Пишу: Мирослав Буца Живановић и Алекса Величковић
Mеђу неколико предратних вила на Отвореном пољу, које су звали „миљеницама сунчевих зрака“, налази се и топли дом Милоша Алексијевића. Да ли је вредним баштованима парка Буковичке бање савесним и маштовитим радом, годинама одржавајући сваки кутак од двадесетак хектара површине, пошло за руком да буде међу најуређенијим и најлепшим у Краљевини Југославији? Шта је екипа баштована у бањском парку приређивала предратним дамама и госпођицама? - тога се и данас радо сећају и о томе причају. Архитектонски одговор на повећане захтеве бањског туризма. Како је тераса обичну кућу претворила у вилу?
Због нестварне игре природе, о неколико предратних вила на Отвореном пољу, међу којима је и вила Милоша Алексијевића, кружила је прича да су „миљенице сунчевих зрака“. Наиме, први јутарњи пламсаји сунца, уз прве петлове, будили су летњих месеци домаћине и задржавали топле домове, до касних сати, када се „усијана кугла“ повлачила иза Букуље.
Власнику виле Милошу је „пукло“ пред очима. То што нам се једном придошли гости, без изузетка, јављају да опет и опет резервишу собе за издавање, добрим делом можемо да захвалимо и даровима природе! Удео туристичке навале плод је и Милошеве далековидости, да баш на обронцима Букуље подигне вилу! Наравно, ту је и близина парка. А о парку, другој кући тројице Алексијевића (баштованима Милану и Милошу и столару Живку) који су бринули о одржавању парка, остало је небројено прича, којих се њихови потомци радо сећају.
Чим је отац преписао земљиште, Милош почео да гради кућу
Вишегодишњим претраживањем катастарске докумантације у СО Аранђеловац, Славица Ракић, геодетски инжењер, дошла је до података да је вилу у улици Војводе Путника број 63 (гранични пут са парком) саградио Милош Алексијевић из Буковика. Његови родитељи су отац Радослав и мајка Олга. Овакве податке потврђује и Милка Алексијевић, њихова снајка, која нам открива нове појединости о вили и породици.
-Свекар Милош је почео да гради кући, тек када му је отац, на кога се плац водио, дао земљиште 1935. године. Вилу је направио исте године када ју је и започео. Била је завршена раније од кућа осталих Алексијевића. То се може видети на опсегу бунара, озиданом кад и кућа, на којем је урезана 1935. година. Милош је са супругом Спасенијом имао сина Богољуба и ћерку Гвозденију.
Милош у праку поклањао лепотицама и тотицама црвене руже
Кад се Милка удала за Богољуба Милош је отишао у пензију. Био је познати баштован и цењен у Аранђеловцу. О њему се још увек препричавају многобројне приче. Времешна Аранђеловчанка Александра Катанић сведочи да никада неће заборавити шетње у друштву уживајући парковским стазама поред којих се бокорило цвеће у коме су доминирале руже. Посебно је било упечатљиво када је Милош Алексијевић, као што су радили велики каваљери, усред пуне летње сезоне на препуној стази за шетњу, поклањањао црвене руже аранђеловачким дамама и угледним госпођама из Београда и војвођанским тотицама, које су клизиле парком у етно-широким сукњама. Изненађене и затечене оваквим гестом баштована, многе лепотице су поред осмеха ћутањем покушавале да прикрију своја осећања! То је давало посебан, господски шмек Буковичкој бањи, због чега су јој ласкала белосветска господа.
-Милош се у Аранђеловцу прочуо као првокласни баштован. Не само да је калемио руже, гајио и разно украсно дрвеће, него му је пошло за руком да ту, око наше виле, улепша двориште током већег дела године. Иза куће на 42 ара засадио је виноград. Почео је да гаји првокласно грожђе, које је редовно носио на разна такмичења. Међутим, није се задржао само на томе. Од грожђа је правио квалитетна вина. Сећам се, када је пре рата, на новосадском сајму вина, освојио посебну награду и тако пронео славу својој винарији. Буриће је држао у подруму наше виле, водећи рачуна о температури и чистоћи подрумских просторија - наводи Милка незаборавна сећања о своме свекру.
Када су добри аранђеловачки домаћини чули за Милоша, „баштованског чаробњака“, тражили су да одржава и њихова дворишта са прелепим кућама. Тако је привукао имућну клијентелу којој је садио и калемио цвеће, орезивао и формирао разне сорте украсног дрвећа и воћа. Једном речју још тада је радио као претеча стручњака пејзажне архитектуре и воћарства у граду подно Букуље.
Спасенија, ово је час кад треба да будемо људи!
На самом почетку Другог светског рата јуна 1941. године Аранђеловчани дочекују, као последицу одмазде немачких фашиста, први транспорт словеначких изгнаника. У Листу „Борба“ (27. јуна 1983. године, на 13.страни, под насловом „Клицање без краја“ Душан Дражић бележи сећање учитеља Хочевара, словенчког прогнаника, како слуша свог првог комшију Милоша Алексијевића са Отвореног поља: „Гледам наше нове суседе. Муче се да се некако сместе. А кућа, коју су добили, је српски речено - чатрља. (...) Хоће ту рушевину да колико-толико среде. Зовем моју супругу и велим јој: «Спасенија, ово је час када треба да будемо људи. Она не одговара, али већ прави кораке гостопримства.»
Лист „Борба“, 27. јун 1983, страна 13 – словеначке изгнанике примили Алексијевићи у свој дом
«Хлеба нисмо имали довољно ни за нас, наставља своју причу Спасенија, али смо са Цириловом породицом делили све такорећи по пола. Тада је пшеница била реткост. Чувала се за лек и за славу. Зато су проја и качамак били свакодневница (...) Мучили смо се једино да им објаснимо шта је то качамак. Деца су им била златна. Нарочито су желеле да иду у поље. Боже, што су те девојке биле вредне. И копале, прикупљале летину, превртале сено, доносиле дрва. Помагале свима у комшилуку. И када се веш пере, и када слава спрема...“, део је текста у коме се језгровито оличавају топлота људских душа Милоша и Спасеније према изгнаним Словенцима, које је немачка ратна машинерија протерала са својих огњишта у питому Шумадију.
-Милош је имао сина Богољуба и ћерку Гвозденију, која је предавала српски језик у аранђеловачкој гимназији школске 1954/1955. године. Богољуб је дуго година радио у ФЕП-у. После рата окитио се дипломом машинског инжењера и унапреде га за шефа производње. Због лоших услова рада разболи се. Добије тешку упалу костију - реуму и брзо умре 1995. године - не пропуста Милка да помене и најближе чланове породице.
Свежа су јој сећања на дане када су у вилу Милоша Алексијевића долазили бањски гости у чезама: -Знало се да су то особити богаташи који су и вожњом у лепо украшеним „двоточкашима које вуку коњи“ уживали да истакну свој друштвени положај. За њих смо спремали посебно украшене собе, тако да смо током лета морали да користимо и приземне просторије. Бивало је и дана да се моја свекрва Спасенија није устезала да преноћи у шупици поред виле - потврђује Милка са колико је одговорности и љубави породица подржавала Милошеве планове.
Вила као сведочанство о домишљатости која је привлачила београдску и новосадску елиту
У архитектонској историји Аранђеловца година 1935. остала је забележена као тренутак трагања за начинима како да се одговори на све веће захтеве бањског туризма. Управо из те сезоне потиче и вила Милоша Алексијевића, објекат од 11,5 м x 9,5 м, који на најлепши начин сведочи о времену када се на локалном терену рађао један занимљив друштвени феномен.
За разлику од каснијих, препознатљивих примера из комшилука „типске“ варошке градње, попут вила Сретена Алексијевића и Живка Алексијевића из 1937. и 1940. године, Милош се средином тридесетих није одлучио за тај модел куће. То нам данас пружа драгоцен хронолошки путоказ да се такав модел градње развио и заживео тек након 1935. године, док ова вила сведочи o посебном примеру развоја архитектонске праксе у аранђеловачкој бањи.
Мотив за овакву градњу, међутим, није био показивање богатства. Милош ову вилу није подигао као пуки материјални и статусни симбол сопствене моћи, већ као резултат чисте предузетничке домишљатости. Радећи као баштован у парку Буковичке бање, он је одлично познавао навике и укусе београдске и новосадске елите. Схватио је да они воле да одседају у објектима са звучном титулом „виле“. Како нам је у разговору открила његова снаја Милка, Милош је зато ангажовао „архитекту из Београда“. Иако му име нисмо сазнали, изглед саме куће јасно говори да је тај безимени престонички стручњак био изузетно домишљат: успео је да помоћу само једног кључног спољашњег елемента, терасе, обичну кућу трансформише у отмену вилу и пружи неопходан естетски магнет за бањске госте.
Са друге стране, иза те отмене фасаде крио се својеврсни „баштовански блеф“. Наиме, унутрашњост је задржала скромну и строго функционалну поделу на по три одељења у приземљу и на спрату, али без иједног купатила унутар виле! Будући да су гости ионако цео дан проводили у парку и јавним купатилима Буковичке бање, улагање у скуп унутрашњи комфор свесно је заобиђено ради брже и лакше зараде од кирије, док је купатило адаптирано тек знатно касније.
Тераса од обичне куће ствара вилу
Оно што овај објекат чини занимљивим јесте његова једноставна, а ефектна спољашња архитектура. Габарит куће решен је у облику ћириличног слова „Г“, при чему је приземни део, пратећи најбољу доследност локалног неимарства, зидан од чувеног буковичког камена. На ту камену базу надовезује се спрат од зидане дупле опеке дебљине 38 цм као и пространа тераса са карактеристичним полукружним завршетком, која представља убедљиво најупечатљивији део куће. Управо је овај експресивни мотив пресудан детаљ који цео објекат визуелно трансформише и даје му прави изглед виле. Сама тераса је оријентисана тако да гледа на север и на исток. Оваква позиција омогућавала је гостима да током врелих летњих месеци већи део дана уживају у дебелој хладовини и панорами тадашње вароши.
Нарушена аутентичност на оронулој лепотици
Нажалост, за разлику од Живкове виле где су касније адаптације изведене са доста мере, кућа Милоша Алексијевића данас је потпуно оронула и налази се у веома лошем стању. Изворни, експресивни мотив додатно је нарушен у приземљу, код отвореног простора испод терасе који је временом застакљен, чиме је прекинута њена некадашња прозрачност и утисак ''лебдења'' терасе.
Најновији ударац аутентичности објекта задат је заменом кровног покривача. Наиме, приликом недавне замене, постављен је нови цреп, у црној боји. Ипак, и тако запуштена, ова вила остаје изванредан материјални доказ о томе како се у старом Аранђеловцу, уз спој београдске архитектуре и локалне домишљатости, правила успешна туристичка прича.