Д. Тодоровић
Са академиком Владицом Цветковићем разговарали смо о актуелним истраживањима литијума у Србији, с посебним освртом на Букуљу, као и о експлоатацији мермера на Венчацу и могућностима одрживог развоја рударства и туризма.
Владица Цветковић је рођен у Аранђеловцу 19. јуна 1967. године. На Рударско-геолошком факултету дипломирао 1988, магистрирао 1993 и докторирао 1997. године, обављао послове декана од 2009-2012. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1. новембра 2012. године.
Академик Владица Цветковић јеодговорио на свих осам питања портала „еСтварност“, а све добијене одговоре објављујемо у целости.
1. Да ли Вам је познато како власници каменолома на планини Венчац примењују "Студију сеизмичких утицаја на околину при примени "Cardox" система и оцена техничко-економских ефеката примене у лежишту "Манастириште" - код Тополе", коју сте Ви потписали, у својству декана Рударско-геолошког факултета децембра 2011. године?
Не, није ми познато. Не знам ништа ни о каменолому нити о његовим власницима, али интонација Вашег питања сугерише да се у том каменолому не ради по важећим прописима; сасвим је могуће да су сумње оправдане, али ја о томе не могу да судим. За време деканског мандата потписао сам на десетине студија и извештаја из разних области гео-наука и рударства, иза њих стоје стручњаци РГФ-а који су сва та истраживања непосредно вршили, они одговарају и за целину и за детаље. Деканов потпис је доказ да је посао заиста урадио одређени професор који има валидну лиценцу, за све друго гарант је тај професор лично. Међутим, ваљане студије су тек пола посла, њихови резултати јесу драгоцени јер доносе ново знање или нека нова решења, али како ће се све то даље примењивати не зависи ни од аутора студије нити од оних који су је формално потписали, већ од многих других фактора који контролишу сложен процес какав је рударска експлоатација.
2. Како коментаришете информацију да се "бешумно минирање" (предвиђено наведеном студијом да се чује најдаље стотину метара) чује са Венчаца и у Аранђеловцу, на око четири километара ваздушне удаљености?
Очито да се нисам преварио у вези с мелодијом првог питања. Уколико је ово што сте навели тачно, јасно је да постоји раскорак између званичног плана експлоатације и њеног реалног спровођења, односно да је реч о непоштовању једног од критичних делова пројектне документације, који регулише минирање. Ту престаје да бива значајно ко је израдио или потписао неку студију, већ зашто извођач игнорише параметре који се према закону и пратећим актима морају поштовати. То је посао за рударску инспекцију и неке друге службе које се баве контролом експлоатационих радова.
Ово што говорим је универзална ствар, то није конкретна прича о наведеном каменолому, али може лако и на њега да се примени. Ако сте сигурни да је тако као што кажете, експлоатација се мора зауставити и за то неко мора да се избори, овако или онако, пријавама или протестима, свеједно. Јасно је да тај притисак мора да дође од оних који су директно угрожени, од заинтересованих грађана, други неће мрднути прстом. То посебно важи за државе попут наше у којој је клијентелизам институционализован, а закон и правила не важе за све подједнако. Притом, онај ко се данас у Србији позове на своја права, попут ове борбе против власника каменолома о којој причамо, мора да зна да је исход подухвата тесно повезан и са оним шта смо сви радили и јуче и прекјуче и ранијих дана, јер, знате, није логично да сте мирни када се руши Савамала и да пристајете на то да медији с националном покривеношћу о томе не говоре, а да онда ипак очекујете да правна држава функционише кад вам неко минира око куће.
3. Какви су Ваши ставови о потреби успостављања (већ знатно нарушеног) уравнотеженог развоја рударства и туризма на Венчацу и очувања археолошких локалитета - поготово што је некропола старих Римљана најпре девастирана (око 80 одсто), а затим (после проналаска 65 скелета и разних употребних предмета старих око 2.500 година) након уклањања скелета и предмета предата власницима рудника на коначно нестајање?
И овде је реч о случају о којем би требало да говоре само они који су или директни учесници или имају прави увид у чињенице, а са мном ниједно од тога није случај. Мада, и без икакве ограде могу рећи да се и овај и други догађаји исте сорте могу решити једино постизањем равнотеже између рударских активности и остатка друштва. Овде је реч о уништавању културног блага и о погубном утицају на туризам, али знамо да рударење угрожава и све друго, животну средину у најширем смислу, пољопривреду, јавно здравље и тако даље. У Србији је баланс између рударске индустрије и грађана озбиљно нарушен. Нисам сигуран да је идеална равнотежа икада постојала, али су данас шансе да се она успостави изузетно мале. С једне стране имамо растуће неповерење у државу и све институције, с друге стране неки појединци из еколошких покрета као да то неповерење користе да би се залагали за потпуну делегализацију рударства. У таквој атмосфери нема друштвеног дијалога, а без њега се не може напред ни код далеко мањих друштвених проблема.
Еколошки покрети пружају наду да ћемо се као цивилизација опаметити, они су нам преко потребни, али нису сви појединци у тој борби нужно позитивни. Неки од њих пласирају вредносно сведену реторику која не зове на дијалог, којој није лако ни понудити алтернативу, јер шта рећи онима који кажу: „Хоћемо чист ваздух, не дамо реке, не дамо планине, не дамо живи свет...“ и томе слично? Шта неко уопште ризикује када тако говори, сноси ли таква реторика икакву одговорност? Чини се да ризик подносе једино опоненти јер се суочавају са аутоматском дискредитацијом, као да њима није стало да дишу без кашљања и пију чисту воду. Време је да се с таквим конфронтацијама прекине. За почетак, хајде да направимо разлику између нечије намере да се биодиверзитет неког подручја мора сачувати и нечијег узвика: „Не дам (вам) ниједно дрво!“; прво је добро јер успоставља комуникацију, друго је позив који не само да негира рударство као привредну грану, већ искључује и разговор о томе, а то није нормално.
Сад да се вратим на случај уништавања римских налазишта на Венчацу – нема те користи од рударства која може да оправда било какво уништавање археолошког наслеђа, око нечега што је непроцењиво нема погађања, али морамо да знамо да је у сваком оваквом немилом случају одговорност увек подељена. Она понекад захвата и читаву заједницу јер, гледајте, грешке се могу увек догодити, али континуирано кршење прописа није пропуст, већ јавашлук који не може да постоји без потпоре, било у власти било у безвлашћу. То даље значи да у оваквим догађајима можда можемо имати једног кривца, али одговорност сигурно сноси много више људи. Да бих појаснио, даћу пример СФРЈ, државе која је имала пуно мана, али није баш подржавала кабадахијско понашање, па када је грађен Ђердап и те како се о томе разговарало, планирало и пазило, па данас никоме не смета што је локалитет који је део Унескове баштине морао да буде измештен.
4. На Букуљи су тренутно обустављена геолошка истраживања литијума - какво је Ваше мишљење о опасностима којима смо изложени због руда нуклеарних сировина (истраживаних на великом простору половином прошлог века), неуспелог истраживања никла пре десетак година (Брезовац, Липовац) и у задње четири године због истраживања литијума?
Овде је реч о двема стварима. Сама геолошка истраживања нису никаква опасност, реч је заиста о минималном нарушавању природе, мањем него када неко одлучи да ископа бунар у свом дворишту. Бојазан у вези с тиме настаје (опет) из мањка поверења, јер људи сматрају да свака дозвола за истраживања обавезно трасира пут и будућој експлоатацији. Такав став је погрешан јер 90 % истражних радова обавља се једино због тога да би се добијени резултати продали на берзи, о експлоатацији нема ни говора. За грађане је важно да поседују сазнања о геолошком благу у својој околини, као што морају знати и на каквој геолошкој подлози живе и како се на њој гради, а ништа од тога није могуће сазнати без геолошких истраживања. Моја порука грађанима гласи: не спречавајте истраживања јер она иду вама у корист, али се зато изборите да ви као локална самоуправа имате последњу реч у вези са евентуалном експлоатацијом, увек и без изузетка. Општом побуном могу се отерати једна или две компаније, али грађани тиме неће постати свеснији и мање подложни манипулацији, напротив.
Друго је питање да ли уран којег у гранитима Букуље и околним стенама има у повишеним концентрацијама може бити опасан за становнике нашег краја. То је реална могућност и има одређених испитивања која заједно раде геохемичари и медицински стручњаци, али колико ја знам нема резултата који показују да неко одређено подручје није за становање, да неко земљиште није погодно за пољопривреду или да нека вода није за пиће.
Академик Владица Цветковић, са предавања у Центру за науку у Крагујевцу
5. Да ли ће грађани Јадра успети да се одбране од Компаније "Рио Тинто", јер на подручју Лознице у руди јадарит постоје значајне количине литијума?
Као што рекох, мислим да став локалне самоуправе треба да буде пресудан. Литијум је стратешка сировина, тиме ствар јесте мало сложенија, али држава не би смела једнострано да одлучи да угрози животну околину Јадра и Рађевине, то би у најмању руку морала да буде заједничка одлука. Народ тог краја је тај који мора да постави своју и друштвену корист наспрам (само) своје жртве. Проблем није једноставан, узмите пример подручја Бора и Мајданпека и запитајте се како би изгледао тај део Тимочке крајине да није било стогодишњег рударства? Природа би била сачувана, али под земљом би остали килограми злата и тоне бакра од чије продаје смо сви имали користи. Не верујем да је уопште било шансе да се Краљевина Југославија и СФРЈ одрекну прихода из Борског басена, али остаје отворено питање да ли су те исте државе биле фер и према народу који је тамо живео и који и сад тамо живи. Ја управо у таквој перспективи посматрам и намеру РТ да експлоатише и прерађује литијум у западној Србији. Волео бих да последњу реч има локална самоуправа, али пре тога треба успоставити поверење свих актера, а оно је тренутно на нули и неће се одатле помаћи без разговора. Ево, рецимо, једног од питања за разматрање: Шта ако би приход од литијума био довољан да се заувек реше и неки од постојећих еколошких проблема у Јадру, а има их пуно?
Мене плаши један другачији сценарио, а то је да се РТ повуче под притиском јавности - наравно уз сву правну заштиту наспрам државе Србије, то се подразумева - а да после извесног времена и држава и грађани лозничког краја буду присиљени да „моле било кога“ да дође и ископа тај литијум. Нисам пророк, не желим никога ни да плашим, али лично не знам ни за један случај да је лежиште тако важне сировине (и ове величине) дуго остало под земљом. Србија је демократски незрела земља и то уноси додатне негативне елементе у могући сценарио који сам описао. Е, управо због тога одговорност данашњих бораца за очување Јадра и Рађевине и њихове искључиве реторике постоји и није мала како можда некима (њима) данас изгледа.
6. У случају експлоатације литијума у Јадру да ли ће на ред доћи и Букуља?
Букуља нема ниједно тако богато и велико лежиште па је због тога одговор негативан. Према мојим сазнањима, последњих година није било истраживања која би подручје Букуље означила местом економски исплативе експлоатације. Неке промене у сектору енергетике могу да учине ово подручје интересантнијим са аспекта већ поменуте уранске минерализације, али то може да доведе само до нових геолошких истраживања. И ту се опет враћамо на то колико су грађани свесни, они морају да знају шта су релевантна питања а шта само непотребно узбуњивање, зато треба понављати да геолошка истраживања не угрожавају никога, а да рударска експлоатација не мора да буде разбојништво, мада, признајем, има и таквих примера.
7. Како коментаришете закључке са недавног састанка у САНУ, уз учешће представника САНУ, Владе РС и представника "Рио Тинто"?
Тај скуп је више него успео. На њему се велики број људи различитог образовног и културног профила окупио око врхунског знања и то под кровом институције од највишег друштвеног значаја у земљи; мени је и сама таква структура скупа успех, такви догађаји нису типични за Србију данас. И није битно то да ли су тамо донети неки важни и пресудни закључци, мислим да то није било реално ни очекивати, већ чињеница да је скуп показао како је дијалог о овом питању могућ.
8. Какво је Ваше мишљење о наводима у тексту "Србе чека само јад од јадарита", објављеном у „Магазину Таблоид“ 29.04.2021. године, у којем се помиње и Ваше име: "Било је до сада више делегација Рио Тинта и у Српској академији наука и уметности. И у САНУ је Рио Тинто тражио упориште за свој пројекат. И то више пута покушавају да добију! Неки од академика су њихови сарадници, као академик Владица Цветковић, лобиста Рио Тинта, геолог."?
Медији данас објављују произвољне ствари. Прво, одржан је један састанак представника САНУ и менаџмента РТ, али никакво упориште за пројекат Јадар није тражено. Друго, ја лично нисам учествовао ни у једном пројекту који је финансирао РТ, нити сам у било каквом уговорном ангажману с том компанијом, што искључује и навод да сам њихов лобиста. То су чињенице.
Пласирање нетачних података праћених погрешним тумачењима јесте раширена појава у нашој јавној сфери. Такву ситуацију су заједно креирали политичари и њихови таблоидни медији, то је атмосфера у којој се саговорници уопште не слушају, само се према кључним речима сврставају у групе којима тобоже припадају. Ми смо данас јавно мњење у којем се лично промишљање спутава и негира, а подстиче само рециклажа туђих мисли. Мени се више пута догађало, у разним ситуацијама и у вези с разним темама, да видим како слушаоцима није ни битно да разумеју шта им причам, већ сву пажњу усмеравају не би ли схватили зашто то причам, прецизније не би ли одредили оно што је за њих најважније - чији сам! Мени као универзитетском професору и члану Српске академија наука и уметности искључивост неких острашћених еколога била би користан и потпуно безбедан наратив, рецимо, да понављам како ће нас литијум потровати или како после експлоатације у Подрињу неће остати ни камен на камену. Зашто онда ја причам другу причу? Зато што сам лобиста Рио Тинта? Па у реду, чак и ако је вама то логично, размислите, можда није тако; ево ја ћу Вам рећи, није то, нисам лобиста, говорим овако само зато јер сматрам да је то одговорније. А можда и грешим.