Насловна страна књиге „Два краљева тела“ Ернста Канторовица
Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 90. прилогу почињемо излагање мозаика адекватне аграрне политике на основу досадашњих 89 истражених фрагмената. 

У наредних неколико прилога биће изложено по десет ставова аграрне политике коју може, а и не мора, да прихвати будућа родољубива власт, чиме ћемо комплетирати наш серијал од стотину прилога у оквиру рубрике НЕДЕЉОМ О ПОЉОПРИВРЕДИ Портала Е СТВАРНОСТ:

1. Ствар части пред прецима је одбрана државе Србије и Светосавља. Честитамо Дан Победе над нацистима у Другом светском рату, 9. мај, свима који деле наш родољубиви став. Задржавање и побеђивање зла је сврха катехоничне аграрне политике коју назначавамо.

2. Хришћански преображај људи, а не спољне реформе је сврха свих православних политика. Дајемо предност јачању власти људи над собом, а не реформама, унутрашњој, а не спољној промени. Развојно-организационе мере имају за циљ преображај, мењање реакција људи и представљају највећу шансу за оздрављење пољопривреде. У 45. прилогу је систем субвенција био тема као доминантан скуп мера у актуелној аграрној политици. Актуелни подстицаји се могу поправити једноставним напуштањем ЕУ аграрне некрополитике. Развојно-организациони систем неће бити једноставно обновити. Стваралачко ангажовање представља тежи, али главни пут устројства адекватне аграрне политике. Економско-подстицајне су мере спољних реформи које преко новца стварају срећне робове заробљене у гностичко мишљење и зато их стављамо у други план. Желимо власт над собом, висок ниво самопоуздања и самосталности кроз обнову хришћанског мишљења, које значи организовање и експанзију као главну особину живота.

Током две деценије Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду је спроводио, приближно сваке треће године, истраживања о реаговањима људи у свакодневном животу на политичке промене. Након успостављања патриотске власти и министарства пољопривреде, неопходно је ова истраживања обновити као индикатор стања друштва. У анкете је потребно укључити и питања битна за аграрну политику. Универзална реаговања појединца су: 1. повлачење, 2. нападање и 3. планирање. Универзална реаговања државе на геополитичка дешавања су: 1. супротстављање 2. балансирање и 3. попуштање. Адекватна политика усмерава појединца ка реаговању планирањем, а државу балансирањем. Актуелна аграрна политика не усаглашава реакције појединца и државе у правцу општег интереса већ у правцу интереса Европске уније. Неуправљање реакцијама државе и појединца води у одумирање народа и државе, што и јесте циљ неомарксиста као креатора пројекта ЕУ. Попуштање је актуелно реаговање државе. Повлачење је доминантна реакција појединца. Резултат повлачења појединца је нестајање села. Србија има 6.158 насеља од којих су 193 градска а 5.965 сеоска. Републички завод за статистику и после четири протекле године, сакрива податак о броју села у Србији са пописа 2022. године. Са 5.965 села број је на попису 2011. године смањен на 4.709, а претпоставка је да је на попису 2022. године смањен за још 1.200 и да тренутно износи око 3.500. То је резултат повлачења као реакције појединца на непостојање развојно-организационих мера аграрне политике. Ове мере из тог разлога морају имати приоритет.

3. Геополитичке разделнице за реаговање државе не треба увек и без резерве прихватати. Разделница је 1945. година када се успоставила „нова нормалност комуниста“. Друга разделница је 1989. година када се успоставила „нова нормалност ЕУ неомарксиста“. Трећа разделница је кибер-комунизам, који намећу кроз Трећи светски рат и светску економску кризу сличну оној из 1929-1932. када је експроприсано 89 одсто имовине становништва САД у корист богатих. Све ове „нове нормалности“ су наметане од стране гностичке секте која мења „несавршени“ свет ратовима. Нема никаквог нестајућег несавршеног света који замењује настајући бољи свет. Постоји само подела, релевантна за Србију, на гностички и хришћански свет. Журба да се из једног у нови гностички фантазам претрчи и ухвати што боље место је обмана. Демографски колапс и нестанак следује Европи са владајућим гностичким мишљењем. До краја века аутохтони народи ће бити преполовљени. Никаквих разделница нема. Утопије су само изговори насилника за нови облик насиља. Спас је у успостављању Србије као хришћанског друштва заснованог на љубави, подвигу и духу. Једина нормалност је припадање Србије Словенско-православој цивилизацији.

4. Да би појединац могао да планира, конструктивно реагује, потребна му је извесност државе као организованог начина живота. Аграрна политика садржи три групе мера: земљишне, економско-подстицајне и организационо-развојне. Трећа група мера у пракси не постоји због „ЕУ вредности“ које су оружје културног конфликта „културних марксиста“ Франкфуртске школе.  

„Давно је све већ написано, али нема ко да чита“ – је латинска изрека која илуструје апсурдну ситуацију око питања дугорочне аграрне политике. То питање је решено 1934. године, када је за научне доказе у виду математичких модела, економиста Николас Калдор добио низ највиших међународних признања. Вођени „оружјима културног конфликта“ Теодора Адорна, што су измишљене „ЕУ вредности“, доктори агрономије и водећи политичари у Србији говоре супротно Николасу Калдору „да се о дугорочној адекватној аграрној политици ништа не зна“. Сврха апсурдног става наводних стручњака је у отварању пута за употребу оружја културног конфликта. Оружја у рату против културе, а тиме и пољопривреде се намећу као „рајске вредности ЕУ“ кроз медије окупиране Србије. У културном конфликту се исконска српска култура разграђује и повлачи, а неомарксистичке измишљотине уносе у законе. Села, породице и сељаци нестају, а на њихово место долази шума и пустош. Марксистичка агенда уништења породице, приватне својине и државе је на делу у актуелној аграрној политици. Неомарксисти спроводе одумирање државе кроз културу. Унутрашња окупација и унутрашња издаја су страшнији од било ког рата.

Број пољопривредних домаћинстава је износио 1.115.663 на попису 1991. године а данас је више него преполовљен. То има карактер геноцида. У последње две деценије Србија је са 7,8 спала на 6,3 милиона становника и то је доказ за тезу о вођењу специјалног рата против народа и државе. Основна карактеристика живота је експанзија – раст. Кад се дешава изумирање, значи да се води рат против живота. Нестајање државе и народа је неприродно, вештачки и намерно изазвано.

5. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, након освајања власти од стране студентског покрета, треба да оснује Бескаматну пољопривредну банку и СРБЗЕМ као организационо-развојну меру стабилног амбијента за живот и рад људи на селу. Којим новцем и где? У периоду 2016-2020. потрошено је 457 милиона евра из Буџета Републике Србије на унапређење руралног развоја и сточарске производње. Пропадање је настављено и у једном и у другом сегменту. Државна ревизорска институција је утврдила да је новац потрошен „без мерљивих резултата“. Данас је актуелан идентичан програм инвестиција у село и пољопривреду за период 2023-2027, за шта је у буџету опредељено 660 милиона евра. Како ће резултат бити идентичан, „без мерљивих резултата“ и без могућности да се открије у који понор је бачен новац, предлог је да се моментално заустави трошење по две актуелне уредбе и преостали новац усмери у оснивање Бескаматне пољопривредне банке. За новац ће се тачно знати где је и биће мерљиви његови резултати. Биће коришћен по тржишним критеријумима и са обавезним профитом, који банка дели са пољопривредницима у сврху сопственог опстанка. Нема промашених инвестиција и нема немерљивих резултата уколико менаџери банке желе да примају плате, а банка постоји и расте. Ово је јасна организационо-развојна мера коју ће у 17. години донети 17. министар пољопривреде, данас претворене у најнепријатнији ресор за управљање. 

6. Политичка промена оснивања СРБЗЕМ-а као задружног кластера око Бескаматне пољопривредне банке ће ресор пољопривреде учинити најпријатнијим за рад министра. Сељак ће имати могућност да кроз скупштину СРБЗЕМ-а одлучује о проблемима који га тиште, без потребе за протестима. Министар и непрофитни део кластера, научно-истраживачки институти и Бескаматна пољопривредна банка су ту да спроводе одлуке скупштине СРБЗЕМ-а, представника сеоских општина. Министар ће бити само члан скупштине СРБЗЕМ-а, равноправан са представником било које сеоске општине. Управљање пољопривредом се подиже на виши ниво и то ће се памтити као вредна оставштина студентског покрета за будућност. 

7. Седиште Бескаматне пољопривредне банке треба да буде у палати Привилеговане аграрне банке, која се налази непосредно уз Дом Народне скупштине. Седиште СРБЗЕМ-а треба да буде у палати ПРИЗАД, на Обилићевом венцу. Оба здања су грађена пре Другог светског рата и као симболи пољопривредне сељачке Србије, не смеју имати другу сврху осим оне којој су намењени. ТВ станица која се тамо налази не мора да буде исељена већ се може трансформисати у АГРО-РТВ, а историјски музеј мора бити измештен, јер му ту није место. Пољопривреда је живот, а не прошлост. Власништво над некоришћеним зградама регионалних, покрајинских и пословних, Задружног савеза Србије и Задружног савеза Југославије потребно је пренети на СРБЗЕМ. Исто ваља учинити са имовином 63 пољопривредна комбината и задружном имовином свих такозваних државних задруга широм Србије, јер ће брига о њиховом стању и пословању прећи на СРБЗЕМ. По анализама професора Миладина Шеварлића, реч је о имовини вредној десет милијарди евра. Србија у поређењу са Холандијом може да произведе хране у вредности од 60 милијарди евра годишње и да нахрани преко 80 милиона људи, али је за то потребна инфраструктура. Све ово спада у аграрну реформу као земљишно-својинску меру аграрне политике, која ће се водити према одлукама скупштине СРБЗЕМ-а. Робна берза у Новом Саду је пала за три пута по обиму промета и не може да реши сопствене, а камоли националне проблеме у продаји хране. Нема клириншку кућу потребну за међународно пословање. Нема предузећа каква су била ЦЕНТРОПРОМ и ГЕНЕКС. Све њих СРБЗЕМ мора обновити. 

8. Аграрна реформа је обавезна тема за сваку годишњу скупштину СРБЗЕМ-а. Мисија СРБЗЕМ-а превазилази мисију министарства пољопривреде и омогућава континуитет аграрне реформе деценијама. СРБЗЕМ омогућава да се аграрне политике развијају одоздо ка горе, ослањајући се на планирање појединца и на његову експанзију, а не повлачење. Министар је извршилац у СРБЗЕМ шеми управљачких односа, има мању, али јасну одговорност и налази се међу својима. Данашњи министар пољопривреде је сукобљен са сељацима, што је плод ЕУ аграрне некрополитике.

9. Аграрна политика студентског покрета треба да значи враћање власти над собом, иницијативе, одговорности и планирања појединцу. Изговор актуелне неомарксистичке власти за пропадање села је пребацивање одговорности на сељаке који се не удружују и зато су „криви“. Са СРБЗЕМ-ом више такав изговор неће бити могућ. Власт ће бити у рукама сељака кроз скупштину СРБЗЕМ-а. Сеоске општине не морају да буду део Устава, могу да буду инвестициони центри у рачуноводству Бескаматне пољопривредне банке са статутарним правом одлучивања у СРБЗЕМ-у. Традиционално по три села би чинила једну сеоску општину. И на овај начин се омогућава оживљавање појединца, могућност иницијативе одоздо ка горе. Сеоске општине се први пут помињу уставом из 1838. и законом о општинама из 1839. године. Сеоске општине имају кмета, општински збор, општински суд и општински одбор као органе управе. И у то време бивају периоди њиховог укидања као од 1878. до 1888. године. Обнављају се законом из 1890. године и такав њихов број и састав остаје до 1950. године када законом бива обухваћено постојање чак 2.206 општина од којих је највише сеоских. Претпоставка је да број сеоских општина унутар СРБЗЕМ-а може да буде 1.000. Белорусија има око 1.500 агро-градова и становништво за 50 одсто бројније од Србије. То може да буде аналогија за одређење праве мере броја сеоских општина.

10. СРБЗЕМ је модел државне интервенције који враћа сељаку улогу власника и одлучиоца. Комунисти су развлашћивали појединца, сеоске општине заменили месним заједницама. Месне заједнице су део комунистичког одумирања државе. У Устав Републике Србије назив месне заједнице се уноси 1963. године и ликвидирају сеоске општине. Уставом из 1990. године су и месне заједнице изгубиле статус конститутивног елемента политичког система. Развлашћивање држављана је неомарксистичка ЕУ агенда одумирања државе након 1989. године. Месне заједнице су имале своје годишње и средњорочне планове развоја. Морају их имати и будуће сеоске општине у СРБЗЕМ-у. Планови развоја у СФРЈ су стварали осећај код појединца да може да утиче и мења не само своју и судбину своје породице већ и судбину општине, града или државе. Такав човек је био самопоузданији и задовољнији. Комшилук се тада осећао као једна заједничка целина која дели моралне вредности и заједнички васпитава омладину. Питање: „Чији си ти мали?“, је имало сврху. Али неомарксисти не одустају. Месним заједницама је законом о буџетском систему 2013. године одузета могућност управљања сопственом својином, укинути су им текући рачуни, одузет им је порез на имовину физичких лица као изворни приход и приступ било каквој јавној расправи о општинским одлукама. Игнорисање човека при политичком одлучивању је агенда ЕУ. Непосредна демократија значи претварање власти у име народа у власт самог народа. Остваривање тог идеала консолидује и интегрише народ. Сеоске општине значе и афирмацију народног капитализма као друштвеног уређења, које је постојало до Другог светског рата. Референдуми и петиције као облик непосредне демократије су у Швајцарској уведени 1891. године. У Швајцарској се сваки човек пита као и најутицајнији политичар. Просечан човек није инфантилан, није му одузета власт одлучивања. Пример непосредне демократије је Естонија где се од 2005. године гласа електронским путем. У Шпанији је на локалним изборима 2015. године политички покрет муниципализма освојио 30 општина. Користи од тога су заустављене приватизације водовода, пијаца, паркинг сервиса, одвожења смећа, рециклаже и других комуналних услуга. Појединац са влашћу над собом спречава одумирање државе.

Насловна фотографија у овом прилогу представља насловну страну књиге „Два краљева тела“ Ернста Канторовица, која се бави сукобом гностичког и хришћанског мишљења, јединог релевантног политичког фронта у Србији.