ДТ

Ни сретењска навечерја нису као што су некад била.

На оводатумско навечерје пре 2021. године Богородица је припремала жртву за сутрашњи дана, 40. од рођења Исуса Христа. Сутрадан је у светом храму Симеон у Исусу препознао спаситеља хришћанског света, а Црква од 541. године тај догађај прославља као Сретење. У тексту „Празник Сретење“ Миодрага Мила Недељковића (етнолога, рођеног у Крћевцу код Тополе 1941 – умро 2009. у Београду), објављеном у „Споменици Задужбинског друштва „Први српски устанак“ Орашац 1990. године написано је, на стр. 13-14, и следеће: „Премда му је назив Сретеније Господње, овај празник не спада у Христове, већ, према богослужбеном пропису, у Богородичине празнике... Принуђен, у вековима под турским ропством, на стално сељење и збеживање зарад голог опстанка, често и дуго бивајући далеко од својих светилишта и духовних центара, а услед тога и без потпоре ученог свештенства, српски народ је празновање Сретења знатно преудесио, настојећи да га доведе у склад са својим животним околностима и пропрати одговарајућим обичајима и објашњењима. У народном је сежању, тако, избледелу библијску легенду о Сретењу као сусрету Сименона са Богородицом и Христом заменило домишљање да се на Сретење сусрећу – зима и лето, јер је на Сретење средина зиме, па се зато вога дана гледа које ће временске прилике да превладају.“

У навечерје Сретења 1990. године 50 оснивача Задужбинског друштва „Први српски устанак“ Орашац, припремали су све што је потребно за сутрашњу оснивачку скупштину у Основној школи „Први српски устанак“ у Орашцу (која је годину раније у свој назив вратила реч: српски). Радосни што ће оснивачку скупштину одржати у школи „Први српски устанак“ (а не у школи са оскрнављеним називом „Први устанак“) и све се припремајући за политичку одмазду свевидеће УДБ-е и комунистичког комитета у ондашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (у којој је Јосип Броз Тито и после деценије од упокојења за поданике био жив под паролом „И после Тита Тито“) кад буду сазнали да је одржана скупштина неког удружења грађана, мимо контроле власти.

Задужбинари – оснивачи Задужбинског друштва „Први српски устанак“ Орашац

Оснивачи су стоички издржали све ударе задртих комуниста, који чудом нису могли да се начуде шта сад хоће ових 50-оро „националиста из Орашца, Аранђеловца и Београда, кад су се комунисти Србије „изборили“ да на 150. годишњицу Првог српског устанка у Марићевића јарузи 1954. године буде постављено пригодно спомен-обележје, а у Аранђеловцу је 1984. године основан Самоуправни фонд за истраживање, заштиту, уређење и коришћење знаменитог места „Први српски устанак“ и изградњу споменика српској револуцији у Орашцу. Тај фонд је, истини за вољу, већ следеће године усвојио и „Програм истраживања, заштите, уређења и коришћења знаменитог места „Орашац“ као непокретног културног добра. Сви радови наведени у нареченом програму требало је да буду окончани до 2004. године, поводом 200. годишњице Првог српског устанка.

Насловна корица књиге Миодрага Соколовића „Орашац“, коју су 1992. године објавили Републички завод за заштиту споменика културе Београд и Фонд „Први српски устанак Орашац“ Аранђеловац

У овој књизи су детаљно наведени и описани сви локалитети који имају значај за време почетка Првог српског устанка на Сретење 1804. године и избор Карађорђа за вођу устанка у Орашцу. Осим о цркви, спомен-чесми, школи, гробљу, турском хану, гробу и кући Теодосија Марићевића, кући Стевана Томића и Марка Савића, читаоци су могли да прочитају и историјске чињенице о месту одржавања устаничког збора, који је организован у близини Марићевића јаруге (што су још током 80-их година потписнику овог текста објашњавали наставници ОШ „Милан Илић Чича“ Велибор Максимовић, познатији као Бора Малецки, као и његове колеге Тика и Драгиша Војиновић, библиотекар у ОШ „Први српски устанак“ у Орашцу).

Посвета техничког уредника књиге „Орашац“ Милосава Ћосовића власнику портала "еСтварност" Драгану Тодоровићу, који је од 1985-1989. године уређивао лист "Буковичка бања", чија је уређивачка концепција била по систему "ни по бабу ни по стричевима"

Књига „Орашац“, коју је зналачки технички опремио Милосав Ћосовић, дугогодишњи графички уредник Штампарије „Напредак“, у слици и речи приказује све што је битно за презентацију и заштиту Орашца као знаменитог места, у коме је Република Србија 1979. године утврдила Марићевића јаругу као место од изузетног значаја, а Скупштина општине Аранђеловац је 1983. године усвојила одлуку о проглашењу знаменитог места „Орашац“ за културно добро.
Нажалост, већина објеката је у протеклих 29 година доживела даље урушавање и пропадање од неумољивог зуба времена. Током 90-их година у први план доспео је грађански рат и распад СФРЈ, у којој је српство током свих 45 година било у сталној дефанзиви, а затим и санкције целог цвета. Ништа боље по заштиту материјалних историјских вредности није се десило ни после „демократских“ промена 2000. године.

Из књиге „Орашац“, страна 7 – изглед споменика који ни до данас није реализован

Уместо монументалног споменика, који би на узвишици „Ћелова главица“, доминирао ширим простором и био видљив на неколико километара свима који долазе из правца Београда, општина Аранђеловац је некако успела да обезбеди мермерну коцку (док је још било „здравог“ мермера у Венчацу) за споменик Карађорђа, висине 3,40 метара, који је 2004. године урадила вајар Дринка Радовановић (урадила је пет година касније и споменик, у бронзи, Милошу Обреновићу на тргу старе аранђеловачке чаршије, „ради помирења две династије“, како су објашњавали представници локалне власти).

Прво Сретење, као дан државности, приређено је 2002. године (Србија била у Савезној републици Југославији), наредна четири (2003-2006, Србија била у Државној заједници Србија и Црна Гора) и следећих 15 (2007-2021) као самостална држава Република Србија. На навечерје овогодишњег, првог ковид-Сретења нема никаквих скупова (председници општина су сами отишли у Марићевића јаругу да положе цвеће, ни награда „Одзиви Филипу Вишњићу“ неће бити свечано уручена), још се не зна на шта ће личити сутрашњи скуп испред школе у Орашцу, који ће РТС директно преносити, а опет ће доћи премијерка Владе Србије. Не знамо шта је њу кандидовало код политичке врхушке да је поново пошаљу пред потомке Крађорђевих устаника у срце Шумадије, осим што је формално прва у извршној власти Србије и можда због симболике Сретења, јер је и сама мајка, а да није родила дете?

Што се тиче сутрашње публике, сигурни смо да ће, бар овог пута, изостати табачи Веље Невоље, који су прошлог Сретења (према речима Ивана Ивановића у бројним медијима, после афере „Беливук-хапшење“) буботцима приводили „к познанију права“, по систему „јачи тлачи“, Ивана Ивановића, председника Конзервативног покрета „Наши“ у Аранђеловцу.

Но, без невоља није могло за Аранђеловац да прође ни ово навечерје Сретења, јер је одмах по смркавању, за сада непознато, маскирано (медицинском маском, у складу са епидемиолшким мерама) лице некако ушло у тек реновирани простор „Рајфајзен банке“ у Аранђеловцу и овећим чекићем полупало стакла према главној градској улици Књаза Милоша.

Разбијање "Рајфајзен банке" у центру Аранђеловца (фото: скриншот, вибер, преузето 14. фебруара 2021. године)

Да главна варошка улица носи име по Карађорђу могли би дежурни чувари поретка да то прикажу као атак на Дан државности, Републику Србију и све редом јој вође и представнике, одозго па до подбукуљског локала, а овако море бити да је човеку „свега преко главе“ или му је неко рекао да је ту (била) „Друштвена исхрана“, па кад није нашао нешто да презалогаји – решио да разбије све што разбити може? Ако локална и републичка власт има иоле памети - крајње им је време да ставе прст на чело!