Љ. Стојановић
Умрла је инжењер Ружа Николић, технолог - керамичар, доживотни борац за правду, бескомпромисна и без длаке на језику, што ју је својевремено коштало и радног места и која је и на нашем порталу еСТВАРНОСТ објављивала своје „Приче из фабрике“.
Нажалост, Ружа није успела да исприча све приче из фабрике – «Индустрије електропорцелана», којој је дала сво своје знање и енергију у време изградње социјалистичког друштва, а она јој одузела понос и мир до краја живота.
Многи од нас су деценијама некако навикли да као заједнички именитељ изговарамо имена „Ружа и Раја Николић“. Некако је то ишло заједно. Као једна реч. Раја, вајар по образовању је, нажалост, „отишао“ пре две године, а данас му се „придружила“ животна сапутница, која је читав свој стваралачки ентузијазам посветила керамици. Најпре у „Индустрији електропорцелана“, где је као стипендиста те фабрике у развоју дошла крајем 50-тих година прошлог века, да својим знањем и прегалаштвом унапреди производњу и асортиман индустријске керамике. Због неслагања са руководством фирме и партијске непослушности, непуних двадесетак година касније била је приморана да напусти „Електропорцелан“. Убрзо се запослила у „Елки“, где је формално дочекала пензију, јер се безмало до последњег дана њена путања кретала од радионице у гаражи до радионице у кући. Била је невероватно упорна, вредна и одговорна.
Осим што је радила у „Електропорцелану“ и „Елки“, Ружа је једно време била на специјализацији у Фаенци, где је изучавала глазуре и касније их примењивала како на својој, тако и на керамици многих уметника који су радили на „Свету керамике“ Смотре уметности „Мермер и звуци“.
Ружа је заједно са Рајом отворила најпре Галерију керамике, која је касније прерасла у Занатску керамичарску радионицу породице Николић. Кажемо породице, мислећи и на њихову децу Милену и Марка и унуку Лену, јер су сви готово генетски били предодређени да се баве уметношћу. Кажемо генетски зато што је Ружина баба Милена студирала сликарство у Минхену, па се и Ружа, стицајем животних околности, преорјентисала са индустријске на уметничку керамику, а последњих година и на сувенире из Лепенског вира и других археолошких локалитета. Задржала је, међутим, и своју примарну струку. Радила је својевремено за војну индустрију "Крушик" у Ваљеву, а последњих година за «Железару» у Смедереву и београдску фирму «Суперлаб».
Заједно са Рајом је била и родоначелник експерименталне школе керамике, где су се еминентни домаћи и страни уметници окушавали у тада недовољно познатој „раку“ техници. О томе постоји и сведочанство - приватна галерија керамике на једном спрату њихове породичне куће, која садржи више стотина експоната. Иако се Ружа са својим супругом и пријатељима годинама трудила да Аранђеловцу поклони та дела у виду легата, за то није била заинтересована ниједна локална власт.
Ружа је, иначе, рођена пре 89 година у Власотинцу, у имућној породици. Њен отац, који је завршио Електромашински факултет, Коста Поповић, био је један од ретких инжењера у то доба који је имао своју пилану, а и његови преци, Ружин деда Петар и прадеда Гаврило били су индустријалци. Али, како је то иначе било, после Другог светског рата Ружином оцу нова власт одузима иметак, он са супругом Олгом и шест кћери одлази у Београд, где је Ружа завршила Технолошки факултет.
Интересантна је Ружина прича како је упознала Рају. Случај је хтео да млади вајар, буде позван у „Индустрију електропорцелана“ како би напрвио сувенир за ту фабрику. Ружа је већ радила као инжењер-технолог и њена помоћ је била неопходна, јер је сувенир морао бити од порцелана и, наравно, глазиран. Тај сусрет био је судбоносан и спојио је Ружу и Рају за сва времена.
Чланови породице Николић изјаве саучешћа примаће сутра, 3. новембра, у капели на гробљу Рисовача од 11 сати, опело ће бити у 12.30, а сахрана у 13 сати.