Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 78. прилогу о праведном моделу пољопривреде Србије сумирамо анализу правдољубља као једанаесте духовне вредности државне идеологије Русије.
Праведност је духовна вредност која тражи форму односа према стварности и мења комплетно поимање термина какви су држава, идеологија, нација, економија, демократија, политика, тржиште, цивилизација, под притиском идеолошке борбе Русије са Западом. Капитализам какав траје задњих 250 година замењује посткапитализам који има два излаза: западни и руски, две супротне идеологије. Срби немају државну идеологију као ни политичку идеологију партија. Политичке партије без идеологије су проформа и профанација.
Неправедност у свету се заснива на чињеници да један одсто становника планете располаже са око 45 одсто укупног капитала. Учешће „елите“ од неколико десетина породица у укупном капиталу на планети убрзано расте уз тежњу стварања посткапитализма по моделу „Граница раста“ Римског клуба. Читав данас изазвани хаос у свету је субјективан и потиче од неколико стотина људи. Џејн Гудал као представник те структуре је почетком 2025. године изјавила „да становништво света треба да буде исте величине као пре 500 година“. Пре 500 година људи је на планети било 491 милион. Супротстављен том моделу је руски модел раста становништва планете Побиска Кузњецова, ЛАСУРС (Лабораторија анализе системског развоја) из 1969. године. У западном моделу развоја планете је само пет варијабли и капитал а у руском математичком моделу је тридесет промењивих. Крајњи резултат руског модела ЛАСУРС, који је далеко прецизнији, је да на планети може да живи 30 милијарди људи и да нема потребе ни за каквим смањивањем човечанства. Русија је у децембру 2021. године оправдано одбила ветом у Савету безбедности УН иницијативу за увођење светске еколошке полиције. У Србији је међутим таква полиција пар месеци касније формирана унутар МУП-а, што говори о карактеру домаће власти.
Однос праведног и неправедног какав познајемо, нестаје у посткапитализму плутократије. Прелаз ка „новонормалности“ подразумева мењање основних термина светоназора. Прозападни светоназор српских историчара, социолога, филозофа, економиста, правника, лингвиста и педагога постаје терминолошки нетачан. Да пођемо од термина држава. У првој реченици књиге „Владар“ Никола Макијавели 1513. године, за државу као организовану врховну власт какву данас познајемо, користи реч „стато“. До тада реч држава није садржински имала смисао који ми данас подразумевамо. Макијавелијева држава је постала стварност у Француској буржоаској револуцији тек 1789. године. Данас државу желе да униште и демонтирају, што је главни задатак дигитализације. Уколико је дигитализација („вештачка“ интелигенција) корисна за јачање најнижих слојева становништва, она на нивоу државе никако није прихватљива у делу који значи контролу понашања појединца. Краудсорсинг дигиталне платформе какве су руска „Стратегија 24“ која омогућава иницијативу „одоздо ка горе“ у обнови државног плана као инструмента управљања, је исправна. Свака супротна дигитална иницијатива „одозго ка доле“ је неприхватљива. Снага народу – да, али одузимање слободе воље – не. Неприхватљиви случај безалтернативне дигитализације је еУправа у Србији, којом се појединац чини зависним.
Реч идеологија је настала 1796. године а реч идеолог 1800. године и формулисане су од стране Антоана Дести де Трасија. Речи какве су економија, политика, нација, нису постојале до капитализма. До капиталистичког друштва воља појединца је била отуђена. Роб или себар нису имали право на слободну вољу да тргују својим радом или се питају о било чему у вези производње. Економија као термин какав знамо, настаје тек са капитализмом. Исто је и са политиком која не постоји до капитализма у савременом смислу јер човек није имао право слободе воље. Нација настаје рушењем сеоских општина и дробљењем заједнице на индивидуе које прелазе на живот у граду зарад опслуживања индустријског капитала. Ни реч нација није постојала до капитализма. Исто је са смислом појмова слободног тржишта или демократије. Реч цивилизација у руској државној идеологији постаје – „држава цивилизација“, мења смисао.
Како у таквим околностима рушења досадашње праведности успоставити идеологију? Та идеологија не припада капитализму и није четврта. У капитализму постоје три идеологије: конзервативизам, либерализам и комунизам. Од њих три преживео је само либерализам јер су друге две поражене у 20. веку. Оно што данас настаје у Русији је идеологија за епоху посткапитализма – супротстављање постхуманизму либерала. Робовласништво је отуђивало тело, феудализам земљу, капитализам капитал а посткапитализам отуђује целину човека тежећи смањењу човечанства кроз постхуманизам. Руска идеологија није обнова конзервативизма и гради нове елементе од којих је најважнији промењени угао гледања.
„Четврта“ нелиберална, настајућа у Русији идеологија, мења становиште. "Царство је Божије унутра у вама" (Лука 17,21) и „Иди благовествуј Царство Божије“ Лука (9,60) и Матеј (10,7 и 13,33), су „тачке обрта“, ново становиште. Вредности не настају изван човека како уче просветитељске идеологије и човек не треба да им се приклања, отуђује сопствену вољу. Читав период од 1789. године је период социјалне контроле којим се појединац присиљава од споља на потчињавање. Нелиберална политичка идеологија Русије иде супротно, из човека ка свету, и карактеристична је за православно хришћанство у ком „љубав припада човеку а сила Богу“. „Четврта политичка теорија“ Александра Дугина спаја „неспојиво“ – православље и идеологију, спаја духовно, социјално и материјално у једну целину. Цивилизацијска идеологија „из човека ка свету“ је могућа само у православљу. Ислам и јудаизам имају другачији однос према праведности а будизам и хиндуизам другачији однос ка хронологији, поимању времена као цикличном. Василиј Кључевски је о цикличности историје дао законитост из угла духовности која омогућава прогрес. Настајућа нелиберална идеологија Русије прогрес налази у расту духовности. Западни либерални постхуманизам супротно, прогрес види у материјализму и има становиште о сукобљености науке и духовности, фрагментисаној стварности, што је лажан угао гледања, глупост којој недостаје морал. Философ Алексеј Лосев је доказао да су духовност и наука једна целина. Само такав приступ омогућава руску нелибералну идеологију. Карл Маркс као и његови данашњи следбеници, сматрао је у „Немачкој идеологији“ да је идеологија потпуно супротна науци као зони истине и да духовност и науку није могуће спајати. Мађарски социолог Карл Манхајм истиче да је друштво одређено аспектима културе и да су духовно, друштвено и материјално зависни међусобно. Тојнби и Шпенглер на Западу или Леонтјев и Данилевски у Русији потврђују став Манхајма. Праведност обухвата према томе целину духа, друштва и материје и та целина је предмет организације духа – руске државне идеологије.
„Љубав према отаџбини зависи од правде у њој“ – је мисао Албера Камија коју је потребно посматрати за 180 степени у супротном смеру од оног ка чему нас гура Савет за инклузивни капитализам са Ватиканом. Мишљу Ф. М. Достојевског „где љубави нема тамо ни разума нема“, треба тумачити актуелно неразумно понашање либералних елита Европе. Безумље је недостатак љубави као извора свих духовних вредности. Духовне вредности су стварне јер су осећања, реална психолошка стања а не фантазмогорије плутократије која из Ватикана, Давоса, Вашингтона и Брисела, покушава да управља светом у правцу плана о „златној милијарди“ односно обнови феудалног Светог римског царства од стране Савета за инклузивни капитализам са Ватиканом.
Изостанак разума чини Европу полигоном за свесно вођени социјални експеримент. Демонтажа државе и народа, деидеологизација, дедемократизација, деаграризација, деекономизација, декаденција образовања, деполитизација, су лица либералног безумља. Резултат је песимизам. Централни проблем Европе је осећај младих генерација да ће живети горе него њихови родитељи, тачније да већ неколико деценија живе тако. У држави у којој је осећај песимизма доминантан, нормално је да је сваки следећи нараштај малобројнији од претходног. Љубав је та која мора да врати разум и оптимизам у државе Европе.
Тренутни правац ка ком светска плутократија усмерава Европу и свет је обмана из „Великог ресета“ Клауса Шваба, да се „социјална једнакост може постићи кроз сукоб средњих и нижих слојева становништва“. Светска олигархија себе сматра недодирљивом. За њих су ратови периоди времена за још брже богаћење. Плутократија већ живи у другачијој информационој васиони вештачке интелигенције и роботизације. Њихове измишљене агенде о климатским променама, зеленој агенди, антрополошком прелазу, родној равноправности, немају разума. Плутократе истински смисаоно, немају додирних тачака са космосом у ком живи средња класа становништва Европе. Та средња класа је носећа структура стварног света у ком живимо. Статистички посматрано средња класа: просветни и медицински радници, полиција и војска, бирократија, па и индустријски радници у једном периоду, чинила је 85-90 одсто становништва у свакој држави Европе. У 2023. години средња класа у Европи се смањила на 64 одсто. Осим смањења по бројности овај слој друштва је и осиромашио. Остао је без индустријских радника који су раније чинили главнину средње класе. Резултат је дестабилизација економије и политике. Где разума нема, превладава песимизам. А где превладава очај, долази потреба за насилним успостављањем „правде“ и нови раст безумља. Када нема стварне снаге и оптимизма, психолошка компензација је да „покажемо како смо још увек јаки“. А то значи милитаризацију уз насиље и унутар државе и споља ка другим државама – наоружавања зарад рата са Русијом.
Унутрашња „правда“ се односи на трвења између етничких група и дробљење држава у разним сецесионистичким покретима. Чак 14,1 одсто данашњих Европљана није рођено на континенту. Да се не осврћемо на имигранте од пре 50 или 100 година. Уколико посматрамо хоризонт 2040. године, Европа ће постати деиндустријализована са израженим енергетским сиромаштвом. Десница, дефинисана у превазиђеном смислу из 1789. године, ће добити својих „пет минута“. Москва постаје најбогатији град Европе јер није дозволила да са њом управља Савет за инклузивни капитализам са Ватиканом. Шведска, Холандија, Француска, Велика Британија и Белгија постају државе које су изгубиле етничку а тиме и подлогу за постојање.
Световна праведност подразумева силу којом се штите разум, оптимизам и духовне вредности. Стратешка дубина Србије или Јерменије не постоји у односу на Запад и НАТО. Војна неутралност није решење за опстанак већ за нестанак. Србија мора као и Северна Кореја да буде под нуклеарним штитом Русије, уколико жели праведност и демографски опстанак. То подразумева одбацивање данас актуелних санкција према НИС-у и сличне манипулације енергентима. Енергетско богатство а не сиромаштво је разуман избор. То подразумева одбацивање џендеризма, родне равноправности и „њуејџ“ фантазмогорија, забрану пропаганде хомосексуализма на сто година. То значи поступно увођење пореског система Хенрија Џорџа којим се штите природна богатства, пољопривредно земљиште и укида порез на зараде. То значи одбацивање инклузивног капитализма и враћање сељаштва у статус носиоца етногенезе народа по закону о задругама из 1898. године, интегративни развој пољопривреде са бескаматном пољопривредном клијентоцентричном банком, управљање пољопривредним делатностима у складу са „теоремом паукове мреже“ Николаса Калдора. То значи враћање профита у пољопривреду и заокруживање ланца проширене репродукције – који је у коначном резултату, враћање оптимизма да ће будуће генерације живети боље од претходних. То значи формулисање државне идеологије са методологијом њеног спровођења али и концепцијом и научном теоријом које јој претходе. „Без теорије нама следује само: смрт, смрт и смрт“ – како први пут рече Стаљин у Сочију 1947. године. Наука је пракса духовности а не њен противник. Научну теорију има само Марксов комунизам. Немају је идеологије либерализма и конзервативизма. Државом се мора управљати кроз свих шест средстава: светоназором, хронологијом, идеологијом, економијом, средствима геноцида и средствима уништења, како развијена руска научна КДБ и ДОТУ кажу. Држава је одржива као меритократија организована око духовних вредности чак и у посткапитализму плутократа.
Битан је начин омасовљења идеологије. Џорџ Орвел је 1936. године живео са рударима у Вигану и на основу дневника написао књигу „Пут у Виган“ у којој је објаснио зашто светоназор мора да се подиже „одоздо ка горе“. „Уколико за партијског руководиоца социјализам значи теорију и књишко занимање, за обичног радника значи још једну флашу млека за његову децу“ је мисао из „Пута за Виган“. Андреј Фурсов ову мисао користи као објашњење зашто је Стаљин победио Троцког и Зиновјева после Лењинове смрти. Док су Троцки и Зиновјев били теоретичари, Стаљин је себе градио као умереног вођу који брине о дневним потребама радника. За идеологију су битније околности од намера. Субјективан светоназор временом зрели и постаје идеологија.
Однос према етносу је могућ правац развоја руске идеологије. Све три капиталистичке политичке теорије се баве социумом а не етносом. Не улазе у сферу духовног до потребне дубине за истинско мењање заједнице. Ту долазимо на учење Лава Гумиљова о пасионарности и настанку етноса. Идеологија може да оживи и препороди етнос усађивањем духовних вредности у првим годинама живота детета и васпитавањем воље кроз физички напор и дух заједничког постигнућа. Да бисмо идеологију „затегнули“ кроз целину етноса (духовни, друштвени и материјални аспект) потребно је да сагледамо и чињеницу да имамо за то потребна знања. У управљању светоназором битно је у образовни систем унети учења тројице руских мислилаца: Алексеја Лосева као највећег философа 20. века, Алексеја Ухтомског као најважнијег психолога 20. века и Лава Гумиљова као оснивача етнологије. Сва тројица су били прогањани, забрањени, хапшени у комунистичком ропству 20. века. У Србији се о свој тројици ништа не зна јер смо окупирани светоназором Запада.
Алексеј Лосев је доказао доминацију духовног над материјалним и својим животом и својим радом. Лосев је био тајни монах а Ухтомски тајни православни епископ у Русији у којој су у то време, сви манастири затворени. Лав Гумиљов је провео на робији практично два пута по осам година уколико се урачунају и године лажне слободе и учешћа у рату. Први пут за оца а други пут за мајку и без икакве личне кривице већ због свог порекла. Лосев, Ухтомски и Гумиљов нису знали један за другог у време формирања својих идеја у гулазима СССР. Тек данас њихови радови могу да буду међусобно повезани и допуњени доказима савремене науке.
Алексеј Лосев је термине естетике и етике Серена Кјеркегора употребио да покаже апсолутну доминацију етичког, истражујући историју философије. Лосев кроз духовност обједињава у једну целину социјални и материјални свет. Учење Лосева и докази остварени методом аналогије потпуно руше и удаљују учења Карла Маркса, Фридриха Ничеа, Џона Лока и других западних филозофа из православне цивилизације. Алексеј Ухтомски показује да психолошка детерминанта делује вертикално повезујући у једну целину суперего, его и ид, Сигмунда Фројда. Ухтомски повезује у једну целину психологије Вилијема Вунта, Џона Вотсона и Сигмунда Фројда које се међусобно разликују и по научном методу и по предмету истраживања. Као што филозофија Мартина Хајдегера носи у себи идеју за дазајн психологију Лудвига Бинсвангера тако философија Лосева носи у себи психологију Ухтомског. Надопуњено савременим знањима из психологије Харија Харлоуа, Џорџа Ланда и Генрика Алтшулера, учење Ухтомског омогућава правилно објашњење шта стоји у сржи потреса пасионарности – да то није материјалистички космички извор већ духовни, психолошки потрес који настаје унутар човека. Оно што је психолошка детерминанта Ухтомског то је струна историје код теорије етноса Гумиљова. И тек када стигнемо до разумевања етноса Лава Гумиљова, можемо да на правилан начин разумемо праведно управљање државом и светоназором без насиља већ кроз љубав или како 1919. године записа Милош Црњански – кроз симпатију. Битно је да философија Лосева и психологија Ухтомског мењају поглед на етнос Гумиљова као затворени систем који подлеже другом закону термодинамике и нестаје после 1.200 до 1.500 година. Савремене чињенице мењају тај став.
Бог је љубав. Из тог угла, учења све тројице мислилаца су учења о Богу, о доминацији духовности над материјом. Лав Гумиљов разликује позитиван и негативан етнички систем. Позитиван етнички систем се интегрише и изграђује изнутра кроз свој поглед на свет и самосвојан контакт са светом, своју доктрину која је најчешће религиозна. Антисистем је негативни облик развоја нације и настаје код народа осуђених на пропаст. Позитиван етнички систем Срба је могућ уз идеологију православне Русије. Негативни развој нације, аутогеноцид је слеђење антисистема либералне „елите“ Запада. Праведност тренутно не постоји у српским политичким партијама као идеолошка форма односа према стварности. Стварање државне идеологије је на „дневном реду“ српске нације. Идеолошки рај из „Србије раја сиромашних“ Херберта Вивијана је светионик прошлости који доказује да је идеологија као духовни прогрес могућа у свим условима па и у посткапитализму, ако настане. Правда држи земљу (државу) и градове.