Дејан Комненовић дипл. економиста
Под изговором кривице Русије за поскупљења основних намирница у Европској Унији се планира, и већ је у примени неколико закона, којима се поскупљује живот и угрожава производња хране. Тема 33. прилога о пољопривреди је деструктивни утицај Немачке и ЕУ на производњу хране у Србији.
Механизам за прекогранично прилагођавање угљеника у ЕУ почиње да се примењује за месец дана, 1. октобра 2024. године, ступањем на снагу пакета закона Савезне Републике Немачке пред нову грејну сезону. То значи да се почиње са применом Директиве о дубинској анализи корпоративне одрживости којом се порезима и царинама смањује доступност тржишта ЕУ, а пре свега тржишта Немачке за робе из иностранства.
Период трансформације би требао да траје до 1. јануара 2026. године са сличним ефектом поскупљења и „тржишне грознице“ какав је 2020-2022. изазвала ковид-пандемија. Потреси на тржишту, дакле, имају ендогени и субјективни печат владајуће „политичке елите“. Прелазак граница Немачке ће постати ноћна мора за возаче аутобуса, камиона, цистерни и других транспортних возила, каква год била, јер морају да смање емисију угљеника за чак 45 одсто наредних година.
Познато Вам је да више није могуће одвити затварач на пластичној флаши безалкохолних пића без одвајања од боце, али Вам није познато да се за млеко и млечне производе који се продају у пластичним флашама уводи порез од 25 евро центи односно око 30 динара.
Ту је и смањење за трећину субвенције за куповину електричних аутомобила са 4.500 на 3.000 евра. Практично свако домаћинство у Немачкој је принуђено да постави соларне панеле из ког разлога плате електричара на уградњи соларних панела прелазе 5.000 евра месечно. Уједно се порез по тони угљен диоксида повећава са 30 на 40 евра, а предузећа обавезују на месечно извештавање о потрошњи.
Низ је оваквих и сличних промена које се уводе под плаштом руске кривице за рат у Украјини, а за крајњу последицу имају поскупљење хране и онемогућавање трговине храном. Нас у Србији то неће много погодити, јер постоје процене раста увоза хране које кажу да ћемо већ у 2026. години доћи до тога да увозимо подједнаку количину хране колико и производимо!
Колапс сточарства смањењем од 60 одсто броја пољопривредних газдинстава следи и колапс биљне производње настао ниским откупним ценама пшенице, кукуруза, сунцокрета и соје.
Агенда „златне милијарде“ подразумева смањење броја становника планете, али и смањење учешћа беле расе у становништву планете. Главни простор за спровођење тог циља је Европа.
Мисао руског историчара Андреја Фурсова „да ово није теорија завере, већ светски државни удар“ може се надовезати на изјаву Председника Републике Србије Александра Вучића, од 8. 12. 2021. године, а поводом заустављања рада компаније Рио Тинто „да немамо право да уништавамо животе већег броја људи него што је предвиђено првобитним плановима“.
По овим изјавама изгледа да постоје планови за свргавање влада у свим државама света, а уз помоћ „еколошке транзиције и дигиталне трансформације“. Закључак је да је актуелна „литијумска криза“ у Србији део планова уништења кроз „зелену транзицију“, демонтаже државе и народа. Физичка окупација коју НАТО није могао да спроведе оружјем данас би требало добровољно да буде спроведена масовним рударењем, злата, бакра, бора, литијума.
У том контексту су и изјаве адвоката Горана Петронијевића изнете у емисији „Ћирилица“ о апсолутној персонализацији као циљу масовне дигиталне контроле становништва у подухвату „Ешалон 2“ односно „дигиталној трансформацији“.
Закључак је да ће се у наредним годинама Србија морати оријентисати све више ка Русији, Турској, Египту и оним тржиштима која не потпадају под ЕУ ограничења трговине храном.
За такав подухват је нужно обновити организацију производње хране на националном нивоу, каква је била са ЦЕНТРОПРОМ-ом и ГЕНЕКС-ом, али по у овом серијалу описиваном алтернативном моделу кога називамо СРБЗЕМ, са бескаматном пољопривредном банком коју ће основати држава Србија са најмање 500 милиона евра основног капитала.
Колапс производње хране и раст зависности од увоза хране је део пузајућег државног удара на који упозорава Андреј Фурсов и који нам се пред очима одвија диктатом секте богатих, како Емир Кустурица назива групу од око 400 најбогатијих људи света који се почетком сваке године окупљају у Минхену и Давосу.
Избор је на нама - да ли ћемо зауставити опасност „зелене транзиције и дигиталне трансформације“ и када и где ћемо се побунити против пузајућег државног удара који је у току?
Да ли ће гађање политичара јајима, као некада, бити довољно? Први октобар је ту, за само месец дана.