Текст и фото: ДТ
На гробљу Рисовача 19. септембра 2020. године сахрањен је Александар Аца Милинковић, Аранђеловчанима познатији као Аца планинар.
Заљубљеник у планинарење Александар Аца Милинковић био је дугогодишњи председник Планинарског друштва „Букуља“, објавио је две књиге („75 година организованог планинарења у Аранђеловцу“, 2009. године – издавач Спортски савез општине Аранђеловац и „Планина Букуља“, 2016. године – издавач „Стварност“ Аранђеловац) и већи број чланака у бројним часописима. Од 2016. године био је један од оснивача и први председник Удружења „Трагови“ у Аранђеловцу, а члан Удружења „Павле Бакић“ је од оснивања 2007. године.
Насловна страна књиге Александра Аце Милинковића „75 година организованог планинарења у Аранђеловцу“
Као сарадник часописа „Стварност“ објављивао је истраживачке текстове о културно-историјском наслеђу на подручју општине Аранђеловац и централне Шумадије. Са колико труда у прикупљању података и дара за повезивање чињеница је обликовао своје текстове илуструје и цитат из текста „Село Гараши“, објављен у часопису „Стварност“ децембра 2016: „Бачко брдо (324) – Топоним Бачко брдо наставља се на потес Метаљка (416) на граници са Живковцима и као широка коса степенасто се спуста према реци Букуљи, преко пута јеловичке цркве. На Метаљки је својевремено расла разграната дивља крушка, идеално место за време радова у пољу, па су стога мештани Живковаца овај брег називали Гарашка крушчица. Дивље крушке више нема, али је у народу назив остао и даље исти.“
Александра Аце Милинковића са нама више нема, али ће трајати стално сећање на његово дело захваљујући и текстовима знаменитих појединаца, објављених о Аци у његовим књигама.
Биографија Александра Аце Милинковића, објављена на 113. страни књиге „75 година организованог планинарења у Аранђеловцу“ (недостајућу годину смрти сазнали смо, нажалост, јуче и данас)
А посебно ће међу свима који су се са Ацом дружили и сарађивали остати као трајно сведочење о значају његових стваралачких остварења записи еминентних стручњака, попут Борисава Челиковића. На 199. страни књиге „Планина Букуља“, под насловом „Планина као уточиште“ написано је, између осталог, и следеће: „Букуља као и већина наших планина, данашњицу је дочекала непроучена сразмерно значају који има... Зато је појава сваког прилога посвећеног планинама од велике важности, посебно ако је он свеобухватан. Таква је књига Александра Аце Милинковића посвећена Букуљи.
Насловна страна књиге Александра Аце Милинковића „Планина Букуља“
Оно што је вековима скривано на падинама у шумама Букуље Аца Милинковић је деценијама откривао и несебично поделио са свима знаним и незнаним који буду читали ову књигу. Она је ауторово уздарје планини, граду који се шири на њеној падини и становницима који под њом живе и стварају. Она је почаст прецима и оставштина за будућност потомцима“ – написао је Борисав Челиковић.
Аца је био радо виђен на свим манифестацијама и догађајима у култури. Посебно је волео да се дружи са брезовачким песницима, било онима који су познати по сопственим поетским остварењима (Бранка Максимовић и Владета Коларевић) било онима који воле поезију (па могу и да из душе изрецитују најпознатије песме Добрице Ерића, попут његовог шурака Микице Милићевића). –Ниси одакле јеси, него одакле ти је жена – говорио је Аца, а како је његова супруга Верица била из Брезовца и Аца се осећао као да су му сви Брезовчани својта.
Александар Аца Милинковић (први, слева) са супругом Верицом и песницима брезовачким и аранђеловачким у дворишту песникиње Бранке Максимовић, на манифестацији „Под трешњом“ 25. септембра 2018. године
На уздарје Аранђеловчанима Александар Аца Милинковић је оставио и трагове својих склоности према бициклизму, фотографији, радио-аматерству, али и рашљарству ради проналажења подземних вода. Имао је сазнања о локалитетима као нико други, а потписнику ове опроштајнице остаће жал што заједно са Ацом није видео место на Букуљи одакле се вадио камен за „Старо здање“. Место ћу видети са Ациним пријатељима, али ће изостати Ацина зналачка беседа на лицу места.
Пре него што се сви искупимо на оном свету ваљало би да се постарамо да у преосталом времену овоземаљском проверимо колико жртава од „ослобођења“ Аранђеловца 19. септембра 1944. године (стицајем околности сахрањен је и сам баш на тај дан) је сахрањено на источној страни од „Старог здања“ у парку Буковичке бање. О томе је Аца детаљно и убедљиво говорио.
Судећи по чудним приликама које и даље прате „Старо здање“ ваљало би парастос приредити за све неопојане жртве, страдале на том простору у протеклих век и по, а посебно 19. септембра 1944. Док будемо на том, будућем, парастосу запаљене воштанице у рукама држали - ваљало би да се присетимо и овог Ациног аманета.