселици. 
Споменик изгинулим ратницима у центру Доброселице
У књизи Снежане Ђенић „Српски владари у ужичком крају“, на странама 13-14, под насловом „Милош Обреновић међу Ужичанима“ забележено је и ово: „Једно лето Милош је служио и код Акса Јечменице из Доброселице, и чувао његове џелепе по Златибору, али из неког разлога газда му није платио најам. Много година касније, у време кад је био српски кнез, ипак је успео да добије своју зараду. То се десило сасвим случајно. Једнога дана кнез је седео на трему свог конака у Крагујевцу кад наиђе група кириџија, баш у време кад добош огласи смену страже. Коњи се поплашише, једноме спаде мешина са катраном и просу се. Милош нареди момку да му доведе једног кириџију, а кад стиже сељанин у пртишту, кнез га упита:
- Одакле си ти?
- Из Доброселице – одговори кириџија.
- Је ли жив Аксо Јечменица из Доброселице?
- Жив је, ево га овде са нама, баш се његов мијех просу.
- Нека дође амо.
Убрзо Аксо стиже и стаде пред господара.
- Познајеш ли ти мене, газда Аксо?
- Познајем, како да не познајем, сунце наше.
- Лијепо, лијепо – сунце, него знаш ли ти кад ја оно служих код тебе.
- Не, моје ми грешне душе! Никад ти нијеси служио, тебе је бог створио само да заповедаш.
- Чиниш волико, није то тамо амо, газда Аксо. Нијесам ли се ја био унајмио код тебе ма по године да те служим за три и по гроша и једне чарапе? Кад се закрајини ја одох брату Милану, а у тебе ми оста 30 пара и чарапе.
- Вјеруј, вјеруј, давно је било, поборавио сам.
- Е, иди ти и састави тридесет пара и чарапе, па донеси да платиш дуг.
Није дуго прошло Аксо се врати.
- Ево, господару, нашао сам.
- Много сам ја мучице видео за ових тридесет пара.
Кад се Аксо поздрави и крену према вратима Милош га врати.
- Ене, стан де, ти свој дуг плати. Да платим и ја свој – рече кнез и пружи Аксу 100 јермилука, као надокнаду за претрпљену штету пред његовим конаком. Прилазећи својим друговима Аксо сав радостан довикну:
- А да вељу ја вама, да нас пред царском кућом не море снаћи никаква штета!“
Извор „Краљеве воде“ на Златибору
Потомак Милоша Обреновића, тек пунолетни краљ Србије Александар Обреновић, 1893. године, посетио је Златибор и у знак сећања на краљев први долазак на ову српску планину, изграђен је први туристички објекат на Златибору – извор „Краљеве воде“, који већ 130 година хладном планинском водом освежава путнике намернике и све бројније туристе.
У знак сећања на први долазак краља Александра Обреновића Златиборци су се одужили неимарском грађевином која је и данас у функцији, а Аранђеловчани су од књаза Милоша (а и сина му Михаила) добили како име (1859), тако и велелепну грађевину, другу по величини у ондашњој Србији, данас оронуло „Старо здање“ (1872).
Никада се нису житељи подбукуљске вароши „историческим прошенијима“ оптерећивали, нити мимо од власти прописаних тема занимали. Учмала малограђанштина све је коментарисала по провереном обрасцу како „има ко је плаћен да о томе мисли“, али је било и изузетака, попут текстова који су објављивани у листу „Буковичка бања“ у Аранђеловцу.
Текст из листа „Буковичка бања“, од 3. августа 1988. године
После најновијих дешавања са „Старим здањем“, које је три године у власништву општине Аранђеловац, а поготово после овомартовског пожара у коме је изгорео део крова према парку Буковичке бање (и данас зјапи нагорелим роговима и водом натопљеним венчаницама), чини се да је једини прави коментар сажет у овом стиху:
„Књаз Милош кад би из гроба уст'о
Не би „Здање“ било 'вако пусто!“
Тужан поглед на „Старо здање“ кроз аранђеловачку „Тријумфалну капију“
Карађорђе Петровић прогласио је Милоша Обреновића у Равнима, у пролеће 1807. године, за војводу „са циљем чувања овог дела Србије од сталних претњи турских снага. У утврђењима од Шаргана до Јавора прикупио је око 5.000 устаника и пажљиво осматрао шта се дешава иза границе. Од 1809. године на овим теренима водио је сталне борбе против Скопљак-паше, силног српског душманина, како га називају народни гуслари, чије су намере биле да продре у Шумадију и помогне гушењу устанка. Турски паша је много пута био приморан да после пораза напушта Кукутницу, Торник и Таламбас и посрамљен бежи преко Увца“ (Снежана Ђенић, „Српски владари у ужичком крају“, стр. 15).
Од Шумадинаца књазу Милошу је за срце прирастао Јевта Скерла из Липовца (прадеда знаменитог књижевног критичара и политичара – опозиционара радикалима и влади Николе Пашића почетком прошлог века), којег је „посебним указом – објавленијем... у Крагујевцу 22. Јунија 1825. поставио Евту Скерлу из Липовца за буљукбашу „Кнежине Јасеничке у Н(ахији) Крагујевачкој“, према чланку Владете Коларевића „Скерлићи – шумадијски сродници Ненада Љубинковића".
Историјске прилике су тако удесиле да су после злочиначког убиства краља Александра Обреновића и супруге му краљице Драге Машин 1903. године у Београду, над којим се згражавао читав цивилизовани свет, највећи опозиционари радикалском режиму Николе Пашића били управо Златиборац Димитрије Туцовић, родом из Гостиља, и Шумадинац Јован Скерлић, пореклом из Липовца, праунук нареченог Евте Скерле.
Насловна корица књиге Момчила Ђорговића „Ко је убио Јована Скерлића“
Како „крв није вода“, те да „ивер не пада далеко од кладе“, показао је живот и на примеру Јована Скерлића, који је један од најзначајнијих српских интелектуалаца, скрајнут од Шумадинаца у архиву историје, како не би његово деловање постало заразно и за наше дане. Више је него илустративан цитат са задње корице: „У књизи Ко је убио Јована Скерлића Момчило Ђорговић сагледава дубок конфликт младе и старе генерације пред сам почетак Првог светског рата, што је одредило политичку, привредну и културну судбину Србије и њен идентитет све до данашњих дана. Велики противник српских радикала Јован Скерлић био је убеђен да њихов вођа Никола Пашић младу блаканску државу води у уништење и амбис. И када је у Народној скупштини 1914. позвао на општу побуну против њега и ондашњих корупционаша, умро је изненада у 37. години као громом погођен. Многи су тада у Београду сматрали да је отрован.“
Из књиге „Ко је убио Јована Скерлића“, страна 313.
Заједничке идеје, али и друштвено ангажовање Јована Скерлића (1877-1914), који је преминуо (под „неразјашњеним околностима“ – ова кованица нешто познато звучи и данас) у 37. години и Димитрија Туцовића (1881-1914), који је погинуо у Шумадији, за време Колубарске битке, у 33. години – заслужују нова истраживања и промишљање о њиховом теоријском и практичном раду и делању. 
Из листа „Политика“, 29. октобра 2022. године
Снежана Ђенић, директорка Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини, ове године је објавила књигу „Добростиви и часни путеви господњи“, у којој је припадајуће место заузео и текст о Димитрију Туцовићу. Надајмо се да ће и Шумадинци (Аранђеловчани и Тополци, најпре) почети примерену пажњу да поклањају животу и делима Јована Скерлића, на ползу народа, ал' на велику штету актуелног владајућег режима који као да репризира „радикалски филм“ од пре стотину и више година.
(НАПОМЕНА: овај медијски садржај реализован је на основу Уговора о суфинансирању пројеката у области јавног информисања Општине Чајетина број: 400-468/2022-01, од 19.05.2022. године, и Драгана Тодоровића предузетника Издавачка делатност „Стварност“ Аранђеловац број: 01-65, од 6.06.2022. године. Пројекат је суфинансиран средствима из буџета општине Чајетина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства).