Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 30. прилогу о пољопривреди даћемо опис, старог и у пракси испитаног, извоза хране из Србије у Египат.
У претходним прилозима смо коментарисали пропаст производње хране у Србији због отвореног система управљања привредом и рушења свих ланаца снабдевања од „рала до астала“.
Затворени систем управљања би насупрот садашњем непостојању организације, објединио производњу, финансије и тржиште хране у један заокружени циклус. Такав кластер називамо СРБЗЕМ по узору на руски РОСЗЕМ.
Још је у време анексионе кризе из 1907. године и трговинског рата Србије и Аустроугарске, Египат био кључна земља за опстанак српске производње хране. Данас се враћамо на тај пут.
Уговор о слободној трговини између Србије и Египта је потписан за укупно 10.412 тарифних линија за Србију и 6.075 тарифних линија за Египат, 13. јула 2024. године у Каиру.
Раније је у фебруару 2023. године потписан споразум о извозу око милион тона пшенице преко румунске луке у Констанци. Египат годишње произведе између 9 и 10 милиона тона пшенице а увезе између 11 и 12 милиона тона. Милион тона пшенице је значајна ставка у размени за обе земље.
Трговинска размена Србије и Египта у 2023. години је износила 88,3 милиона долара, у чему је 41,7 милиона долара извоз Србије, а 46,6 милиона долара извоз Египта. Дефицит у размени је могуће лако и брзо покрити применом економског решења које заступамо у овом серијалу на еСтварности.
Египат је тржиште од преко 100 милиона људи са највећом, у светским размерама, зависношћу од увоза хране. Египат је држава која има споразуме о слободној трговини са свим државама Африке и може да буде „улазни мост“ за српску храну за читав континент.
У претходним чланцима смо дали опис о најбржем расту становништва Африке у односу на све друге континенте и то да по глави становника Африка троши само 20 долара месечно на храну. Могућности за извоз хране на тај континент су за Србију практично неограничене. Притом је морским путем извоз у Египат преко Средоземног мора и безбеднији и јефтинији него рецимо на тржиште Русије.
Увоз фосфатних ђубрива и извоз живинског меса су у овом тренутку два најинтересантнија правца развоја у пољопривреди Србије ка Египту. Због највишег степена индустријализованости производње живинског меса, Србија ту производњу може брзо да удвостручи, само зарад извоза у Египат.
А да ли је то могуће ?
Закључак је да није могуће, јер по годишњем статистичком извештају министарства пољопривреде „Зелена књига“ за 2023. годину, Србија управо има катастрофалан пад у сточарству. И ту се субвенцијама не може ништа поправити. Да је могло, не би од 2004. године када је уведен садашњи ЕУ систем субвенција, пољопривреда Србије ушла у колапс епских размера.
Субвенције су добре, али недовољне. Треба се вратити обнови некадашња 63 пољопривредна комбината и обнови задруга у исто тако обновљеним сеоским општинама. Кључ за то је оснивање Пољопривредне банке Србије, а по традицијама Привилеговане аграрне банке од пре Другог светског рата.
Тржиште је најважнија имовина произвођача, а не зграде, њиве, машине или залихе репроматеријала. Без тржишта за своје робе, било чије имање не вреди ништа. Да би се тржиште, пре свега наше домаће, унутар Србије, а затим и Египта као пример, повезало у ланац „од њиве до трпезе“, потребна је бескаматна Пољопривредна банка Србије.
Табу непрофитности задругарства мора да буде одбачен у министарству пољопривреде. Са најмање 500 милиона евра мора се основати пољопривредна банка бескаматног типа, која би емитовала и трговала задружним акцијама, а задруге претворила у капиталне и профитне привредне субјекте. Сврха сваког привредног субјекта је повећање богатства власника. Док сељак не постане власник задруга (а данас то није) и док по основу задружних акција не буде имао капитал и профит у задругама (а данас нема) – неће бити обнове производње хране у Србији. Тачније, неће бити заустављен колапс пољопривреде чији смо сведоци.
Пољопривредна банка би водила затворени систем управљања сличан ПРИЗАД-у пре или ЦЕНТРОПРОМ-у после Другог светског рата. Узори наше економске историје постоје.
Због потреба извоза само у Египат - дуплирати производњу живинског меса са 65 милиона на 130 милиона закланих грла било би могуће за годину дана, а у року од две године број закланих свиња би са два или три било могуће дуплирати на 6 милиона. Тржиште постоји, али нема организације.
Услов стварања организације у производњи хране је оснивање бескаматне Пољопривредне банке Србије. Она је приоритетни национални интерес Србије у производњи хране.
Такву банку, и СРБЗЕМ као национални агро кластер око ње, могуће је основати тек након одбацивања погубне ЕУ пољопривредне политике у Србији.