Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 77. прилогу о интегралном моделу пољопривреде Србије настављамо анализу једанаесте духовне вредности из Указа 809, а то је праведност. У овом прилогу истражујемо ниво предузећа.
Историја разобличава континуитет превара и обмана у задњих 400 година, о којима пишу аутори „Пројекта Русија“ или Карл Полањи у „Великој трансформацији“. Пандемију и лажни „велики ресет“, наоружавање због лажне претње од Русије и лажну вештачку интелигенцију треба посматрати као повезане обмане које смењују једна другу од времена династије Тјудор. При обманама је увек и све „велико“ и „несагледиво“, а у ствари банално као и свако зло које треба одбацити. Наш императив је да сачувамо оптимизам и прихватимо од технологија оно што је стварно и добро без страха и преувеличавања.
Како сачувати сопствено предузеће у најављиваним технолошким променама од 2027. године када је најављена масовна употреба „дигиталних двојника ВИ (вештачке интелигенције)“, је одговор који траже и послодавци са 10 и 15 хиљада радника, а не само мали и средњи. Мобилни телефон је 2000. године имао сваки десети Рус, а 2006. године скоро сви. Фејсбук профил је 2009. године имао сваки десети Србин, а 2015. готово сви. Да ли ће за 6-7 година сваки Рус и Србин захваљујући „ВИ“ имати свог „дигиталног двојника – личног асистента“? Прогноза је да ће „ВИ“ омогућити раст продаје од 10 одсто месечно, а не годишње. Процена је да ће број личних асистената „ВИ“ брзо достићи 300 милиона у свету. Како у тим околностима сачувати праведност као интегритет, безбедност предузећа?
Виталиј Голицин говори о „вредносној продаји“ као промени правила игре условљеној дигитализацијом:
Пре 30 година је око 30.000 предузећа у свету остваривало приближно 70 одсто укупног профита светске економије. Прошле године је само 500 компанија у свету остваривало 80 одсто светског профита. До 2040. године, тренд је да само 100 компанија остварује 90 одсто светског профита. Мегакомпаније ће покуповати скоро сва профитабилна предузећа величине до десет хиљада запослених. Свака инвенција и иновација ће бити усисана од стране крупног капитала. Да ли је то истина? Да ли ће праведност преживети? Опстаће сигурно она предузећа која имају посвећене власнике. Опстаће само они који више од новца воле оно што раде. Опстаће само они који буду имали идеологију. У претходна два прилога смо на нивоу онтолошког, гносеолошког и моралног дали мишљење Хане Арент, Иве Андрића и Светог Николаја Српског о истини, правди и користи. На та три нивоа је потребно да у власнику предузећа постоји склад и свест о ономе што ради, што верује и што јесте. Тада му неће моћи ништа новац, критика или неуспех, којима ће га нападати крупан капитал. Имаће више профита него данас и поред неправедне светске расподеле профита.
„Постоји само један начин избегавања критике: ништа не радите, ништа не говорите и будите нико“ – Аристотел, антички философ. Критика тешко пада човеку који нема поверења у људе, а то поверење извире из праведности у којој је интегритет. Праведност је унутрашња верност истини, сопственој аутентичности. Истина је најтврђи штит и најјаче оружје. У претходном прилогу описасмо да „Царство Божије није у речи него у сили“ и да тај стих објашњава шта је хришћанство у световном животу – где љубав припада човеку, а сила Богу. Праведност је испољавање духовног поретка из унутрашњости човека у спољном свету. Како каже стих из истог контекста: "Царство је Божије унутра у вама" (Лука 17,21). Идеологија као нематеријално средство управљања, верификује у материјалном свету постојање човека кроз заједницу, каква је предузеће или држава. Лаж џедала, дасмана, либерала Запада, је да се поредак ствара ван човека у материјалном свету и да човек треба такву лаж да прихвати унутар себе. Истина је обрнута.
Историја човечанства пооштрава однос према правди. Идеолошке духовне и културне вредности су важније за кохезију предузећа од дигиталне технологије. То доказује пројекат „Аристотел“. Идеологију ствара управљање светоназором што смо у серијалу описали. Технолошке промене треба прихватати са оптимизмом и одбацити лажи. А лаж треба препознати. Без правдољубља власник предузећа није способан да препозна лаж, да верује својим људима.
Праведољубље има снагу да са постојећим или мањим бројем радника, готово свако предузеће подигне на ниво два или три пута већих прихода и укупно више ефикасности и ефективности. Доказ је велики истраживачки пројекат „Аристотел“ компаније Гугл спроведен од 2012. до извештаја 2016. године, на око 700 тимова у 185 великих компанија. Основни захтев пројекта је био емпиријско, научно утврђивање услова за стварање идеалног тима људи. Истраживани су тимови који се баве руковођењем предузећа, али и секторима: истраживање и развој, кадрови, продаја, логистика и сл. На српском језику нема новинских наслова у којима стоји помињање „пројекта Аристотел“ што ми чинимо у наслову као и у више случајева у серијалу са на српском непознатим терминима. Незнање је предуслов обмане. Зато оваквих наслова нема.
Предузеће је допринос општем добру, милосрђе, благодарје. Свако предузеће треба учинити успешним. Организациона култура је главна предност успешног тима и предузећа. Пет је карактеристика организационе културе које је доказао „пројекат Аристотел“ код успешних тимова:
1. Психолошка безбедност је ситуација у којој се сарадници не боје да узму на себе ризик изражавања сопственог става, запажања, питања или идеје. Успешни тимови уче и колективно и индивидуално, дају себи право на грешку и сматрају је уобичајеним, корисним искуством. Успешни тимови уче правећи грешке у намерно изазиваним експериментима. Супротност психолошкој безбедности је „култура ћутања“ у којој сваки сарадник у тиму ћути о својим грешкама, запажањима, питањима и идејама, што у коначном резултату води неуспеху тима. У „култури ћутања“ у којој „зидови имају уши“, власник предузећа не зна шта се дешава у предузећу, јер је сам успоставио атмосферу психолошке небезбедности и претње према било каквој грешци. Грешку треба посматрати као симптом здраве организационе културе и простор за напредовање, усавршавање људи који грешке неће понављати. Постоје две метрике за идентификацију постојања психолошке безбедности: прва је да на колегијумима сваки члан тима говори приближно исто време, по 15 минута на пример, а друга је активно слушање, без прекидања, али уз учешће и конструктивно разматрање идеја и запажања.
2. Поузданост је поверење да се сваки члан тима може ослонити на другог члана тима. Радни задаци, рокови и захтеви квалитета рада одговарају сваком од чланова тима.
3. Структура и јасност подразумевају да сваки члан тима има детаљно успостављену функцију, план и задатке. Свако зна своју зону одговорности, правила игре и улогу у тиму.
4. Осмишљеност подразумева да сваки учесник у тиму зна одговор на питање, зашто он овде ради. Рад има персонално значење за сваког члана тима. Разумевање сопствене вредности и смисла делатности пуни човека енергијом и омогућава давање пуног доприноса.
5. Утицај као пети фактор успеха тима је у осећају да је, прво, рад члана тима важан и друго, да има утицај и допринос у спровођењу измена у раду. Тим као механизам може да ради и у нестандардним условима без проблема уколико сваки сарадник схвата свој допринос у општем послу и спреман је да допуни или помогне другом сараднику.
Пет особина успешног тима имају темељ у осећају за праведност – односу према стварности. Оне од тима стварају скуп истомишљеника у коме је правило „сви за једног и један за све“. Тамо где нема страха од грешке људи се понашају по изреци „правда држи земљу и градове“. Такав тим стоји на правди као темељу, а не на власнику и користи успешно технологије. Данас постоје асистенти „ВИ“: Intelligent Virtual Assistant (IVA), који могу да интегришу, процене и дају предлоге о побољшању организационе културе предузећа. Консултујте IvA о пројекту „Аристотел“.
Битна су и феноменолошка искуства пројекта „Аристотел“. Прво, готово никад се из појединаца „тржишних звезда“ не може формирати успешан тим због сујете и егоизма. Егоисти пресецају један другом вектор дејства и више се међусобно ометају него што сарађују. Друго, правило је да један токсичан појединац може да онемогући рад деветорици чланова тима. Искуство показује да се уклањањем токсичних, једног или двојице од десет људи, може постићи да се сада мањи тим, може оптеретити са два или три пута већим радним задатком који ће без проблема бити испуњен. Продајни тимови се у том смислу пореде са авионима ловцима који воле брзину и оптерећење. Трећи феномен је да се од доброг продавца ретко може добити добар руководилац продајног сектора. Тај избор се не сме чинити арбитрарно већ опет по емпирији. Смањени тим, из кога су претходно одстрањени токсични појединци, треба оптеретити са два или три пута већим задацима и при том оптерећењу ће се сами при раду издвојити појединци који су спремни да расту, да помогну, да запазе, да подстичу колеге. После одређеног времена појединца који суштински игра улогу вође тима у ванредном оптерећењу само је потребно и формално прогласити руководиоцем.
Организациона „култура ћутања“ за чије постојање је кривац сам власник, на три нивоа прави препреке расту. Мала и средња предузећа не расту, јер власник није спреман да делегира одговорност менаџменту. Друго, велика предузећа од чак неколико хиљада радника не шире се на суседна тржишта или се са њих повлаче, јер због неделегирања одговорности власник таква предузећа и даље води лично као мали и незрели бизнис, не схватајући да није човек већ план (стратегија) основни инструмент координације људима. Трећи ниво је када велика предузећа не стварају организациону културу психолошке безбедности и не следе већ деценију познато истраживање Гугла, пројекат „Аристотел“, као јарки приказ значаја правдољубља у раду.
Оскар Хартман је пример позитивне организационе културе и коришћења технолошких промена на пресеку петог и шестог економског циклуса Кондратјева. Хартман је створио око 150 предузећа широм света са ослањањем на позитивну организациону културу. Идеја да се успешан бизнис модел из Америке пренесе у Немачку у којој је не само непознат већ и контраинтуитиван, а затим пренесе даље у Русију или Индију, доноси оснивање предузећа из коришћења „маркетплејса“ у интернет продаји. „Амазон“ или „Алибаба“ и слични „маркетплејси“ су феномен задњих 15-20 година. Они су део петог економског циклуса. Велики део српске индустрије и пољопривреда су део четвртог економског циклуса из прве половине 20. века. Таква предузећа нису спремна да пређу са личне продаје на рекламу као облик продаје, а камоли да користе контент или интернет платформе (које су већ појавом вештачке интелигенције превазиђене). Неконкурентне ће „однети велики економски талас промена“ је став поборника мегакомпанија. Да ли је то тако? Није. Они који решавају питање дигитализације, нису спремни да реше проблеме заразних болести, глади или канализације и водовода у свету. Према томе, технологије четвртог циклуса који производи храну, петог који производи хемијске производе и шестог економског циклуса Кондратјева који се бави дигиталним светом ће постојати паралелно у будућности.
У ситуацији рецесије петог циклуса светске економије, вредно је свакодневно пратити четири индикатора: 1. технолошке промене (инвенције и иновације), 2. утицај ратова на међународну трговину која опада, 3. увлачење нових земаља у светску привредну игру, а то значи јачу експлоатацију колонија као у случају Србије са бакром, златом и литијумом и 4. раст цена ресурса и злата. Најсигурнији показатељ рецесије је раст цене злата за око пет пута и математичка прогноза да може порасти до 20 хиљада долара за унцу.
Идеологија предузећа као решење, треба да буде јача и прецизнија од идеологије државе о чему говори Гарет Џонстон, експерт за маркетинг стратегију, наводећи примере клијентоцентричних банака нове генерације међу којима је и банка „CapitalОne“ која опслужује мали и средњи бизнис у Вашингтону и на источној обали САД. Ова клијентоцентрична банка подржава развој клијената од оптимизације пореза и налажења квалитетних радника до проналажења нових купаца и добављача, задржавања постојећих клијената или прављења интернет продаје и рекламе светског квалитета, уз савете о следећој фази раста, итд. Ово је иступање Гарета Џонстона у априлу 2024. године на тему парадигме шестог економског таласа:
Рад клијентоцентричне банке је аналоган са предлаганим стварањем бескаматне пољопривредне банке Србије. У том правцу се креће оптимизам развоја економије, али политичари верни Клаусу Швабу су препрека клијентоцентричним трендовима.
Андреј Фурсов користи термин „Велико обнулење“ за књигу „Ковид 19. Велики ресет“ Клауса Шваба из 2020. године. Три су циља обнуливања: 1. стратегија – не раста, 2. економија сниженог квалитета и 3. инклузивни капитализам. Сваки од тих Швабових циљева погађа и предузећа. Велики ресет је у ствари велики регрес. То је тачан контекст онога што се тренутно дешава у ЕУ као тржишту које је пало за 70 или 80 одсто због ратне обмане. Обнуливање читаве претходне историје је оно што се дешава у Европи и Србији.
Циљеви обнуливања су: 1. борба са климатским променама (гашење индустрије помоћу пореза – карбонске таксе), 2. зелена економија, која значи добровољну деиндустријализацију и депопулацију, 3. џендерна једнакост, која значи поделу друштва на два сукобљена пола, 4. борба за права ЛГБТ заједнице. Новонормалност са једне стране Шваб предвиђа као неизбежност, а са друге стране лажно се нада да се предиктовано „неће десити“. Параметри новонормалног света су мере и норме појачане контроле становништва којима се нарушавају или трајно суспендују људска права и слободе. Шваб каже: “Не треба сматрати Ковид 19 „великим уједначавањем“ напротив, он ће појачати већ постојеће форме неједнакости – социјалне, медицинске, психолошке. У постепидемијском свету штета нанета сиромашним слојевима у најбољем случају, прелази у корист произвођача лекова и власника болница. Главним бенефициаром велике тражње ће постати Бигтех, структура која прати и обезбеђује здравље, осигуравајућа друштва, аутоматизована и роботизована индустрија, компаније повезане са рачунарима плус информационе платформе, крупне и највеће светске компаније које су дужне да потчине владе држава или их претворе у своју спољну љуштуру на коју ће се бацати приговори и незадовољство становништва“. То стоји на 65. страници књиге „Велики ресет“.
Како ковид пандемија није успела 2020. године, то је реално очекивати да је светска закулиса понови у условима веће аутоматизације и роботизације у наредној деценији. Неједнакост у посткапиталистичком свету према речима Шваба, „може се променити само кроз борбу средњих и нижих слојева друштва“. Значи ратом!? Опоравак економије после пандемије (прошле или предстојеће), по Швабу, тражиће око 40 година. Као „лек“ за економију у том периоду је језуитско – смањење потрошње, напуштање конзумеризма и посебно важан нов термин – избегавање раста економије - „не раст“. Пре пола века са „нултим растом“ као обманом Римског клуба, нису успели, а ни 2020. им није пошло за руком. Сав наратив и српских политичара и економиста о „стратегијама одрживог развоја“ је потекао из неомалтезијанске школе нултог раста – The growth strategy. Залагање за „одрживи раст“ је директно залагање за „златну милијарду“. Залагање за одрживи развој је залагање за геноцид и над народом Србије.
Друго, стратегија „не раста“ из 2020. године, настала у Великој Британији, треба да створи „економију сниженог квалитета“ – „живимо боље задовољни мањим“. За визију таквог друштва Шваб наводи пример живота Аргентинаца у Патагонији као суровом пределу за живот. Швабова два „рецепта“ за будућност света су: патагонизација Африке и Азије, и са друге стране јапанификација развијених земаља Запада, по рецепту Јапана (снижена тражња становништва, депопулација, низак ниво инфлације и ниска каматна стопа). Обе „визије“ подразумевају потпуни регрес – обнуливање.
Трећа предикција Шваба је прелаз ка посткапиталистичком друштву. Шта то значи? Значи напуштање акционарског капитала и прелаз најпре ка стејкхолдерном, а затим ка инклузивном „капиталу“. Светска врхушка ће притом задржати власт, привилегију и власништво, а становништво планете, смањено на бар две милијарде, биће под жестоком контролом. Стејкхолдери су интересне групе. Чиме се стејкхолдер „капитализам“ разликује од акционарског? Стејкхолдерски појединац није власник акција предузећа, док акционар то јесте. „Стејкхолдер“ може да буде директор или радник који није власник, извођач или подизвођач радова, добављач или купац, просто становник региона у коме предузеће послује, али који власнички не управља предузећем нити учествује у дељењу профита. Стејкхолдера убеђују да му није потребан стан или кућа, да му није потребан аутомобил, да му није потребно да буде акционар. Закон о задругарству из којег су уклоњене задружне акције је пример прављења од српских сељака – стејкхолдера, који немају ништа, али су срећни својим затирањем. Слично је у Лондону и великим градовима Велике Британије у задњих 400 година, где је власник стана тек сваки десети Енглез. То је визија друштва и у Србији по питању пољопривреде. У 43. прилогу серијала смо описали појаву каталаксије као друштвеног уређења са дигиталним новцем. Ту треба додати увођење „дигиталног новчаника“ за све државе ЕУ и Србију октобра ове године. Дигитални новац је оруђе принуде којим се управља светоназором и становништво преводи у инклузивни посткапитализам кроз „признавање реалности на терену“. Србија као и читав Запад, нема интегритет и изложена је светоназорном управљању неправде. У Великој Британији је стејкхолдерски експеримент са гарантованим базним дохотком становништва први пут спровођен од 1795. до 1834. године, „законом о спинхемленду“, много пре настанка задружног покрета у Србији који је данас трансформисан у стејкхолдерски. О стејкхолдер-капитализму Клаус Шваб је писао још 1971. да би 2020. године предиктовао свеобухватни инклузивни капитализам. Реч је о враћању Енглеске на ниво из 16. века и времена Тјудора као и враћања Србије на време турског ропства. Све регресивне социјалне последице данашњег потенцијалног увођења „на 40 година“ базичног дохотка су предвидиве и познате статистички из 1834. године у Енглеској.
У свом „Великом обнуливању (ресету)“ Шваб предлаже да се држава уклони као једина препека новонормалном свету. У том контексту енглески социолог пољског порекла Сигмунд Бауман у свом раду о глобализацији цитира устаника у мексичкој провинцији Чапас, капетана Маркоса, који наводно каже: „У кабареу глобализације држава се бави стриптизом и на крају представе на њој остаје само то што представља крајњу неопходност – репресивна моћ“. Актуелни експеримент власти у Србији припада таквом „кабареу“. Држава ће у новонормалном свету да буде само репресивни апарат у служби мегакомпанија, усмерена против свих приватних предузећа. Ни Кина, а ни Русија нису у технолошком смислу напустиле пројекат новонормалности, јер и даље без правне регулације уводе вештачку интелигенцију, дигитализацију и СЗО здравствене норме према становништву, ма колико да се ратом у Украјини чини да је пројекат великог ресета заустављен.
После међуфазе стејкхолдерског капитализма следи свеобухватни инклузивни капитализам за чију популаризацију је у децембру 2020. године основан Савет за инклузивни капитализам са Ватиканом. Формално овим саветом управља римски папа, а главни координатор је Лин Форестер Ротшилд. Инклузивни „капиталисти“ постајемо сви, читаво становништво планете, али путем лишавања власништва. Притом се од власништва не одричу власници мегакомпанија. То је „бизнис модел“ дефинисан крилатицом „нећете имати ништа, али ћете бити срећни“. Ротшилди између мноштва других титула имају и титулу чувара трезора Ватикана. Савет за инклузивни капитализам са Ватиканом – Council for Inclusive Capitalism with the Vatican, чини 27 чувара, представници 27 највећих инвестиционих фондова света (Блекрок, Вангард итд), а они су власници поменутих 500 мегакомпанија које остварују апсолутну већину светског профита са почетка прилога. О томе пише председник руског друштва економиста Валентин Катасонов. Стратешки циљ Савета за инклузивни капитализам са Ватиканом је одсецање од будућности, насилно или добровољно, већине становништва и предузећа на свету. Принудиће Вас да „добровољно“ продате предузеће и примате гарантовани базични доходак као да живимо у Енглеској 18. века.
Држава Србија је наша једина одбрана од описаних дешавања и сваком власнику домаћег предузећа је у интересу да држава штити општи национални интерес, а не интерес странаца и Савета за инклузивни капитализам са Ватиканом чије је једно од лица Клаус Шваб и СЕФ у Давосу.
П С: Москва ће за десет година бити најбогатији град Европе.